Љубав према старини. То је оно што је Станковић дубоко осећао, уз њу живео, преносећи је на своје странице. У Станковићевој пристрасности за ,,старо“ можемо препознати и вапај за избављењем, не толико у историји, колико у времену.
Раније, Немањина гимназија, а данас Гимназија ,,Бора Станковић“, или за, многе, само – Врањска Гимназија. Срби су своју прву Гимназију основали у Сремским Карловцима, далеке 1791. године. Гимназија у Врању, основана је нешто касније.
У нашем граду, предпремијерно је, у дворишту куће Боре Станковића изведена представа ,,Певци”. После неколико дана доживела је и своје премијерно вече у Дому Војске у Врању. Редитељску палицу у својим рукама имао је глумац врањског позоришта Драган Живковић.
Млада и лепа удовица. Неприкосновеност породице и дивљи егоизам имена живу су је сахранили у ,,покојниковој кући”, у исти непромењени начин живота.
Живот Врања из последњих деценија деветнаестог века у Бориној прози има своју физиономију, свој лик, своју особену индивидуалност. Станковић се читаоцима показао као први који је у нашој прози писао од срца срцем. Осенчени симболи и мотиви који су изведени из његове књижевности показују старо Врање, обичаје, традицију. У мирном провинцијском свету живе људи узрујаним и врелим животом. Тај живот слика Бора Станковић и постаје својеврстан сликар свог града, језика и народа.
Како данас изгледа Бели мост, један од најпознатијих симбола града, саграђен пре сто седамдесет две године? Иако не оријентално сличан мостовима у Паризу, Венецији, Прагу, и он, као и ови мостови, спаја две обале. Док се у Верони, трагична љубав збива на балкону, у Врању се одвија на обали, данас Градске, а некада Врањске реке.
Коштана је дуго тражила редитеља. Бора је у драму уносио узвитлане и снажне елементе којима је бележио врели дах дубоке и болне поезије којом букти и у којој сагорева свака реч у ,,Коштани“. Редитељи и глумци којима је ,,Коштана” падала у руке сматрали су, у жељи да угоде публици, да при обради овог дела, треба да истичу у први план, не Борин текст, не драму, него севдалисања, циганску песму и чочечку игру.
Болна носталгија љубави и самртна песма младости – Борина ,,Коштана“. Дело је тужна прича згаженог срца и промашених живота. Сви ти људи много се веселе, али од њих нико није весео. У њима се одиграва вечита трагедија: јединка тражи сву љубав, сву срећу, интензиван и слободан живот, али целина друштва је безлична, неумољива и тражи да људи подреде оно што им је најдраже њеним незнаним хладним рачунима.
,,Врање, мала, некада погранична србијанска варош“, говори Јован Дучић, ,,била је до Станковићевог времена једва познато и по имену, а савршено непознато по људству. Откривши Врање, Станковић је одиста открио наш потпуно нов морални континент“.