Сиви акварел

Сиви акварел? Тако беше назив последњег циклуса твојих слика, а Боги? - питам Богосава, гледајући у Живорада који пребире по некој мапи развученој на столу школске библиотеке. - Тако нешто. У ствари баш тако јер не могу да се извучем из овог сивила а и деца су примећујем упала у њему. - То ме страшно подсећа на пређашњу причу Живорада, од које данима не могу да се отмем, а снега нема да покрије ово сивило.

Сиротињу и гето је донело проклето време. Младост зараста у коров летаргије. Кретање је ограничено, телефони и струја у прекиду. Сеоски младићи излазе из кућа, из изби које им служе за спавање и свађе са укућанима.Одужа зима. Завејана долина Грнчарице ћути. Дуге ноћи. Дуги сати. Минути корачају споро к`о поворка иза мртвог времена. Ни пас да залаје у плавој белини завејаних поља. У селу завејане кућице пуше лулу мира са првим заласком. Места где се може убијати време су сеоске продавнице, сеоски дућани. Дрвена тезга на којој флаша ракије и празне чашице чекају своје муштерије, и вага као симбол проверавања свачије тачности. У средини п росторије лимена пећ од чијег дима и дима цигарета кашљу беспослени младићи насађени на празне пивске гајбе. Точи се ракија, кувано вино. Точи се разговор са хиљаду пута поновљеним темама. Ту се окупљају. Ту младост троши своју снагу у бујању.

Послао Зоран продавац Славка да донесе још један нарамак дрва, таман до почетка полицијског часа. На загрејаној пећи мирише кувано црно вино. Вино прорадило у младости заробљеној око пећи. Прорадило па црпи нагомилани јед прикривен у мислима које се открављују.

- Јоцо….дај и ти једну туру!? – говори уцрвенели Небојша, зарастао у коси која ипак не може да сакрије његове клемпаве уши. Угрејани око пећи момци миришу на шталу. Из штале су понели сламу или влат осушене траве на вуненим џемперима и вуненим чарапама које вире из гумених пиротских опанака упрљаних говеђом балегом.

- Ако да продавац на рецку! – јавља се Јордан који би најрадије на екс преврнуо полуиспијену чашу када би продавац пристао на његов предлог. Зоран врти главом док налива ракију Ранђелу, педантном брки четрдесетих година који седи на дрвеној тезги пушећи.

- А одакле ћеш Јоле, да ми платиш? -пита продавац бележећи нешто у свесци дугова. – Да је лето `ајд` некако, можеш на надницу, а сад у ово мртво време, јок, не иде!

Сви ћуте и повлаче се у своје дубоке и мрачне душе.

- Нећете да се жените!? – подругљиво им пребацује Ранђел са тезге. –Сад би седели код куће……не би морали да овде чекате на милостињу!... - Ајде не тупи па ти!! –одговара му Срђан, чије плаве очи красе његово питомо лице. – Ми не знамо како ћемо да преживимо, још и да сутра гледамо како нам деца гладују…..А и која ће будала да се залепи за нас овакве? Још и овде у ову јебену селендру! Зар не видиш да се наше удају у Србију? Ни једна није луда да се овде зароби. –подиже погнуту главу чије очи прате пивски затварач којим се прљавим опанцима игра и испија гутљај вина проверавајући погледом колико му је у чаши остало и наставља: -Него кад си се јавио за реч наточи нам још по једно вино да угрејемо ове наше луде главе, па да све заборавимо.

- Сипај им Зоки. `Ајд` заборав је можда баш у том вину!

- Тако бре Ранђеле! Тако бре свети Аранђеле. Ти бар имаш. Плата из Србију, плата од Американаца. Дошло ваше време! Е, док не пуче овај рат бе`осте беда, скоро ко ми, а сад……Добро ми је говорио мој Јанко: Учи сине, а ја сам се смејао. Па зар да будем учитељ ко Ранђел, а сад!.....изем ти живот. По некад ми дође да вежем конопче за греду –врти својом лепом плавом главом. –Ето и ти продавац, иђаше и ти у неке школе у Скопље, па што се не набијеш и ти негде у школу. Видиш какви све уче децу, па још какви су директори?....Ех, да сам ја на твом месту…..-забраздио Бранко.

- Ајде Бане, не паметуј. Дај да се куцнемо, душа ми изгоре за ово вино.

- Испиј па нам боље нешто запевај. У песми ти је текст пријатнији! –добацује Јордан. Звоне чаше од дебелог стакла у судару; сијају погледи снажних младића у судару. Ослобађа се младост у њима, горка као горко вино у чашама. Све лакше избијају мисли потискиване робијом времена. Смех понекад безразложно напада њихову забрављену душу.

- Види их, као деца, а сваки је од њих одслужио војску! –говори Зоран Ранђелу. –Знаш, много је оваквих у Врбовцу. Запуштени, отупели у овом скученом простору без будућности и перспективе. Њихов се живот своди на спавање, гладовање, свађе у породици и пијанчења од милостиње, а могли би волу да реп ишчупају. Нису криви. Немају услове. Немају где. Знаш да их жалим. Ето, и моји расту. Шта могу да им понудим? Да су бар неки ђаци, па бар да на ту страну не бринем.

