Кад путеви звездомиром броде Истакнут

Насловна фотографија: Миломир Ковачевић „Добро дошли на Голи оток“

Тишину родитељског дома, у овај касни вечерњи сат, ремети шушкање из гостинске собе. Већ сатима седим над отвореним лаптопом и ни једну реченицу не могу да смислим. Нека чудна блокада везује ми ум и руке и ја се предајем тренуцима који ме носи унатраг. Прва мисао ми беше шта раде мишеви у кући у којој нема хране, а онда се сетих да нису пробирачи, већ глодари који сем гвожђа могу начети све. Стресох се од помисли да су мишеви пре пар година у једном породилишту бебама појели носеве. Талас нервозе крену ми телом. Дође ми да зграбим мобилни и оном идиоту, мом уреднику, који ме је послао овде, саспем свашта у лице.

„Колега Борисе, захтевам да за следећи број напишеш причу која ће уздрмати читаоце. Доста је твојих реалистичних прича са сладуњавим крајем. Људи воле сензације. Овде ти је новац и докуменат о плаћеном одсуству од пет дана. Иди у оно твоје село на Старој планини и напиши причу која ће се памтити. Тa планина је била скрајнута и у сенци других. Њено време тек долази.“

Иди и напиши. Као да је то лако. Да тражи сензацију у опустелим селима може само будала, а ја сам допутовао са овим циљем. Могао сам и да је измислим, човек свашта измисли, али ми ништа није падало на памет.

Моја родитељска кућа самовала је већ десетак година од како је мајка умрла. Долазио сам једном годишње да обиђем кућу и гробље и враћао се у Београд. Кад сам понудио новац комшиници, баба Велики, да повремено уђе, покупи паучине и проветри кућу, она је просто срдито одбила новац али ме замолила да јој дозволим да пред кућом сади башту, где је некада и била. Пристао сам на ту погодбу. И никако ми није јасно зашто људи са села налазе задовољство у раду, док градски човек машта да са мало труда заради много пара.

Када сам данас стигао дочекале су ме шарене леје са поврћем и некако ми вратиле радост и наду да ипак овде има живота. У кући је све као некада. Гледам у црвоточне рамове по зидовима из којих ме са фотографија посматра породица. Чини ми се као да ми деда намигује и ја му несвесно намигнух. То смо увек радили када смо се око нечега домунђавали.

Памтим онај кишни октобарски дан када смо мајка и ја допутовали у село. Пар година мог детињства проведених у Београду добро сам упамтио. Становали смо у једној трошној кући на Дорћолу код газдарице, госпође Маре. Није прихватала да је зову другарица. Била је добра и веома нам је помагала. Отац је радио, био је директор неке фабрике, одлазио на састанке, на службена путовања, па је мало времена проводио са нама. Мајка је била посвећена породици, помагала је госпођи Мари која је била чувена шнајдерка и тако попуњавала доколицу и радовала се што је побољшавала кућни буџет. Повремено смо одлазили до зграде коју зида татина фабрика за своје раднике и у којој  ћемо ускоро и ми живети. Мајка је обилазила продавнице намештаја и тачно је знала како ће стан изгледати кад се уселимо. Отац се смејао на те њене детињарије, а и сам се томе радовао. Недељом нас је обавезно водио у оближњу кафану на пет са луком, а некада би са нама ишла и госпођа Мара. Тада би настајала препирка ко ће да плати ручак, а кад је тата одрично одбијао да она плати, госпођа Мара ми је испод стола стављала новац у џеп од панталона, који сам касније трошио на бозу и шампите у посластичарници близу наше куће. Мама и тата су о важним ставарима разговарали шапућући док сам ја листао неку дечју књигу правећи се да читам, а умирао од жеље да чујем шта је то што ја не треба да знам.

Кад су једне ноћи покуцали на врата људи у црним кожним мантилима и наредили оцу да се хитно спреми и крене са њима, мајка ме је стискала у загрљај и плакала, а госпођа Мара је тим непознатим људима свашта сасула у лице. Ништа ми није било јасно. Ни зашто је отац отишао на тај Голи оток, ни зашто је мајка спаковала ствари и повела ме у очево родно село. Волео сам да идем тамо јер су нас увек дочекивали с радошћу. У кући су сем деде и бабе живели стриц и стрина и моја два брата од стрица који су били моји вршњаци.

