Текстотека

Текстотека

Кроз живот нас непрестано окружују различите особе са којима смо принуђени да комуницирамо зато што се сусрећемо на овај или онај начин.

То су колеге, другови из разреда, пријатељи из детињства, пријатељи које стичемо временом, запослени у продавницама и другим институцијама, познаници познаника, чак и сами пролазници.

Увек гледам да извучем оно нешто позитивно, добро из свих тих људи који су око мене. Међутим, временом сам схватила да нису сви пријатељски расположени, нису сви баш тако добри како се мени то чинило. Бићу груба, али једноставно морам да употребим ту ни мало лаку реч - ти људи су зли.

А онда се запитам зашто је то тако? Када је то лоше „испливало“ из њих? Можда много раније, али ја то нисам примећивала? Можда је то њихово лоше неко пре мене много раније осетио на својој кожи? Ипак, дефинитивно највише боли када се то деси баш вама. И одмах хиљаду питања изнад главе, оних хиљаду ЗАШТО?

Разумем тренутну љутњу и изражавање незадовољства. Дође тако свакоме од нас. Али наносити некоме директно штету на било који начин? Не, нема оправдања да то урадите из највећег беса.

Ова пандемија је била тест за све. Могли смо да видимо ко се како понаша под одређеним околностима које нису свакидашње. Карантин и полицијски час су из неких људи извукли оно најбоље или најгоре. Показали су се у правом светлу. Шта је то? Незадовољство тренутном ситауцијом или је испливало незадовољство животом? Завист, љубомора, па и фрустрације, све то некако изађе под неким несвакидашњим околностима.

А ја опет гледам са неке лепше стране и налазим оправдање за те људе... њима је заиста потребна помоћ. Они имају озбиљан проблем. Имају проблем сами са собом а да нису свесни тога. И то што пакосте људима не раде свесно...бар ја тако мислим.

Преиспитајмо себе у сваком поступку, у свему што урадимо. Довољно је то што нас је задесила ова мука са којом се сви заједно суочавамо. Не треба нам то да пакостимо некоме. Не постоји никакво, али баш никакво оправдање да некоме наносимо зло.

„Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот. Не бранимо се од туђег зла, злом у себи“, говорио је наш Патријарх Павле. Запамтимо ове речи.

 

 

 

Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 20:09

Лако је у добру добар бити, бити добар у злим временима, нема цену.

Прва недеља епидемије, била је тешка, конфузна, у најмању руку чудна. Мало људи на улицама, утишало се све, завладали страх и неизвесност, нема, што би се у нашем послу рекло, ит тона. Крајем те прве недеље,примећујем људе које ујутру срећем док идем на посао. Неке познајем, већину не. Оне које познајем, јавим се, некада само климањем главе, некада дизањем руку, а некада се и не јавим. Али крајем те прве недеље примећујем да ми се јављају и они које не познајем лично, мада се стално срећемо. Примећујем и да ми се осмехују, као да ми осмехом кажу: "Добро си значи, идеш на посао.’’ 

Како си? Питају ме познаници, а и ја њих. И тек сада осећам да то питање заиста има тежину. Слушају мој одговор, процењјем да им је заиста стало да чују како сам и са осмехом одлазимо свако на своју страну. Како је то диван осећај, то сазнање да је и познатим и непознатим људима драго да те виде и да си добро. Као да кажу - добро је, преварисмо корону. Како то доброта исплива из људи, чини се, када се најмање надамо?

После те прве недеље постало ми је уобичајено да ми се јављају људи које не познајем, да се осмехују када ме виде и да ми на тај начин улепшају дан. Надам се и ја њима. Некако смо сви постајали бољи, људскији како је епидемија напредовала, а мере бивале све строже. Почели смо истински да бринемо једни о другима. Више смо се помагали, разумели, на послу, на улици, код куће. Моје пријатељице причају да су коначно њихови мужеви, средили неке делове кућа, које су годинама одлагали. Кажу: Добро је дошла ова корона, иначе никада не би очистили подруме...