Устаде са столице на коју је седео налакћен на тезгу, окрете се један круг око себе са погледом у празно и опет седе.

- Ал` нека су живи и здрави. Све ће ово ваљда једнога дана да прође. Никоме није горела до зоре. Запева Бане. Запева: ''Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала''. Песма пали само пијане уши, у трезнима шкрипи као покварена плоча и уместо пркоса убија и оно мало поноса. Ређају се затим ''Марширала краља Петра гарда'', ''Слободане наше росно цвеће''. Са већом количином вина пада и патриотизам. Из душе израња оно једино истинско и исконско. У почетку кроз зубе, јетко, а затим јасније излазе речи промашене љубави, неостварених снова пуних чежње и дерта. Разбија се и прва чаша. Стакло пршти на све стране остављајући црвени траг вина за собом. Пијани младић нагло устаје и своје знојаве дланове полаже на врелу пећ и виче. Виче од бола који пече, виче од бола у души. А затим, излеће из задимљене просторије и леже у дубок већ очврсли снег. На нагло отварање врата гасе се упаљене свеће. Лица младића око пећи шара треперење пламена из отвора врата старе лимене пећи. Продавац, навикнут на овакве сцене, уводи припитог Јордана гунђајући и метлом стресајући снег са њега. Приближава се девет сати. Приближава се почетак полицијског часа.

- Сада ћу имати муку да их истерам – прогунђа продавац више за себе. - Што си им дао тoлико да пију? – одврати Ранђел. –Види их, умртвили се. Још кад изађу ван, у хладно….. - Ајде момци, петнаест је до девет, док стигнете кући биће и девет. Немој да вас на овај мраз затварају.

- Где? Кући. Каква бре кућа? Не могу да је смислим? Кога имам тамо да видим? Она два стара вампира. Не идем ја никуда! А, другари? Остајемо овде до сутра!? Дај још једну туру! –уплитао је језиком уцрвенели Јордан. - Ајде Јоцо, ајде момци. Немој да вас на силу избацујем – отворио је продавац врата на која је ушетао мраз, и потерао их метлом ударајући у празне гајбе на којима су седели.

- О кућо моја –устајући плакао је Јордан. Ти си мој гроб, а ја твој роб. Ајде сад отвори свој ковчег, да се умотам у твоју хладноћу па да умрем.

Изашли су пијани младићи. За њима је фркћући као стари мачор изашао Ранђел, наливен домаћом ракијом и на крају продавац који закључавши врата продавнице замаче иза капије свог дворишта. Кроз тиху и хладну ноћ чуо се само глас младића који је подсећао на болан урлик.

*

Шкрипи залеђени снег на угаженој стази пута. Испред и иза мене жагор дечјих шалова, капа и рукавица. На школској згради која доминира рубном ивицом Врбовца диме се оџаци. С колегама испијам јутарњу кафу, ту капљу горчине која ће као јутарња клица расти у нама целога дана. После трећег часа група војника КФОР-а запазивши како са дневником у руци силазим низ степенице, посматрају ме са смешком задовољства што су ме нашли. Преводилац Македонац, кога знам са састанака средом по објективном превођењу, покушава да на смешном српском преведе оно што му војник налаже. Препоручујем му да се служи македонским, боље ћу га разумети. Потребно је моје присуство у претресању куће неког Јордана – каже, који је за време полицијског часа ухапшен због вербалног напада на војнике у пијаном стању. Опирао се при хапшењу, па војници сумњају да у кући поседује оружје.

Из црквеног дворишта још светле рефлектори. На дрвеној осматрачници, у кућици опасаној зеленим џаковима са песком, црнопути војник кроз мали отвор даје знак руком да се капија отвори. Улазимо у двориште цркве. Тамо где сам с Богом одрастао уз овај питоми Моравски народ, сада страни војници раде јутарњу фискултуру. Поред звоника кавез од неколико квадрата, као у зоолошком врту. У кавезу добро познат младић, прозебао и убледео, видно измучен. Крај кавеза остаци од изгорелих угарака које су војници ложили да се младић не би смрзао. Са леве стране кавеза, у снегу, заудара црвена мрља синоћњег вина, избаченог кроз уста. Отвара се кавез. Затворенику везују руке. Крећемо пут његове куће. На моја леђа, сав терет издајства овог народа. Док корачам по још смрзнутом снегу душа ми је поражена. У погледима, комшија, рођака, осећам презир. Покушавам да нормално ходам, али ми је сваки корак толико тежак да се саплићем и сударам са војницима који не примећују или нису програмирани да примете моју сплетеност.

Како ми није пало на памет да ћу ја морати ово да радим када сам на неком састанку предложио наше учешће у надгледању претреса због све учесталијих жалби да приликом претреса нестаје новац, драгоцености и да војници понекад умеју да демолирају све по кући! Размишљам док посматрам погуреног Јордана испред себе.