Сав наш иметак стао је у један стар и избледео кофер и једну картонску кутију повезану канапом коју је однекуд донела госпођа Мара. Дуго су се грлиле са мајком и плакале. Госпођа Мара је рекла да ће нам брижно чувати поверене јој ствари али и стан док се тата не врати. Са школском торбом на леђима, био сам ученик другог разреда, седео сам припијен уз мајку у загушљивом купеу воза који је прегласно клопарао. Нисам желео да се одвојим од школске торбе, да не изгубим то моје једино богатство. И учитељица је плакала када смо се на растанку поздравили. Ништа што се с нама догађало нисам разумео али ми се нека туга свила под грудима па сам себе силио да кашљем не би ли је отерао. У село смо допутовали камионом који је свакодневно одлазио у планину по дрва. Тога дана били смо једини путници и шофер је љубазно понудио да седимо код њега у кабини. Мајка није пристала јер је сматрала непристојним да се тиска крај туђег човека, па смо у празној приколици, возећи се по излоканом путу, подскакивали као гумене лопте.

Моја браћа су, за разлику од раније, пристајали на сваку игру коју предложим, а за све што кажем био сам у праву и то ме је нервирало. Чим бих питао мајку за оца, страшно ми је недостајао, она би подигла кажипрст и скоро леденим гласом рекла: Борисе!, што је значило да оћутим. Слично је реаговао и деда. Кад би неко поменуо оца он би лупио шаком о сто, а онда ћутке дао баки главом знак, она је одмах устајала и из креденца узимала флашу са ракијом и чашу и стављала пред њим. Деда би дрхтавом руком сипао ракију, испијао у гутљајима смркнутог лица и са тужним погледом који би одлутао кроз прозор негде пут планине. У соби је владала ледена тишина и осећао сам како ми ледени жмарци гмижу телом. Мајка је редовно писала оцу иако јој ни на једно писмо није одговорио. Једном, када смо код куће остали сами рекла је да отац тамо пуно ради и учи и зато нема времена да пише.То је била реченица коју сам сваке вечери пред сан понављао чекајући да се отац најзад врати, а чекање је потрајало пет година. Ја сам наставио школовање у селу и дружио се са сеоском децом, радио све што они раде и својски се трудио да будем део њих. Несташлука је било напретек. Лудовали смо, скидали птичја гнезда са највиших грана горостасног дрвећа, хватали рибу у реци, напасали стоку, учили да косимо. Деда је свој тројици купио мале косе и водио нас са собом на косидбу. А кад на крају лета вода у реци омали и корито крај обале постане блатњаво, онда гацамо по њему хватајући жабе. Дечаци у кратким панталонама и до појаса голи, девојчице у цицаним хаљинама испод којих су скривале оно, због чега ћемо се кроз коју годину саплитати кад их сретнемо. Некако су биле стидљиве и у односу на нас мирне, а ми смо сви одреда веровали да су глупе. Ми смо на селу живели у два света, два живота. Дању смо се са браћом надмудривали, свађали и тукли, а чим падне мрак удруживали смо се против страха. Није било струје, кућу смо осветљавали петролекјом и ватром из огњишта али чик да неко по мраку оде у клозет сам. Иако је он био близу куће, чинило нам се да је пут бескрајно дуг, а гласови ноћи аветињски. Бака, која се ништа мање није бојала од нас, кретала је са нама. Кад пред нама ненадано прхне нека птичурина, или стабло ораха зашкрипи, а ти страшни звукови чули су се само ноћу, онда оживе сећања на вукодлаке и вампире па често држећи панталоне рукама, гологузи, трчимо ка кући.

Било је Бадње вече окићено снегом, кад се отац после дугих пет година вратио кући. Појавио се изненада на вратима као дух. Прво су сви заћутали а онда скочили и окићени сламом привили се уз њега радујући се и плачући. Само сам ја стајао по страни не знајући да ли да му опростим што ме је оставио и зашто сада изгледа тако старо, као мој деда. Отац је пришао и ћутке ме узео у наручје. Помешали смо сузе и ја сам му опростио. Деда га је зачуђено погледао када се прекрстио и спустио на под прекривен сламом да нам се придружи за вечером.

“Од данас ја сам само члан породице, сељак, и ништа више“ одговорио је на непостављено питање.