На послу смо се допуњавали, делили дезинфекциона средства и заштитну опрему, лекове, није се питало ко ће кувати кафу, иначе један од омраженијих послова. Кувања кафе прихватио се и мушки део колектива.

На трафикама, коначно осмеси продавачица. Иако су усне прекривене маскама, видело се то по очима. Примећујем на улици све више возача пропушта пешаке, на шта их раније никаква казна није могла натерати. Из једног аутомобила довикује супруг колегенице: Хоћеш да те повезем, идем у твом правцу? Ја сам нажалост ишла у другом, а била сам уморна и знам да се колегеница не би љутила.

У време епидемије, живот у стамбеним зградама, нарочито у време дугог полицијског часа какав је био за најрадоснији празник Ускрс, и није најсрећнија опција. Али доброту људи ни полицијски час не може да заустави. Тако смо имали весео и радостан Ускрс. Наш комшија који је музичар и има своју групу, приредио нам је празник за памћење. Током целог поподнева, свирао је и певао. Орило се цело насеље, захваљујући његовим појачалима. Колико су дозвољавале терасе, толико је и коло било дуго, а аплауз за извођача - никад искренији.

Најзанимљивије је, ипак било на пијаци, када је после неколико недеља, поново почела да ради. Од питања "како сте" до "тражила сам вас, ишла сам до зграде да видим да ли сте ту, да вам оставим сир... долазим радним данима, надам се да ће почети и суботом... Јесте ли добро, ми смо се спасили, биће добро’’, биле су речи  које су се најчешће чуле. Нема оног "скупо ти је то’’, нема "мање си ми измерила’’, нема "ја не варам на меру, ако ти се не свиђа иди код другог’’. Осмеси и радост поновног виђења, некако, као после бомбардовања. И док сам радила анкету на пијаци, добила сам чак и "Извини, али не могу да причам нисам ти ја за то". У неко друго време само би побегли, без икаквог извињења, као да пушку усмеримо ка њима, а не камеру и микрофон.

Сусрет са старијим комшијама, помало смешан. Ми на терасама, они испред зграда, изашли да прошетају после 34 дана карантина. Ми се нагињемо, они дижу остареле вратове, колико им то здравље дозвољава, да нас што боље виде и поново искрена питања. „Како сте? Видимо радите, није лако“, и констатација са осмехом "Важно је да сте добро.’’ Важно је да смо сви добро, узвараћам, а одговор који добијам, натера ме да се замислим: „Ви млади да будете добро’’ -  остају да висе речи у ваздуху - Па, заиста и ми ћемо једнога дана остарити...

А како смо тек кафу пили, ми на нашој тераси, комшије на њиховој и довикивање. Једино није било гледања у шољу, али добре воље није недостајало. Временом смо и у граду могли да попијемо кафу, јесте она за понети, јесте на клупи, али добро је, боље ишта него ништа. 

Руку на срце, много недостају кафане. Оне су нам у души, некако их баш волимо. Све нешто мислим, када прораде, булдожером ће нас из њих извлачити, део по део. Али шта ћеш, мерак цену нема.

Кажу да је по нашој вери највише добро - Бог и да сви треба да тежимо врхунској доброти. После овог епидемијског искуства у потпуности прихватам ову филозофију, али и ону Русоову мисао да је природа човека и света неискварена и добра. За оне који не мисле тако, препоручујем Сократа који сматра да се врлина може научити.

Ово моје искуство је добро, а ваше ако којим случајем није такво, можда је право време да се запитате: Зашто?

Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 18:38

Какво нам је стање имунитета, треба очувати имунитет.. речи су које често чујемо када је сезона вируса, а посебно сада у време пандемије коронa вируса. Сваки човек требало би да брине о стању свог организма и да се труди да га не доведе у опасност од инфекција или других компликација... Али како?

Савремени начин живота не оставља много могућности. Борба за егзистенцију, обавезе на послу, код куће, здравље врло често стављају на последње место. Тек када се нешто искомпликује или, као сада, појави вирус који може да угрози све, посебно оне са слабим имунитетом, почињемо да размишљамо у другом правцу. Савета је много и треба им се прилагодити индивидуално, сваки организам је сам за себе. Али постоје неке универзалне ствари које пријају свима и које су саме по себи лек. Једна од таквих билјака је нана. Чудотворна биљка која има на стотине благотворних дејстава. Зову је разним именима: нана, мента, љута нана, бела нана, црна, метвица.. Одувек се користила у народној медицини, а у савременој је њена употреба велика, од лекова до етеричних уља и друго.

