Врање је изнедрило многе фудбалске таленте који су, трчећи за лоптом, трагали за својом срећном звездом. Носталгија за родним градом терала их је обично да се, после дугих лутања, на крају поново скрасе у свом Врању.

Таква је и прича Небојше Стајића Сосета који је, променивши бројне клубове и градове и стекавши велико искуство, своје знање решио да подели са клинцима у малом локалном клубу „Раднички“, који из пепела поново подиже са својим пријатељем и кумом, Дејаном Османовићем Калејом.

Љубав према фудбалу Стајић је наследио од оца који није био играч, али га је стално водио на утакмице. Са 8 година почео да тренира за Динамо, али у том периоду, због административних правила, није могао да игра онолико колико је желео.

Нестрпљив и жељан доказивања на зеленом тепиху, прелази у новоформирани клуб „Соко“ који је основала Епархија врањска и убрзо понео капитенску траку. Под његовим вођством, екипа је  током прве сезоне протрчала кроз лигу и прешла у виши ранг такмичења, али је, што је такође важно, одиграла велики број пријатељских утакмица, па су млади Врањанци имали прилику да одмере снаге са најбољим вршњацима Србије, између осталих и са омладинцима „Звезде“ и „Партизана“.

– Наставили смо са одличним играма и те друге сезоне били најбољи. За две године смо прешли два ранга такмичења, што је за наше услове био заиста велики успех – присећа се Стајић првих успеха.

Сосетов таленат није остао непримећен, па је наредну сезону провео у „Сремчици“, где га је запазио дугогодишњи секретар стручног штаба „Звезде“ Горан Негић. Захваљујући њему, Стајић је већ наредне године започео интернационалну каријеру у „Ла Валети“, најтрофејнијој екипи Малте.

Већи степен професионализма и менаџерске „радње“ нису пријале Стајићу, па се, разочаран, враћа у Србију, у „Раднички“ из Пирота, где је, сећа се, пружио можда најбоље партије у каријери. Те сезоне, Пироћанци су остварили један од највећих успеха у историји пласманом у четвртфинале Купа Србије и Црне Горе.

– То је био јако леп период у мом животу. Из Пирота сам понео утисак да је то, поред Врања, један од најспортскијих градова, са великом подршком навијача, привреде и целокупне јавности.

Наредне године, Стајић је био играч ЧСК „Челарева“, да би већ наредне сезоне добио још један позив из Малте, овога пута за „Сан Џуан“, што му је био доказ да није заборављен и да је оставио добар утисак. Ипак, ни овога пута се није задржао дуже од годину дана, те се, након ове авантуре, враћа у Врање.

– За разлику од времена када сам жути дрес носио као пионир, овога пута сам се „пронашао“, живео за „Динамо“ и давао целог себе. Атмосфера у клубу је био одлична и то је давало добре резултате. Те године смо се из Српске, вратили у Другу савезну лигу. Сваки меч сам нестрпљиво ишчекивао, не могавши да заспим ноћ пре утакмице – сећа се Сосе.

Те 2009. године, Стајић је, као првотимац „Динама“ проглашен за најбољег спортисту Врања. Занимљив је податак, који многи не знају, да је Стајић и даље последњи фудбалер који носи титулу нај спортисте Врања, а последњи пут пре тога је ово признање понео неки фудбалер 1982. године, када је Сосе рођен.

Оно што издваја из тог периода је стратегија тадашњег спортског директора „Динама“ Дејана Ивановића да гро тима чине играчи из Врања, да имају што више утакмица у ногама и да се паралално прилика даје и млађим фудбалерима.

Пут Стајића даље води у Бијело Поље и истоимени клуб, где је одиграо полуфинални меч Купа Црне Горе. Тренер му је био Јовица Николић, једна од легенди „Црвене звезде“, који му је помогао око следећег трансфера у звездину филијалу, ФК “Сопот“. Ту је био један од искусних играча који су водили екипу црвено-белих омладинаца. Из Сопота, Стајић прелази у Лозницу и у том периоду, паралално са фудбалом, студира економију и добија звање дипломираног економисте, на које је поносан.

У сезони 2014/15. Стајић је и по трећи пут понео жути дрес „Динама“, овога пута као заменик капитена и био трећи стрелац лиге. Те године, Врањанци су остварили пласман у Прву лигу Србије. Међутим, Сосе није дочекао још веће успехе „Динама“ и пласман у Супер лигу, већ је, са одласком руководства, отишао и он и заиграо за „Мораву“ из Владичиног Хана.

– У Хану сам провео пет прелепих година, у дивној атмосфери, без притисака. Дава осам све од себе, иако сам већ био у, за фудбал, позним годинама. У међувремену сам се и оженио и добио два сина – прича Небојша.

По повратку у Врање, заједно са још једном фудбалском легендом, Дејаном Османовићем Калејом, Стајић са великим ентузијазмом креће у оживљавање ФК „Раднички“, који је некада, као и сада. окупљао фудбалске таленте претежно из редова ромске заједнице у Врању. Идеја је наишла на пуну подршку у граду.

– Добили смо ветар у леђа од локалне самоуправе и Спортског савеза Србије. Ту су за нас, не само они који тапшу по рамену када правимо добре резултате, већ и они који нам упућују и добронамерне критике. Након годину дана, могу да кажем да смо клуб поставили на ноге. Не очекујемо превише, али мислим да можемо да будемо један од темеља нове фудбалске приче у Врању и база где ће се формирати нове фудбалске генерације у граду и околним местима – напомиње Небојша.

Када се погледа уназад, Стајићеву каријеру су обележили чести преласци из клуба у клуб, промене и прилагођавања, али константа у свему је љубав према фудбалској игри.

– Гледам ове садашње младе играче који пазе како су наместили опрему и направили фризуру и то ми се не свиђа. Разумем да је сада друго време, али мислим да се превише пажње обраћа на спољне ефекте, а мање него што би требало на саму игру. Сада се траже трансфери и новац, а моју генерацију је водила искључиво љубав према фудбалу – примећује Стајић.

Управо љубав води Сосета и данас када је напунио четрдесету и са једнаким жаром као некада, на Градском стадиону у Врању, сања свој фудбалски сан са дупло млађим играчима Радничког.

Медијски пројекат „Са спортом на ти“ подржан је на конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја из области јавног информисања на територији града Врања у 2022.години. Ставови изнети у тексту нужно не одражавају ставове органа који је подржао пројекат.