Куку, што се напарави, освртала се Кристина као да тражи још неког кривца.
Не брините, тетка, смириће се он, него, кажите ми рецепт за ону салату, вратим ја причу у плодоносни ток.
Ма, бре, измешаш пола кило сира са једну павлаку, па му сипнеш мало зејтин. Овамо исецкаш: везицу мирођију, везу бели лукац, две слатке печене паприке, једну феферонку и две шаке ораси. Посолиш и мрвка пошећериш, извртиш да заличи на шаум, натапкаш у земљану чинију, закитиш с' першун, па изнесеш пред гости сас врућу погачу. Салте ракијица ели ладно пивце, ништа ти друго гости неће тражу. Ај' сад, сипни ми једну, па да се обрћемо на пос'о.
Ја се врцнем, изнесем флашу и спустим чашицу на баштенски сто. Пажљиво, тетка, наспем и погледам значајно у Кицу. Пазите, топло је, а… препеченица је то. Нисам рекла ни изволите, а она зграби чашицу и искапи ракију.
Лелке, лелке, како ћу омесим, уфати ме громовача, завапи Кристина.
Па, јака је стварно, кажем и окренем се, те упалим дворишно светло, јер већ беше зашло сунце а под ораховом крошњом згушњавала се тама. Тада у чуду угледах теткине успламтеле образе... Аууу, тетка, па Ви сте скроз поцрвенели! Рекла сам Вам да је јака... узвртим се. А она се љутне.
Ма, није ми то од њену јачину.
Него, подбочим се.
Него сам гу брзо дигла, одврати тетка и утону у помрчину.
|
Биографија - Стана Динић Скочајић Рођена у Струмици (Северна Македонија), oсновну школу, гимназију и Вишу педагошку школу – Српскохрватски језик и југословенска књижевност, завршила у Нишу. У Београду студирала на Филолошком факултету (истоимена група). Живи у Нишу. Пише прозу и поезију. Радила на радију и на телевизији. Један је од покретача часописа за критику „Нишки аналитичар“. Као уметнички директор Књижевне колоније „Сићево“ уредила и водила бројне округле столове, тематске расправе и уређивала комплетан програм колоније. Аутор је одрживог пројекта ДАНИ СТЕВАНА СРЕМЦА и покретач НАГРАДЕ СТЕВАН СРЕМАЦ, која се додељује за најбољу књигу прича или роман. У часопису Градина уређивала прозу. У више наврата била је чланица неколико жирија за доделу угледних књижевних награда (Жири Награде „Б. Миљковић“, Награде „Стеван Сремац“, Награде „Рамонда Сербика“). Уређивала је Књижевни програм у Нишком културном центру. Награђивана за појединачне приче. Крајем 2016.године уручена јој је Награда „Милица Стојадиновић Српкиња“, за књигу песама „Теглице за бубице“. Крајем 2018. године уручена јој је Награда „Славиша Николин Живковић“, за рукопис прича „И нека ми неко после каже“. Њене песме и приче заступљене су у бројним антологијама, од којих је најновија Антологија српских песника (ауторке су: Дубравка Ђурић и Биљана Обрадовић) под насловом Мачке и сликари, објављена у Америци, са поговором водећег америчког песника Чарлса Бернстина. Превођена на енглески, руски, шпански, италијански, пољски, бугарски и македонски језик. Чланица је Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као и Српског књижевног друштва. Објављене књиге: Гладна тама, приче, БИГЗ, 1996. Ушивање сенке, песме, Просвета-Ниш, 1996. Мрежа, песме, Просвета-Ниш, 1998. Мртви смо озбиљни, приче, Народна књига, 2001. Страшне страсне везе, роман, Народна књига, 2002. Ту си, птичице, приче, Народна књига, 2004. Ноћ у голом врту, песме, Народна књига, 2006. Влажни цвил, песме, Народна књига, 2008. И поведи ме тамо, песме, Библиотека „Стефан Првовенчани“ 2010. Теглице за бубице, песме, Књижевна општина Вршац 2015. Биће снега, песме,Завод за културу Војводине, Нови Сад 2017. И нека ми неко после каже, приче, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша 2018. Ако морам здраво да се храним, књига за децу и одрасле, у издању Нишког културног центра, Ниш 2019. |