Недуго затим стриц се са породицом одселио у Војводину код стринине родбине. Отац је одлучио да убудуће буде сам себи господар а то може само сељак. Над њим је небо и Бог и нико више. Имање је било премало за две породице а  стриц и отац никада нису исто мислили, па је стрицу било милије да не буде сељак. И ако је отац завршио факултет, лакше ће му бити да се носи са проблемима које намеће живот на селу, тако је мој деда оправдавао његову одлуку. Од како се отац вратио, мајка је процветала. Није више носила оне туробне дугачке хаљине, одсекла је косу и облачила се као градске жене. За разлику од мајке, отац је био увек тужан и замишљен. Кад се вратио, рођаци, пријатељи и родбина заобилазили су нашу кућу. Одрасли су знали разлог, мени опет, ништа није било јасно. Стално је био болестан, пуно је пушио и кашљао а ја сам, кад га чујем, дрхтао од страха бојећи се да не умре. Нажалост, његово измучено тело није могло  да се опорави, време није могло да олечи рањену душу, и те године када сам требао да кренем у средњу школу, отац се преселио у бољи и праведнији свет, како је мајка говорила.

Једна фотографија на зиду настала је на Божић, кад се отац вратио. Оживљавао  сам прошлост посматрајући фотографије не стигавши ни после пет дана да ишта напишем. На тој фотографији, сви смо весели и насмејани. Вероватно смо хтели да преваримо себе, једни друге, или време које ће остати овековечено само на њој. Сликао нас је кум Новко. Он је био очев друг из детињства, заједно су студирали, заједно примљени у партију и заједно били на том Голом отоку. Заједно су се вратли у село. Њега је жена оставила, удала се и одвела му децу у Америку. Кумов отац Димитрије разболео се од туге за сином јединцем. Некада најбогатији дом у селу доведен до просјачког штапа. Тога дана, пошто је дочекао да загрли сина, није могао да сакрије срамоту да нема шта од стоке да закоље. Обори су му били празни, нити је имао пара да купи печеницу, па је пресудио себи обесивши се о стабло ораха посред дворишта, и то баш тада док нас је фотоапаратом кум овековечио за незаборав.

Туп ударац напољу где је одавно пао мрак натерао ме да скочим од страха. Пао је цреп са посрнулог амбара, а онда је све опет покрила тешка тишина. Само је сат ревносно одбројавао секунде и минуте, а моје срце ударало је у ритму са њим. Опет сам поскочио, сада од звоњаве телефона. На дисплеју пише шеф. Бацам поглед на сат. Један после поноћи. Стварно није нормалан, размшљам и невољно се јављам.

„Ћао, како си?“ пита ме весело.

„У ово доба ноћи нормални људи спавају“ кажем уместо одговора.

„За разлику од њих ми нисмо нормални. Писци и новинари не спавају никада. Јеси ли ми написао неку занимњиву причу, рецимо о духовима или привиђењима. Јеси ли пронашао такве?“ каже и блесаво се церека.

„Духова и привиђења има колико желиш. Али су лично моји и никога неће интересовати. И хвала ти што си покренуо казаљке на сату у правцу који мени одговара. Првом приликом кад дођем у Београд свратићу да потпишем отказ“.

Прекидам везу, гасим телефон и одлазим на спавање. Куцање сата претвара се у умилну успаванку којом ме је мајка сваке вечери успављивала баш у овом кревету.

Биографија

Наташа Панић рођена је у Пироту. За себе каже да ствара у Пироту, а живи свуда где су јој књиге и пријатељи. До сада је објавила тридесетак наслова и опробала се у свим жанровима.Пише за децу и одрасле. У свом опусу има највише романа. Књиге су јој објављивале признате издавачке куће у земљи и иностранству. Романи су јој преведени на бугарски и у Бугарској доживели велики успех. 

За своје стваралаштво добитник је многих награда и признања. Међу значајнијим су: Град Пирот доделио јој је за културу признање„ 28.децембар“ са медаљом. У пиротском позоришту, Душица Јонић, позната као мајка Јана из серије Породично благо, играла је  Наташину монодраму „Убавило и црнило“ писану на дијалекту. Добитник је награде за књижевно преводилаштво и поезију од Удружења књижевних преводилаца Црне Горе. За дечју монодраму добила је прву награду коју додељује РТ Војводине и Змајеве дечје игре из Новог сада. Поезија јој је заступљена у стотину зборника поезије широм света. Књиге јој је удомила Конгресна библиотека из Вашингтона. Преводи са бугарског.

                                                                                                                                                                       

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
Последњи пут измењено среда, 16 децембар 2020 20:03

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Вукане, срећно! - Радио Телевизија Врање https://t.co/WhptdB7oX2 via @tripplesworld https://t.co/Tri7U0y9bO
Концерт за Вукана - Радио Телевизија Врање https://t.co/kARVTSnqNo via @tripplesworld https://t.co/eJcOX3TFrZ
Најбољи баскеташи у Србији. У Француску по још једну медаљу - Радио Телевизија Врање https://t.co/31vCO7ydkO via… https://t.co/fdab5D7Dgo
Follow RTV Vranje on Twitter