На пола пута од Врања до Тесовишта налази се село Клашњице, једно од ненасељених места. Овде живе углавном старије особе, јер су својевремено млади људи бољи живот потражили у градским срединама.
Седамдесетједногодишњи Томислав Младеновић већ три године након што је остао без супруге у овој кући живи сам. Сваки дан му је исти. Устаје у пет без обзира на годишње доба, пешачи један и по километар до прве продавнице у Балиновцу, враћа се кући и након прве јутарње кафе одлази у шталу да нахрани стоку. Његов син Милован, који живи у Балинoвцу посећује га једном дневно и помаже око ручка и спремања куће. Ћерке су удате у Смедереву и ретко долазе у родно Клашњице. Чика Тома нам уз кафу каже да није било ни мало пријатно када је пре два дана нападао снег и дувао јак ветар. Разговарали смо и о животним стварима које чине нашу свакодневицу.
Као млад човек чика Томислав се обрео у Француској, где је шест година радио у фабрици вина у Женеви. Остварио је право и на девизну пензију.
Зимски период је најтежи за мештане Клашњица. Када напада снег ваља направити путању до штале, а и пешачити до Балиновца где долази аутобус за Врање. Од Бадњег дана, када је пао први велики снег ове зиме до данас, једини његови посетиоци били смо ми. Он ипак, свој начин живота, ни место пребивалишта не би мењао ни за шта. Враћајући се у Врање посматрали смо предивни зимски предео који се ни мало не разликује од великих планинских центара.