У дворишту везани пси су лајали на нас. Из старе куће изашла је Јорданова мајка, Добринка. Прилазећи сину нарицала је своју судбину, без суза. Хтеде да га загрли. Јордан је љутито одгурну. У кући је било запуштено и хладно. У једној соби, у старом кревету, јецао је Јорданов болесни отац. Мајка је само ломила прсте и пуно причала. Причала је неповезано, час о свом бедном животу, час о болесном мужу, час о несрећној деци. На помен њеног Јордана расплакала би се над његовом судбином у немаштини. Спомињала је и Драгана, Јордановог старијег брата, који је изгубивши наду отишао у Србију, оженио се неком јединицом и тамо му је лепо. Лепо му је а`л мајка није поред њега да му се радује кад му је лепо, ил` плаче када му је тешко. Поново заплака Добринка. Док је причала и ходала за војницима, они су јој се смејали не разумећи је. Војници су подизали кревете, отварали фиоке, ладице, разбацајући ствари наоколо. Отварали су пакете црвеног крста, ножем парали фотеље да би нашли нешто што би Јордану продужило казну. Мајчина кукњава код војника изазивала је још већи бес и жељу за уништавањем. У фиокама испод ствари нашли би слике из војске које су радознало посматрали и тражили њихово објашњење. Нашли су и војничку беретку и показали интересовање да је задрже. Јордан им је није дао. Нашли су и еротски часопис и листајући га гласно се смејали. Пели су се и на таван. Улазили у амбар, шталу, свињац.

Пошто нису нашли оно што су хтели да нађу, видно разочарани одвезаше Јордану руке, а мени заказаше састанак у шест увече ради састављања записника о извршеном претресу.

Испред капије, хтео сам Јордану да се извиним што сам и ја морао да будем са њима и учествујем у копању по његовом бедном животу. Ништа ми није рекао, само је без поздрава иза мене затворио капију. Враћајући се према школи газио сам по утабаној стази, да случајно не бих оставио свој прљави траг из ове сиротиње.

Сиво небо спустило се на већ посивели снег и сиво село са сивим људима. Никада више нисам себи дозволио пораз какав сам тога дана доживео. Тада сам схватио колико је тескобе у нашем бивствовању и колико безначајности трајања у биолошком преживљавању.

Биографија

Срећко П. Симић - Рођен у Врбовацу, општина Витина, округ Гњилане, Косово и Метохија, 20. 3. 1962. године од оца Петра и мајке Лепосаве као друго од четворо деце. Основну школу завршио у родном Врбовцу,средњу Правно-биротехничку школу завршио у Витини, дипломирао на Правном факултету у Скопљу 1988.године.Након протеривања са радног места у органима управе општине Витина 1999.године, ради као наставник правних предмета у Техничкој школи у Витини, измештеној у Врбовцу након чега обавља функцију координатора општине Витина при Југословенском комитету за Косово и Метохију. 2003. године, заснива радни однос на месту секретара Основне школе ''Марко Рајковић'' у Врбовцу.Ожењен и отац двоје деце.Живи и ради у свом родном крају.Књижевно стваралаштво: 

-Прву збирку поезије''Још сам у сну'', НИЈП ''Косовско Поморавље'' Београд, 2002;

-Друга збирка поезије''Смрт је башта'' , Врањске', Врање 2004;

-Роман ''Скупљачи Пепела'' , Врањске , Врање 2010 (кандидован за најбољу књигу на КИМ 2011); награђен на сусретима завичајних писаца косовског поморавља 2011.године повељом ''Зарије К. Поповић''.

-Збирка поезије за децу''Весели Мускетари'', ''АРТЕ'', Београд 2013 године; учесник на Витезовом пролећу 2015.године  

-''Углавном око поноћи'', љубавна поезија, Књижевно друштво Косова и Метохије, Косовска Митровица, 2016. ( награђена годишњом књижевном наградом ''Григорије Божовић'' за најбољу књигу објављену  у 2016. години, од Књижевног друштва КИМ)

 -Роман за децу ''Склониште за снове'', ''Нова поетика'', Београд 2019.године.

Учесник је на разним културним манифестацијама, а један је од организатора ''Сусрета завичајних писаца Косовског Поморавља''. Члан је Управног одбора Књижевног друштва Косова и Метохије. Поред писања,бави се аматерски и сликарством. Један је од покретача ликовних колонија у Косовском поморављу, од 2005.године и њихов редовни учесник. Учествује на заједничким изложбама у Косовском Поморављу као и шире, у Грачаници, Нишу и Београду.

 

 

 

Оцените овај чланак
(1 Глас)

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Вакцинисани мештани Ратаја и околних села - Радио Телевизија Врање https://t.co/sgkYeh6z6U via @tripplesworld https://t.co/yJxgLh4UpK
Са седнице Скупштине града: Извештај о раду градоначелника у 2020.години - Радио Телевизија Врање… https://t.co/JD5yG1BtzC
МУП Србије: Ухапшени због марихуане - Радио Телевизија Врање https://t.co/NTzs6D9glP via @tripplesworld https://t.co/E1dCt2mp6X
Follow RTV Vranje on Twitter