Човек без имена Истакнут

Сусрет са смрћу била је изненадна и болна. Неко од другара каза: „Човек без имена је мртав!“ Загледали смо се као да смо видели неко чудо и потрчасмо ка реци, као да нас је неко гонио. Човек без имена, који је имао белег на лицу, као да је рањен ножем, лежао је крај обале реке, стотинак метара од његовог кућерка! Нико није ништа говорио; старији су одмахивали рукама као да су хтели да нам кажу како ово није место за нас, дечаке! Послушасмо их, напустисмо овај тужни крајолик и преплашени, због надошле слике, отишли смо својим кућама.

Сутрадан је Човек без имена сахрањен недалеко од његовог дома. Сељаци су преносили глас изговорен свештенику: „Кад умрем, а то ће ускоро бити, сахраните ме крај моје куће!“ Последња жеља му је била испуњена. Цело село је било на сахрани Човека без имена. Сем нас, дечака, јер су нам родитељи забранили да напуштамо наше домове.

После његове смрти остао је једино његов – пас! То је било све што је Човек без имена имао крај трошне куће! О псу се старао сеоски свештеник. Виђали смо га у близини сеоске цркве! Када је угинуо, нико у селу није знао ни речи да изусти! По казивању старијих, то се догодило тачно када се навршила година од смрти безименог човека. Причали су сељаци да је пас дошао до места где је сахрањен Човек без имена и да је ту престало да куца његово срце!

О Човеку без имена сељаци су често причали невероватне детаље. Једни су говорили како је дошао из суседног села после рата, други су казивали да га је као дете довела нека сиротица. Оставила га је у трошном кућерку крај реке, а затим напустила село. Трећи су беседили да је Човек без имена, у ствари, син неког богаташа кога је отац казнио, јер није хтео да извршава његова наређења. Ниједна од ових прича никада није допричана! Све је било обавијено – тајном!

О пореклу Човека без имена, у ствари, никада нико ниједну ситницу није дознао. Није се ни дружио са људима, а једино друштво му је био пас. Шетао је са њим крај реке, недалеко од кућерка који је свакога тренутка могао да се сруши. Зими га нико никада није видео! Сељаци су беседили да се само по диму, који се наслућивао из оџака трошне куће, могло да закључи да је Човек без имена жив!

- Нико никада није дознао његово право име! Неки су покушавали да га наговоре да понешто каже о своме животу, али није изговарао ниједну реч! Био је окружен самоћом и неким само њему знаним тајнама! - једном ми је казао мој деда Станоје.

Када сам свог деду други пут питао да макар делимично одгонетне живот Човека без имена, помиловао ме је по глави и тихо рекао: „То је, синко, божија тајна. Само он зна истину о њему!“

Та дубоком тишином обавијена тајна некако ми се урезала у сећање и када сам се увелико приближавао годинама које су означавале моје напуштање доба дечаштво, решио сам да сазнам животопис Човека без имена. Почео сам да обилазим околна села и градове. Говорио сам старијим људима, за које сам веровао да ми могу помоћи, о тајни која је окруживала Човека без имена. Неки су ми казивали, као и мој деда Станоје, да се не интересујем за његову судбину, јер тајну његовог живота зна само – Бог! Други су, пак, беседили да на овом свету има толико непознаница да би нам било потребно неколико живота да их све разоткријемо! Било је и оних који су се само смејали као да их је заробио некакав ђаво! То ме није обесхрабрило, јер сам у дубини душе био уверен да ћу сазнати истину о Човеку без имена.

- Ти си тај младић који се интересује за живот безименог човека, каза ми воденичар из планинског села удаљеног двадесетак километара од трошног кућерка Човека без имена. Био сам збуњен. Не рекох ниједну реч, а воденичар настави:

- Горе, у планини, показа руком воденичар, скривене су многе тајне, па можда ћеш тамо наћи одговор који тражиш!

