Врањанци говоре – ко то тамо говори!?

           

            Радио Врање, као један од најважнијих медија јужног региона Србије, постоји од 1980. године. У складу са надолазећим променама и дигитализацијом медија свуда у свету, па и код нас, Радио Врање пригрлио је нове концепте и у оквиру пројекта Калдрма на мрежи, које је подржало Министарство културе и информисања Владе Републике Србије, проистекао је и први подкаст серијал на југу Србије – Врањанци говоре.

            Креиран са жељом да мапира аудио културу Врања, овај говорно-музички серијал бележи говор, мишљење, став и дијалекат врањских сокака и авлија. Ослушкивали смо шта то Врањанци говоре и шта имају да кажу о темама попут културе, музике, хране, положаја младих и старих... Врањанци са којима смо разговарали и који су део својих размишљања поделили у оквиру подкаст серијала, дискутовали су о својим сећањима, певали су, причали анегдоте, делили рецепте, критиковали су и хвалили све оно што им смета односно све оно што им причињава задовољство. Вођени идејом да разговарамо о најважнијим темама везаним за Врање, издвојили смо азбучним редом неке од најзначајнијих појмова, асоцијација и питања, које смо онда поставили нашим саговорницима. Тако су наши гости говорили о Амаму, Белом мосту, Бранковој улици, Коштани, мераку, сскама, позоришту, чаршији и о чему се то шушка.

            У првој епизоди, наш саговорник био је Бојан Тасић, студент драматургије. Прави шлагворт за причу о драми, како онима које је написао наш Бора Станковић, тако и о онима које потресају сваког од нас али је било речи и о позоришним и нажалост непостојећим филмским драмама, бар што се тиче нашег града. Да ли смо пажљиво читали поменутог Бору, ако и јесмо уопште,  у каквом друштву данас живимо и шта нам је чинити, покушали смо да одгонетнемо вођени гласом Бојана. У каквом је стању Бели мост и да ли је он одраз наше с(а)вести? Где нам је биоскоп? Ова смо питања, између осталих поставили. Из прве епизоде остали смо у надању да ће нам животи ипак исписати и понеку комедију.

            Након разговора са Бојаном, на ред је дошао Емин Демировић, студент, музичар и певач. Сходно Еминовим талентима, повела се прича о музици и песми. А добро је познато да је у граду севдаха и мерака, песма први и основни повод и за сузу и за смех. Осим прилике да послушамо Еминово певање у неколико жанровски различитих песама, разговарали смо и о неким другим темама. Какву причу крије Ђеренка чесма и да ли је се сећамо? Емин нам говори и зашто је музика универзални језик који свако разуме. На крају констатујемо да је Врање простор слободе и универзалности музике, а како другачије у граду у коме цела чаршија јечи и песмом душу лечи. Емин нас је својом музиком потпуно излечио.

            У духу добре врањске музике, у трећој епизоди машту нам је заголицала Радмила Раца Ђорђевић, глумица позоришта Бора Станковић. Незаобилазна тема била је позориште, које већ годинама опстаје без своје зграде. Раца је говорила о нашем препознатљивом дијалекту и од чега је хватају сске. Причало се и о анегдотама, а Раца нам је открила шта је то тако специфично у њеном рецепту за чувену самсу. Ведрина, смех и позитивност којима Раца зрачи, пренели су се и на радијске таласе, па је остало једино да свако од нас упали светло, бар по једну лампицу и да осмехом и добром енергијом растерамо мрак и тугу.

            Упаљене лампице сијале су још јаче када нам је Андријана Ђорђевић, студентикања глуме, ентузијастично причала о себи и њеним првим асоцијацијама на врањску чаршију, градска насеља и факултет. Да постоји велика разлика између Рашке, Собине и Асамбаира доказала нам је Андријана, која иначе брани боје Горње чаршије. Причали смо и о пословицама и досеткама нашег народа, са посебним освртом на увек духовите и дубокоумне врањске изразе и фразе. Коначно, Андријана нам враћа веру да се снови остварују само ако истински верујемо у њих и ако се бар мало потрудимо.

            Иако је зграда нашег позоришта несрећно изгорела, љубав и преданост театру итекако пламти. О жару позоришне али и животне игре, говорила је Тамара Стошић, глумица позоришта Бора Станковић. Да постоји нешто више од хлеба и игара, показује нам Тамара разговором о култури, која нам је насушна потреба и духовна храна као и материјална задовољства. Колико је тешко бити уметник и да ли је то још теже у околностима 21. века, и да ли је уметност блиска и битна данашњој омладини онолико колико би требало да буде. Тамара нам још открива и шта за њу представља једна милозвучна реч нашег краја – нане.

           У поледњој епизоди подкаст серијала сумирамо утиске и размењујемо импресије о свему ономе о чему нисмо досад стигли да разговарамо. Слушамо неке добре старе мелодије, цупкамо ногама на врањски ритам. Питамо се чији је то глас. Ко то тамо пева, из старог прашњавог транзистора и ко то тамо говори из смартфона који помало вири из џепа поцепаних фармерки... Неки тамо Врањанци певају а неки Врањанци и говоре. Ми смо то забалежили, а можда не би било лоше да их и послушамо.

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
Последњи пут измењено понедељак, 31 децембар 2018 15:43

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Глумица Жетица Дејановић премијером обележава две деценије рада - Радио Телевизија Врање https://t.co/QCSdAbtpwa via @tripplesworld
Рано поврће-папрено - Радио Телевизија Врање https://t.co/Jnko3iEbmD via @tripplesworld
Права мањина унапређују развој друштва - Радио Телевизија Врање https://t.co/1owSCIr1Ts via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter