Одштампајте ову страницу

На позорничком реону - Тепих

By Братислав Петровић фебруар 21, 2021 0

После средње школе у Сремској Каменици прво запослење сам добио у једном малом месту, већем од села а мањем од паланке. У том месту је био рудник угља, а затворен је деценију пре мог доласка на службу. Станица милиције је била мала, са малим бројем милиционера. Но, као и свака станица, имала је своје реоне, један позорнички и два патролна реона. Наравно, као почетник био сам на позорничком реону.

То место је имало своје прелепе зидане кућице које је рудник, док је постојао, подигао за своје раднике. Имало је и неколико стамбених колонијалних зграда, ниских, само приземље и спрат. Зграде су биле са по два улаза, а кућице су биле као оне из америчких филмова: приземне са тремом, а махом су биле двојнице (са по два стана под једним кровом). Све су биле окречене, као и зграде, у некакву жутонаранџасту боју.

Позорнички реон је био баш у тој рударској колонији. После затварања рудника, многи рудари су трбухом за крухом отишли у друге руднике, а многи су и остали да живе у својим ушушканим кућицама и становима, где су у околини налазили нове послове како би прехранили своје породице. Неки су и ослободили исељењем станове, а неки су их издали новим станарима.

Иначе, после одласка гро рудара, остали су и они који су хтели да једу хлеба без мотике, људи који су своју егзистенцију тражили у криминалу. Било их је, вала, поприлично. Зато је баш у тој колонији био и позорнички реон.

Једне ноћи примио сам смену у “нула” часова (у поноћ) у станици. Опремио сам се и убрзо изашао на реон, где смо се са колегом сменили. Киша је падала као из кабла. Имао сам обичај да прво обиђем цео реон, а после бих негде тражио да се одморим и попијем кафу, а то је било махом код чувара који су чували нека рудничка постројења, а ни они сами нису знали што их чувају - машине је већ појела рђа, објекти пропали...

Рекох, било је доста људи који су почели да се баве криминалом, не великим, ситним, али за обично грађанство узнемирујућим. Крало се све и свашта: од веша по жицама, понека животиња из шупа (прасе, јагње, коза...) и штошта друго. Неретко се улазило по становима, нарочито по овим које су бивши рудари тог рудника оставили, али задржали неусељене.

У једном делу рударске колоније живела су двојица бивших рудара, неки Мурта и друг му Стева. Мурта је живео у малој кућици, а Стева је живео у стамбеној згради у приземљу у првом улазу. Имали су и породице док је рудник радио, но са распадом рудника, распале су им се и породице. Иначе, таква места су обично и депресивна тако да није чудо што су их жене оставиле и са собом повеле и децу у потрази за бољим животом. Као човек могао сам и да правдам њихове ситне крађе, али као милиционер, ипак не, јер оштећеном је драга и четка за одело. Некако се човек веже за њу и колико да је материјално безвредна, њему је за душу јако вредна.

Е, имао сам обичај да у ноћним сменама, чим примим службу обиђем прво њихове станове. Да видим да ли им гори светло, да ли се чује галама и ако све то има, значи ту су. А у Стевиној згради, али у другом улазу, живела је баба Десанка, удова неког рудара који се упокојио још док је рудник радио. Деца су трбухом за крухом ухватила свет, тако да је баба Десанка била сама, није хтела да се сели за децом, већ је хтела да сконча ту где јој је и супруг окончао овоземаљски живот. Била је живахна баба, волела је шалу, али је волела и да попије. Ма много је пила. У том месту су биле и продавнице и она је по цео дан са мушкрацима махом време проводила. Била је занимљива и интригантна. Буквално је била рударски хроничар.