Послушах воденичара и истога дана кренух у далеки планински оквир пун непознаница. И сам не знам колико сам дуго путовао козјим стазама. Одједном, на самом врху те сурове планине опазих човека обраслог у дугу, неуредну косу и браду. Изненадио се доласком непознатог људског створа и умало да се склони од мог погледа, али га сустигох, нежно ухватих за руку и упитах:

- Пријатељу, не плашите се! Дошао сам, ако можете, да ми одгонетнете тајну Човека без имена.

Описах како изгледа, поменух да је изненада умро крај реке, недалеко од свог кућерка, и да сам га као дечак упамтио по белегу на лицу, као да је рањен ножем! Казах и неколико речи о његовом псу.

- Рекосте, обележен ножем по лицу!? – одједном прошапута глас незнанца са планине.

Не одговорих одмах, као да га нисам чуо, а онда додадох:

- Да, да, јасно се видело да је обележен ножем!

- Човек без имена, како га зовете, је мој брат!!! – каза гласом који је одавао тугу.

Био сам збуњен. Старина затим исприча породичну драму:

- Када је почео рат, отац је отишао на фронт, а мајка нас је склонила у ову планину, јер се бојала да се деси најгоре! Једнога дана брат је решио да сиђе у село и више се никада нисмо видели! Данима сам плакао, а сада сам превише стар да бих се сећао и на то мислио!

Загрлио сам непознатог, одједном тако драгог старину у планини, који доприча потресне речи:

- Мајка нас је неговала у недоба у овој забити, али су једнога дана наишли неки незнанци наоружани пушкама, бомбама и ножевима и одвели је. Један од придошлица суровим, прозуклим гласом рече да и нас, децу, поведу. „Не, каза други! Само ћемо их обележити!“ Ненадано, осетио сам сечиво оштрог ножа по лицу. У магновању, видео сам и мог рањеног брата. Смрт је најављивала свој скорашњи долазак. Пали смо на земљу. Када смо се пробудили, наше мајке више није било!

Потресен судбином старине са планине, ћутао сам, а онда смогох снаге да га упитам:

- Како је Ваше име, како се звао Ваш брат!

Допрео је кратак, потресан одговор:

- Непознати пријатељу, то је и за мене тајна, јер сам и ја Човек без имена.

Загрлисмо се заоденути ћутањем!

Биографија

Данило Коцић (село Дадинце, Власотинце, 1949) – професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор Српског језика и књижевности и Уставног уређења у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце). Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу Јединство 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар - дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Један je од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник  гласила Помак. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника у домовини расејању.

Романи: Изабрани живот (Лесковац 1997), Изабрана тишина (Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012), Измаглице - трилогија (Лесковац 2016); 

Збирке песама, прича и афоризама: Чудна лађа, песме (Лесковац 1987), Дневник на распусту, песме (Лесковац 2002), Говор камена, песме (Лесковац 2004), Песма жени, песме (Власотинце 2007), Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016), Изабрани списи –  сликање меморије (романи, приче, песме, Лесковац 2016), Афо(к)ризми и друге (не)згоде, (Лесковац 2017), Афоризми са тужне пруге, I (Лесковац 2018); Афоризми са тужне пруге, II (Лесковац 2018); Сликање меморије – изабрана дела (Лесковац 2020);

Студије и публикацијеЛесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014 (Лесковац 2015), , Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016), Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Др Проф. др Тихомир Петровић, живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Лесковачки писци – библиографије и коментари 1988-2018“ (Лесковац 2019), Др Жак Конфино и Лесковац - jедно виђење савременика,публициста и критичара; (Лесковац 2020)
Оцените овај чланак
(3 Гласова)

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Поводом Дана Градске општине Врањска Бања додељена јавна признања - Радио Телевизија Врање https://t.co/us4n25Un4N… https://t.co/dh19n97IFV
Вакцинисано 3.680 грађана, ревакцинација у Спортској хали - Радио Телевизија Врање https://t.co/pBmkdY5nKj via… https://t.co/QsrIbYtRkO
Јавни позив грађанима да пријаве штету од елементарних непогода - Радио Телевизија Врање https://t.co/kLFvzosCXh vi… https://t.co/Q2PbvpkwKq
Follow RTV Vranje on Twitter