Одштампајте ову страницу

„Кесар фест” другачији свет око нас

Завршен је други међународни фестивал средњевековне културе „Kесар фест”. Отварање је било у петак, а гости из Мађарске, Бугарске и српских градова Сталаћа, Београда, Краљева и Грачанице приредили су пригодан програм за Врањанце. Овом фестивалу су се понајвише радовала деца јер витешке борбе и принцезе се не виђају сваки дан.

„Кесар фест” почео је свечаним дефилеом витешких дружина од градске цркве, Карађорђевом улицом до Градског парка.Ту су били намештени шатори , разбацане бале сена, сва витешка опрема од мачева, ножева, копља, секира,  до оклопа, шлемова, штитника, стрела како би се што верније дочарао средњевековни начин живота и сачувао од заборава.

Тема овогодишњег фестивала била  је Бој на Косову који се догодио 1389.године.

„Кесар фест има за циљ да представи средњевековну историју Врања, Пчињског округа  и општег самог положаја града Врања на тој рути старих римских византијских путева. Овај фестивал има бајковит елемент, јер не постоји клинац на свету који није маштао да буде витез и девојчица која није маштала да буде принцеза. Спојили смо наша интересовања и спорт у једно и то изгледа овако”, каже Александар Станојевић из витешке дружине „Жута сова“ и коорганизатор ове манифестације.

Окупљају  се сваког лета по целој Србији и Европи и мајсторска нота је како истиче Александар Станојевић,  да се реконструише неки догађај из одређеног периода историје. Већина је из 14. Века, који многи означавају као период процвата Србије.

Свака витешка борба изискује снагу али и интелигенцију. Таква је бохурт борба коју смо имали прилике да видимо у суботу.

„Бохурт је спорт, односно борба под пуним оклопом под оређеним правилима. У појединачној про борби где противник мора бити оборен на земљу и сваки ударац се рачуна по бодовима. И онда као победник изађе онај ко је бољи, агресивнији и зада више чистих удараца. Постоје појединачне и групне борбе. Групне борбе су три на три, пет на пет, некад  21 на 21 ”, каже Александар Станојевић.  

Борба захтева адекватно витешко одело. Сваки штит, оклоп и шлем има своју историјску позадину и направљени су тако да можемо слободно да их назовемо верном копијом.

„Мој оклоп су радила 4 мајстора по историјским изворима. Свака рукавица и сваки прст има одређени број нитни, сваки сегмент оклопа  се везује на одређени број каишева и то су неки стандарди који морају да се испоштују. Оптимизација оклопа је нешто друго, прављење помоћних појасева који се налазе испод оклопа да би се ноге носиле на тежину кукова, тако да не морате да се умарате превише. Јакна која је уз тело омогућава вам максималне покрете. У оклопу морате бити покретљиви, јер ако нисте онда ће то бити лоше по вас”, каже Александар Станојевић.  

Упознали смо „ковача из 14. века”  и саслушали његову причу о оклопарском занату.

„Бели орлови окупљају око сто чланова широм Србије. Наше удружење се бави оживљавањем средњег века, конкретно 14. века у Србији. У склопу нашег удружења имамо неколико секција који се баве разним занатима. Мој занат је оклопарски и он је замро пре једно 300 година. Међутим 80-их и 90-их јављају се прве реплике оклопа због потребе филмова и како је време напредовало боље и аутентичније су се радили оклопи. Оклоп који ја носим је реплика руског оклопа из 14. века, налаз из Новогорда у Русији. Сваки оклоп се ради по човеку који га носи. Један оклоп не може га носити више људи. Целокупан изглед мора имати историјску подлогу. Наши докази су са фресака или минијатура који су остали из тог периода, каже Александар Урошевић, Удружење „Бели орлови”. ”

Доста се истражује пре него се крене са шивењем одеће. Ту су историјски списи, књиге, документи који су од великог значаја за припаднике Удружења.

„Долазимо из Сенте и бавимо се средњевековном баштином . У овом удружењу сам већ четири године. Ја сам дворска дама и моју хаљину је сашила кројачица. Али истраживали смо податке какве су се хаљине носиле у то време. Иначе, студирам историју у Новом Саду и то је мени блиско. Идемо на тренинге и ко год дође и жели да буде у средњевековној дружини ми га примимо”, каже Медина Пири из Удружења  „Свети Лонгинус ”.

Птице су биле пратиоци бројних ратних похода. Неке су биле весници несреће, а неке су доносиле срећу и пратиле своје вође. Не каже се тек тако:  „брз као соко” или „око соколово”. 

„Ово је Азра, женка сивог сокола из Краљева. Има свој кавез, када је лето она је у кући због атмосферских утицаја пошто јој смета јако сунце. У јесен иде у лов и наши Немањићи су са њом ловили и од њих имамо 1000-годишње наслеђе. Ова птица је симбол светлости у тами. У време Немањића, а и раније, соко је био скупљи и од злата. Наши калуђери  у време Османлија су узимали овакве птице и остављали им храмове и захваљујући овим птицама многи храмови су остали кроз време”, каже Перица Ивковић.

У недељу је званично затворена манифестација и додељене су награде. Прва награда износи 22.000 динара, или шлем, друга награда професионални бохурт штит , а трећа награда је професионална  бохурт секира.

Манифестација се припрема током целе године и има тенденцију раста. Циљ је да дође што више посетилаца. И да се покаже да поред телефона и видео игрица постоји неки други свет и догађаји који имају едукативни и спортски карактер. Покровитељ манифестације је Град Врање, Туристичка организација и Удружење „Жута сова”. 

 

 

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
Последњи пут измењено понедељак, 12 август 2019 16:11

Сродни чланци