Може бити одличан додатак јелима, али се у сушеном стању најчешће користи као чај и то за разне болести. Од болести дисајних путева, бронхитиса, болести уста, зуба, прехлада, разних инфекција, болова у стомаку, нервозе и несанице, мигрена, па до регулисања рада органа за варење.Нана делује умирујуће и антибактеријски и одлична је у спречавању и лечењу различитих инфекција.

Да ли сте знали да је три шољице чаја од нане дневно, довољно за јачање имунитета и спремности организма за одбрану од вируса. Колико често користите нану? Да ли је имате у кући? Да ли волите да пијете чај? Уколико нисте љубитељ чајева можда би требало да размислите о томе.

Нана управо у ово време расте и они који су је засадили у двориштима могу је брати до позне јесени уживајући у предивном мирису и корисним својствима. Они други могу је набавити у свим продавницама.

Када говоримо о нани, још једна ствар изненадила је ових дана многе, а то је да се у листу нане налази више никотина него у дувану. Све то у прилог претпоставкама научника да и никотин може бити ефикасан у борби против корона вируса. Али наравно да то не значи подстицати пушење јер је познато његово штетно дејство.

Било како било, закључак је да нану треба конзумирати и зими и лети, и као лек и као освежење. Ефекат њеног дејства одразиће се на наш имунитет што је увек важно, а посебно у време инфекција, па чак и ове, која је уздрмала цео свет.

 

Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 18:38

Први мај, Међународни празник рада. Србија је славила уз роштиљ и ракију два дана,  најпре уранком а онда и роштиљањем уз музику. Мало другачије од Европе и света, где су се радници окупљали у великом броју како би подсетили на своја права. Међународни празник рада је традиционално код нас био преформулисан у : Где ћеш за 1.мај? Ове године у складу са актуелном ситуацијом, кружи друштвеним мрежама и пошалица:

  • Где ћеш за 1.мај?
  • На психијатрију!

Ове године смо сви на истом, не само у Врању, Србији већ у целом свету. Или можда ипак није тако? Полицијски час, корона вирус, изолације, стална неизвесност довели су до тога да већина оде ван града, чак и они који немају ту навику. Ипак има окупљања на данашњи дан. Тачније окупили су се још пре полицијског часа и отишли из града.  И опет ће се роштиљати за првомајске празнике. Снашли се људи. Кажу да је на планини, у селу, у природи боље него међу четири зида у граду. Слобода...

Ми који смо остали у граду, можемо само да гледамо на клиповима на друштвеним мрежама како се они, који су „побегли“ од градске „тишине“ и карантина, уз мешање различите музике и певача, лепо проводе и друже.

И нисам паметна ко је паметнији? Они или ми? Једино сам сигурна да нам је свима заједничко данас, и њима и нама који смо остали код својих кућа, мирис роштиља.

Срећан нам празник рада!

 

Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 18:39

Ускршњи празници ове године протичу лагано, никад тише и мирније. Цркве су празне, нема верника који би присутвовали литургијама, на улицама нема људи ни аутомобила. Тишину и мир, ту и тамо прекидају гласови који допиру из дворишта кућа. Они који ту живе имају више среће,за разлику од људи у зградама који не могу себи да приуште тај луксуз да  прошетају простором који је већи од терасе. Понегде се чује музика која је одувек била саставни део породичних окупљања и обележавања свих важних догађаја и празника, па самим тим и Ускрса. А на улицама, у складу са тренутном ситуацијом патролира полиција. Ипак, Врањанци су показали да се понашају у складу са мерама које су прописане, тако да, не верујем да је било превише посла за њих.

Овај Ускрс је стицајем околности другачији. Обележава се у ужем кругу  породице. Баке и деке, нажалост, овога пута не могу окупити све своје унуке у свом топлом дому. Али, како знају они да кажу, стрпљење је мајка срећа, те се надају скоријем сусрету са својом децом и унуцима.