И кажем, примих смену, беше негде јесен. Због кише обукох само кишни мантил и почех да шетам реоном. Обиђох Муртину кућу, ништа се није чуло. После и Стевину, опет ништа. Обично би се, иако нису светла упаљена, из њихових станова чула нека радио емисија. Ондашњи ноћни програм. Помислих у себи: “Ови су негде у акцији...” Реших да се задржим ту у околини да видим када ће се вратити кући и да ли ће нешто да донесу. Због кише уђох у Стевин  улаз. Нигде живе душе у колонији. Олуци на згради су од кише свирали своју кишну мелодију. Ту и тамо би се понегде чуо лавеж пса. Залајао би и опет би се ућутао, вероватно бежећи од кише. Запалих цигарету, дим се лагано развлачио у ноћ као магла. У близоини зграде је била и улична светиљка која је осветљавала мањи простор својом чкиљавом светлошћу. Попуших цигарету и таман се реших да пођем размишљјући у себи: ,,Ма мора да су легли... Ко ће сад по овој киши да краде?!” Искорачих да пођем кад из правца Муртине куће, у мраку, јер тамо светлост уличне светиљке није допирао, учини ми се као да неко иде. Иако је киша падала, већ чух како по барицама неко шљапће. Почех и да чујем неразговетне гласове... Провирих из улаза и видим да заиста иду двојица. Учини ми се да нешто носе. ,,Да нису ова двојица?! Ако јесу, сигурно су нешто украли!”, размишљам. Потом дођоше до испод бандере са светиљком. Препознах их: Мурта и Стева! Иду и нешто тешко носе. Мурта је био нижи, он је ишао први, а десном руком је нешто пригрлио уз себе. За њим је ишао Стева, али је он левом руком нешто чврсто стисао уз себе. Обојица су нешто носили. Провирих опет, већ су излазили испод светиљке и полако су улазили у мрак. Да, добро сам видео. Носе нешто смотано... ,,Тепих!”, мисао ми пролете кроз главу. ,,Овако се само тепих носи!”, размишљам. Почињем да им разумем и гласове:

- Мурто бре, стани мало... Душа испаде! - чујем Стеву.

- Ајде... ајде... Још мало нам остало! - бодри га Мурта.

,,Где ли мазнуше овај тепих?”, размишљам у себи. Почех се присећати преподневне смене. А тог дана је заиста било лепо и сунчано време. Негде сам видео да су били опрани теписи. Домаћице су користиле лепо време пре зиме да их оперу. ,,Сигурно су их спазили на неким тарабама и сада су мазнули један...”, закључујем. Чујем им већ јасно и кораке, приближили су се улазу зграде. Размишљам да ли да их још чекам или да се појавим. Нека их још мало...

- Мурто, стани мало че ми испадне из руке! - повиче Стева.

- Носи бре! - виче Мурта. - Ево још пар корака и готово... - задиханим гласом му одговара.

,,Добар тепих су мазнули... тежак...”, размишљам. ,,А можда је још мокар... па га сада и киша наквасила...”

У том трену се појавише на пар корака од улаза зграде. Реших да се појавим. У руци спремих батеријску лампу и онако као у добрим криминалистичким филмовима истрчах испред њих:

- Стој, милиција!

Стадоше као укопани. Ни реч да изусте, види се да су препаднути и изненађени. Не чекајући да се саберу, наставих:

- Шта сте украли?! Одакле вам тај тепих?!

Први се прибра Мурта:

- Који бре, побратиме, тепих...?

-Тај! - не одустајем.

- Ма какав тепих.... баба Деса! Напила ни сви куде Душана трговца...

Упалих лампу, а баба Деса као мртвак... Ма, укочила се од алкохола. Сијам лампом по њима па у њу, а баба Деса само жмирка очима. Тек чујем Стеву:

- За жене није ракија... А посебно за бабе... ух... Тешка, брате, као мртвак! Спуштај је Мурто!

А баба Деса, жмирка очима:

- Ојха! Живео социјализам! Носииииии марвоооо...!

Биографија: Братислав Петровић

Рођен 1961. године у Шљивовику код Беле Паланке. Ствара на књижевном и на народном лужничком говору, призренско-тимочког дијалекта. Објавио је пет романа на књижевном: Изјава (2007); Крвава нишавска зима (2008); Романа (2013); Цариградски друм (2013) који је доживео неколико издања и преведен на бугарски језик и Проклетство неправде (2015).На народном лужничком говору романе: С’н ил јава (2012), доживео неколико издања и преведен на бугарски језик; Госпавина слава (2012) и Госпавино закопано благо (2015). Аутор је и монографије два манастира: Манастир Свете Богородице у Сићеву (2011) и Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети (2013). Аутор је и збирке песама сопственог стила на народном лужничком говору: ББП - Брацина блам поезија (2019).Објављује у разним књижевним зборницима, а најзначајнији истраживачки радови су му објављени у Белопаланачки зборник.Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Белој Паланци.

 

Оцените овај чланак
(1 Глас)

Сродни чланци