Задушнице су празник у православној цркви када се сећамо оних који више нису са нама. Према црквеном календару овај празник је увек суботом, па се сутра 11. јуна, обележавају Летње задушнице.

Наша Црква је прописала четири дана годишње када се сећамо покојника. Прве су Зимске задушнице, затим Летње па следе Михољске и Митровске.

Када се крене на литургију, у цркву треба понети кувано жито као симбол смртног тела и бесмртне душе, затим црно вино које означава Божје милосрђе и мале свеће за све упокојене због којих обележавамо задушнице.
По завршетку литургије у цркви се служи парастос, а после парастоса се обилазе гробови покојника.

„На задушнице се сећамо наших драгих и милих који нису више са нама физички, али јесу са нама у духовном свету. Стално позивамо и наглашавамо да је на овај празник храна најмање битна. Довољно је изнети погачу, жито и вино, а не треба правити гозбе. Много је боље ту храну дати некоме ко нема, то ће пред Богом како за покојника тако и за нас бити нешто велико“ речи су свештеника Саборног храма Свете Тројице, Небојше Стојадиновића.

Није ретко видети људе који већ у петак излазе на гробље а верује се да је у народу „остало“ то да се на задушнице излази дан раније, још из времена Турака, када су људи кришом одлазили у цркву и на гробље.

„Наш народ је прихватио да се петком излази на гробље, и у сеоским заједницама се и дан данас задржала та традиција. У граду је дошло до промене, па се на Шапраначком и Бунушевачком гробљу излази суботом. Док је на гробљу у Доњем Врању, Собини и Сувом Долу остао петак. Било би правилније да човек изађе у суботу, али нисмо хтели да мењамо нешто што је остало у народу, а и када човек изађе на гробље не можете га одбити. Постоји веровање да ако нешто почнете не ваља прекидати“ објашњава свештеник Дејан Шкарић.

Црква нам даје објашњење да су среда и петак дани посвећени страдању Исусовом, а да је субота дан посвећен преминулима.

„Најбољи обичај је доћи на литургију и принети имена упокојених да се прочитају, а затим у Храму принети погачу да се пресече и прелити жито“ закључује свештеник Дејан Шкарић.

Према народном веровању, пламен свеће упаљене на задушнице вреди више од свих свећа упаљених за покојнике током године.

На санацији  икона у храму Свете Тројице у Врању, које су недавно  непознате особе  оштетиле  наношењем црвене боје, већ ради екипа рестауратора и конзерватора републичког Завода за заштиту споменика културе. Процењује се да, на срећу, неће бити значајнијих последица  по иконе и иконостас.

Порекло и састав боје које су вандали  нанели на иконе за сада није познат, али  се ова боја успешно може уклонити.  То је процена стручњака који раде на санацији.

"Конзерватор рестауратор Стојанка Самарџић из републичког Завода за заштиту споменика културе  оцењује да ће без значајнијих последица биће санирана оштећења на иконама у храму Свете Тројице у Врању.  Боја коју су вандали нанели на иконе биће уклоњена . На томе се већ ради. Једино хемијском  анализом може да се утврди о каквој боји се ради".

Рестаурација и конзервација икона биће изведена у два маха. Комплетан  иконостас, као и самостојеће иконе, рестауриране су  пре двадесетак година, тако да ће сада стручњаци искористити прилику да уклоне нанету боју али и среде остала оштећења настала у међувремену.

Самарџићева подсећа  да је иконостас у храму Свете Тројице веома вредан и да је тада, након рестаурације, био изложен у Српској академији наука и уметности у Београду, као и на Сорбони у Паризу.

У неким храмовима  су,  ради заштите икона, испред њих постављени провидни панои  висине од два метра.  

Иначе, починиоци овог недела у храму Свете Тројице у Врању  још увек нису  пронађени.  

Литије које ће бити одржане поводом градске славе, у понедељак 13.јуна, кретаће се следећом маршутом: из порте Храма Свете тројице левом страном до шеталишта, затим улицом Краља Стефана Првовенчаног до зграде Градске управе, затим лево ка Партизанској улици и том улицом до зграде Шумског газдинства где се скреће у улицу Иво Лоле Рибара до зграде Урбанизма.

Одатле десном страном скреће се поново у улицу Краља Стефана Првовенчаног на шеталишту до зграде бивше Робне куће Београд, потом левом страном до споменика жртвама Првог светског рата на кружном току и назад у порту храма Свете Тројице.

Литије крећу око 10:30 сати из порте Саборног храма.

