Млади бркати поручник је у другој линији напредовања. Држи главу право, али му очи шарају по становницима које среће. Пролази поред њих као да има сва права да се не осврће на њих. Још мање да их се плаши. Тако је од кад је прешао границу. Док му је баба у појас ушивала тајну амајлију, испричала му је порекло породице. Прадедови су му били лаки на јатагану и нису подносили неправду. Убили су неколико Турака на Косову и онда, зна се, бежанија у неки удаљени спахилук. Турцима је увек било важније да се домогну имовине него окривљених. Ако их нађу, суди се по закону „глава за главу.” Једни су се одселили према Скопљу, други према Врању, а његови преци према Софији. Балкански ратови су касније исцртали нове границе и поделили породице. Да је коцка 73 о правцу бежања пала другачије, он би сада био Србин, а не Бугарин. Зато тражи лица слична своме. Можда су родбина? Можда у пуку има још коњаника који деле његову судбину и желе сусрет са рођацима? Колико их је? О томе се не говори. Страх да не буде одмах обележен и кажњен. Бесмислен, окрутан и узалудан рат између братских народа. Како наћи излаз из овог збуњујућег времена? Још га никада није прогањала толика гомила супротстављених страсти и неодговорених питања.
Поступци човека се углавном темеље на нечему што он сматра праведним и истинитим. Још више, на нечему што он мисли да зна. Његова уверења су његово божанство и он му приноси жртве да му удовољи. Мало људи на свету размишља о томе да се истине које се косе са интересима моћника називају лажима, а да се лажи које користе тим интересима називају истинама. Мисле да су жиг утиснут у срце сами одабрали. Понашају се у складу са оним у шта верују. Зато слушају без поговора.
После Другог балканског рата у људе је ушла велика омраза. Традиција и међусобно уважавање су постале бајке из неке далеке земље чије постојање није утврђено или је заборављено. Пролила се крв коју су међусобно делили и те се ране нису затвориле. Владари из сенке су сејање мржње међу братским народима довели до савршенства. Овладали су техником испирања оца из крви синова. Браћа су постала странци и непријатељи, а да и не знају због чега и зарад чије користи, јер они сами никакву личну корист из сукоба нису имали. Споразуми великих сила зато и постоје. Увек некога закину за нешто и оставе ратно жариште за собом. Броје мртве, глуме 74 миротворце, све то добро наплате, а проблем поново оставе отвореним. До следеће кланице и ратних зајмова. Тако стварају прошлост која одређује будућност. Кад неко покуша да заборави прошлост, брзо схвати да она њега неће заборавити. Нерешене ствари те вуку за ноге као духови кад ти је то најмање потребно.
„Како да нормалан човек опстане у овом свету, кад само нешто мало зна, а много више пророкује и наслућује?”, запитао се збуњено.
(Одломак из романа "Деца у магли“, Срђан Томић, УКВ, Врање, 2020)
|
Биографија Др Срђан Томић, рођен 1961. год. у Врању. Основну школу и гимназију завршио у Врању. Медицински факултет, специјализацију из дерматовенерологије и постдипломске студије похађао у Нишу. Објавио 3 романа: „Буђење уснулог“, „Милосрдни анђео“ и „Деца у магли“, као и неколико стручних књига, самостално или као део групе аутора са професорима Медицинског факултета у Нишу. Има међународне дипломе из кинеске народне медицине и биљоберства. Био управник ДЗ Бујановац и ДЗ Врање. Екстерни је оцењивач Агенције за акредитацију здравствених установа. Био је један од оснивача Пријемно тријажног одељења ЗЦ Врање, Центра за превенцију ДЗ Врање, Саветовалишта за младе и Друштва за борбу против рака. Оснивач и шеф оркестра „Весели доктори“, који је својом ауторском музиком успешно наступао и побеђивао на више републичких и међународних музичких фестивала. Оркестар је успешно наступао у «Коларцу» и «Великом народном позоришту» у Београду. Компоновао музику за филмове и позоришне представе. Аматерски се бави сликарством.Слике су му излагане у галерији Академије Наука и уметности Нови Сад. Ожењен, отац две ћерке које су талентованије од њега на свим пољима науке и уметности. |