Јучерашњи дан протекао је у духу православља. Омиљени обичај током ускршњих празника, надметање у туцању јајима није изостао ни овога пута. Деца су се као и увек највише радовала, поготово ако се њихово јаје показало као најјаче.

У насељу Панађуриште у Врању куће су збијенe али свака од њих има своје двориште и углавном су окренуте једна према другој тако да људи који живе у њима могу да комуницирају. Поштујући дистанцу и препоручену удаљеност, већ од раног јутра могли су се чути традиционални поздрави ''Христос воскресе - Ваистину воскресе''. Домаћице су с тераса или прозора честитале празник једна другој са најлепшим жељама. Маске и ограде нису  спречиле мушкарце у овом насељу, добре комшије, да уз прописну удаљеност испоштују традицију и наздраве чашицом ракије. 

У нека ранија времена, овај свети дан је почињао другачије. Најпре би се одлазило у цркву где је служена ускршња литургија. Потом би се мушкарци окупили код једног од комшија, попила би се по чашица ракије, наздравило би се поводом  Ускрса, а након тога се одлазило код родитеља који би жељно ишчекивали своје синове и кћери са унуцима. Бака би припремала богату гозбу, а на трпези  би се традиционално налазило јагњеће или прасеће печење. Деца би трчкарала около, уживала у туцању јајима и кикотала се када победе. Деке би тешиле оне малишане који нису имали среће да покажу да је њихово јаје најчвршће.

По завршетку породичног ускршњег ручка, у мом завичају, у селу Црни Луг, мештани би се окупљали на сеоском игралишту. Млади би играли фудбал, девојке би навијале и бодриле их, старији би седели на клупицама око игралишта, а младе мајке ћаскале о родитељству. Дечја граја и жагор су из године у годину бивали све већи јер село никада пре није имало толико деце. А при крају дана, пре поласка кући, уследио би срдачан поздрав са родитељима. Мајчин и очев осмех и срећа на њиховом  лицу што су окупили сву своју децу и унуке под својим кровом, нема цену.   

Тако се претходних година Ускрс обележавао у већини  породица. Фамилијарно. Овога пута је другачије.

Данас је други дан Ускрса. Васкршњи понедељак. На овај дан се настављају гозбе и весеља и обично се угосте кумови, родбина, пријатељи. Међутим, ове године таква окупљања ће изостати. Васкршњи понедељак се у појединим местима зове и побусани понедељак. По народном обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. Наиме, тај дан је посвећен упокојенима и стога треба отићи на гробље и запалити свећу, уредити гробље, однети фарбана јаја на гроб јер је тај дан посвећен упокојенима.

Овај дан се зове и Водени понедељак, јер тада момци и млади људи поливају водом девојке и младе жене. На овај понедељак ваља и оставити разбијено ускршње јаје у њиви, да њива буде плодна. А даје се и ускршње јаје стоци да га поједе, да би целе године била здрава. Ово су само неки од обичаја који се односе на други дан Ускрса.

Без обзира на многе специфичности и на изостанак многих важних ствари које се односе на најрадоснији хришћански празник, овогодишњи Ускрс, ипак има својих дражи и чари. Тренутна ситуација је зближила људе, породица  је на окупу. Деца су најсрећнија јер су мама и тата увек ту. Све ће ово проћи, ускоро, тако кажу...

А онда када све прође, и када нам дође нови Ускрс биће све онако како треба и како је било вековима уназад. А до тада,будите јаки и здрави уз традиционални поздрав:

Христос воскресе - Ваистину воскресе!

 

 

 

Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 18:47
Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Отворен Ритејл парк Зона - Радио Телевизија Врање https://t.co/zntjrZMjuf via @tripplesworld
Епидемиолошка ситуација на граници ванредне - Радио Телевизија Врање https://t.co/M8IC1ySiVN via @tripplesworld
Од Нове године нови услови за одлазак у пензију - Радио Телевизија Врање https://t.co/PdeJJfIBdG via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter