После средње школе у Сремској Каменици прво запослење сам добио у једном малом месту, већем од села а мањем од паланке. У том месту је био рудник угља, а затворен је деценију пре мог доласка на службу. Станица милиције је била мала, са малим бројем милиционера. Но, као и свака станица, имала је своје реоне, један позорнички и два патролна реона. Наравно, као почетник био сам на позорничком реону.

То место је имало своје прелепе зидане кућице које је рудник, док је постојао, подигао за своје раднике. Имало је и неколико стамбених колонијалних зграда, ниских, само приземље и спрат. Зграде су биле са по два улаза, а кућице су биле као оне из америчких филмова: приземне са тремом, а махом су биле двојнице (са по два стана под једним кровом). Све су биле окречене, као и зграде, у некакву жутонаранџасту боју.

Позорнички реон је био баш у тој рударској колонији. После затварања рудника, многи рудари су трбухом за крухом отишли у друге руднике, а многи су и остали да живе у својим ушушканим кућицама и становима, где су у околини налазили нове послове како би прехранили своје породице. Неки су и ослободили исељењем станове, а неки су их издали новим станарима.

Иначе, после одласка гро рудара, остали су и они који су хтели да једу хлеба без мотике, људи који су своју егзистенцију тражили у криминалу. Било их је, вала, поприлично. Зато је баш у тој колонији био и позорнички реон.

Једне ноћи примио сам смену у “нула” часова (у поноћ) у станици. Опремио сам се и убрзо изашао на реон, где смо се са колегом сменили. Киша је падала као из кабла. Имао сам обичај да прво обиђем цео реон, а после бих негде тражио да се одморим и попијем кафу, а то је било махом код чувара који су чували нека рудничка постројења, а ни они сами нису знали што их чувају - машине је већ појела рђа, објекти пропали...

Рекох, било је доста људи који су почели да се баве криминалом, не великим, ситним, али за обично грађанство узнемирујућим. Крало се све и свашта: од веша по жицама, понека животиња из шупа (прасе, јагње, коза...) и штошта друго. Неретко се улазило по становима, нарочито по овим које су бивши рудари тог рудника оставили, али задржали неусељене.

У једном делу рударске колоније живела су двојица бивших рудара, неки Мурта и друг му Стева. Мурта је живео у малој кућици, а Стева је живео у стамбеној згради у приземљу у првом улазу. Имали су и породице док је рудник радио, но са распадом рудника, распале су им се и породице. Иначе, таква места су обично и депресивна тако да није чудо што су их жене оставиле и са собом повеле и децу у потрази за бољим животом. Као човек могао сам и да правдам њихове ситне крађе, али као милиционер, ипак не, јер оштећеном је драга и четка за одело. Некако се човек веже за њу и колико да је материјално безвредна, њему је за душу јако вредна.

Е, имао сам обичај да у ноћним сменама, чим примим службу обиђем прво њихове станове. Да видим да ли им гори светло, да ли се чује галама и ако све то има, значи ту су. А у Стевиној згради, али у другом улазу, живела је баба Десанка, удова неког рудара који се упокојио још док је рудник радио. Деца су трбухом за крухом ухватила свет, тако да је баба Десанка била сама, није хтела да се сели за децом, већ је хтела да сконча ту где јој је и супруг окончао овоземаљски живот. Била је живахна баба, волела је шалу, али је волела и да попије. Ма много је пила. У том месту су биле и продавнице и она је по цео дан са мушкрацима махом време проводила. Била је занимљива и интригантна. Буквално је била рударски хроничар.