Православни верници прослављају Светог цара Константина и његову мајку царицу Јелену. Овај празник многи сматрају значајним јер је имендан свим Јеленама, а зна се да је то једно од најчешћих женских имена код Срба. Овај дан у православном календару обележен је црвеним словом. Овим светитељима посвећен је велики број храмова. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

Празник посвећен Светом цару Константину и царици Јелени по новом календару обележава се 3. јуна, а по старом 21. маја. Одлуке цара Kонстантина судбоносно су утицале на историју света – он је признао хришћанство, што је пресудно допринело да постане водећа монотеистичка религија. Основао је Константинопољ чиме је осигурао да Римско царство опстане дуго након пада Рима и западних провинција. Цар Константин је 313. године Миланским едиктом укинуо прогон хришћана и признао хришћанство.

Света Јелена је била ревносна хришћанка, а у Јерусалиму је пронашла часни крст господњи и сазидала на Голготи цркву васкрсења и многе цркве по светој земљи. Земаљски живот је завршила у својој 80. години. Цар Kонстантин је надживео своју мајку за десет година, док је његово тело сахрањено у Цркви светих апостола у Цариграду.

Према обичајима везаних на данашњи дан, верује се да би требало отићи у цркву и запалити свећу за мученике који су дали животе у одбрани хришћанства. Верује се и да би ваљало умити се светом водицом и на тај начин очистити тело и заштитити се од разних болести. Овај празник се као градска слава прославља у Нишу, у граду где је рођен цар Константин.

На подручју Пчињског округа, у Великом Трновцу код Бујановца, још у доба Немањића, подигнута је мала црква и посвећена Светом цару Константину и његовој мајци, царици Јелени. Ова светиња отвара своја врата за вернике само једном у години, и то баш на овај дан. Владика врањски господин Пахомије данас је са свештенством служио свету литургију у овом храму.

Црква у Великом Трновцу некада је била метох манастира Хиландара. Овде се некада налазило и православно гробље на шта подсећају порушене камене плоче. Политичка и безбедносна ситуација на овим просторима годинама уназад довеле су до тога да је црква током целе године затворена. Ипак, на овај дан готово да нема православног верника из Бујановца или околних места, а да не дође у цркву.

У Великом Трновцу данас нема српског живља. Последњи Србин одавде је отишао 60- тих година прошлог века. То је највећи разлог што ће врата овог светог храма поново бити отворена тек следеће године на овај дан.

Празничним бденијем, Свечаном академијом и отварањем изложбе ''Свети Викентије Митрополит скопски'' почело је празновање новоканонизованих светитеља, Светих мученика сурдуличких. 

Празнично бденије служено је у цркви Светог великомученика Георгија, а пратећи програм приређен у Културном центру Сурдулице.

Свечаној академији присуствовали су епископи врањски Пахомије и брегалнички Марко, председница општине Сурдулица, др Александра Поповић и бројне друге званице и гости. 

Свечаност је отворила председница општине, која је истакла да Сурдулица има традицију, своје јунаке, страдања и победе: ''То су људи са срцем, храбри, спремни да жртвују оно најважније за слободу свога народа, а то је свој живот. Сурдулица је корачала раме уз раме са историјом. Сви заједно пред будућим генерацијама имамо само један јединствени задатак, а то је да чувамо историју, памтимо жртве, градимо будућност,'' нагласила је председница. 

Беседио је проф. др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду, који је подсетио на велика страдања цивила у Првом светском рату на овим просторима: ''Историја геноцида, не само над Србима, већ и над другим народима, почела је у Првом светском рату. Оно што је урадила Аустроугарска у Подрињу и Срему мање више нам је јасно, али како објаснити оно што се овде догађало од 1915. - 1918. како објаснити злочине једног православног народа над другим православним народом? Највише жртава било је међу свештеницима, и минимизирање није решење, истина ће нас ослободити. Циљ је спречити да се овако нешто понови,'' нагласио је професор. 

Свечаност су употпунили хор музичке школе ''Стеван Мокрањац'' из Врања и ученици веронауке основних и средњих школа Сурдулице. 

У наставку је отворена изложба ''Свети Викентије, митрополит скопски.'' Реч је о једном од страдалих духовника од стране бугарског окупатора. Изложбу је приредио Историјски архив ''31. јануар'' из Врања, а о њој су говорили директор Архива и аутори, док је о великом страдалнику и светитељу говорио епископ брегалнички Марко. Поставку је свечано отворила председница Општине. 

Програм обележавања Светих сурдуличких мученика наставља се сутра Светом литургијом у храму Светог великомученика Георгија у 9:00 сати, након чега ће уследити литије до Дубоке долине, стратишта у Првом светском рату, где ће бити постављено спомен обележје.