Комешају се кристали снежно-ледених пахуља у ваздуху. Њиме вечерас господари помало усиљени зимски ветар. Претумба их са краја на крај, диригује им вештим, искуственим рукама. Поиграва се хладним, помало претећим кажипрстом и увија их у спиралу. Разиграно бира на чијем ће се лицу његови саиграчи – пахуље, залепити.

У једној улици, готово да нема живе душе. Касно је. Или прерано. Оно доба у коме се не ваља размишљати, ни одлуке доносити, јер је ум већ благо заспао. Оно доба у коме је човек помало симпатично луцидан. Иако је улица, боље рећи главни трг у граду, готово да нема ни аутомобила.

Хладно је. Смешка се ветар, трљајући охладнеле, али још увек веште прсте. Нека је, помисли гордо. Дошло је и његово време. Нека га се људи и остали живи свет помало боје. Доста је уљуљкивао и мамио на улице након врелог летњег дана. Време је да мало заплеше сам.

Звиждући омиљену мелодију фијука, угледа једног јединог пролазника. И не би му се поглед задржао на њему, да му није један детаљ посебно запао за око. Ова прилика беше крупна, јака и непогурена, каква иначе врло често бива када се Он, господар фијукања разигра. Ова прилика беше висока и поносита. Мушкарац. У капуту ледено сиве боје који досеже до колена. Без капе или шешира.

„Без капе или шешира“, ветар понови, помало замишљено, отежући ове изговорене речи. Да, то му је привукло пажњу. Човекова неосетност на зимску хладноћу. Одрешена смелост и одважност да полако, ногу пред ногу, корача по утабаном снегу. Без журбе. Као да у хладноћи ужива.

Фијукну се ветар око ове крупне прилике да осмотри ближе своју вечерашњу занимацију. Ионако сада пречег посла нема. Па досади му и то бучно фијукање. Направи брзи лукави покрет око његовог тела. Подиже му леву страну ивице тешког капута и лупи га јаче о колено. Човек као мало успори али убрзо настави у свом решеном ритму хода. Заврте ветар, тај господар фијукања, прстима и посла уигране пахуље на мушкарчеве образе. Истопише се чаробни, бљештави кристали леда истог часа. Остаде само једна мала груписана чета пахуља на самој ивици горње усне. Човек као да осети њихову снежну милину те се благо и нежно осмехну. Најнежније се осмехују прикривено горди људи.

Нема сумње, помисли фијукач, овоме је вечерас баш све угодно. Не пустајући га из вида, настави да га прати хучући му својим ветрењачким плућима у леђа. Посматра му већ помало наквашену густу црну косу. Као да су се благе коврџе још више у себе утулиле, не би ли му чело угрејале. Шта би помислила његова мајка када би га видела оваквог, олако препуштеног замкама зиме? Она која га је, још док је био несташни мали дечак, снажно грлила телом и рукама не би ли га од овако снажног ветра загрејала. Заиста човече, па где ти је памет? Промрзле су ти те крупне, горопадне шаке. Куд ћеш с њима?

Човек се не погури од хладноће. Остаде недокучив његов усправљен став и смео ход баш као што су и сам ветар и сунце, ватра и вода недокучиви. Можда је овим човеком господарио ветар. Али неки ветар његове душе. Јер у њему су све спољне силе подједнако присутне. Можда је ветар на ветар ударио.

И устукну, господар ветар пред овим човеком. Сакупи последње распуштене пахуље, те их метну у поголеме џепове. Расипаће их можда касније, нека им се деца радују.

Остави човека  на свом путу и науму. Неки се људи ни на ударце не осврћу.

Господаре собом.