Град Врање посебну пажњу посвећује неговању културне баштине, традиције и развоју културе кроз реализацију бројних пројеката. Из сопствених средстава или уз помоћ Владе и ресорних министарстава у претходном периоду обновљени су важни културно историјски објекти, организовани бројни догађаји.

Важан искорак направљен је када је у питању обнова значајних култуно-историјских објеката, оних по којима је град препознатљив.

"Имамо изузетну сарадњу са Министарством културе. У претходном периоду смо урадили реконструкцију Музеј куће „Бора Станковић“, зграде Селамлука, односно Народног музеја када су у питању грађевински радови и статика, јер је управо то било проблематично у претходном периоду. Претходне реконструкције оптеретиле су темеље објекта, па је било неопходно зауставити пропадање. Добили смо средства за припрему сталне етнолошке поставке која би ускоро требало да буде отворена. Паралелно са тим радили смо на враћању Харемлука у окриље и власништво локалне самоуправе. Тај објекат такође захтева обнову. Урадили смо пројекат за адаптацију и санацију крова, ускоро ће и тај посао кренути. Пројектанти су обишли и објекат Хамама, то је следећи подухват који ћемо да имамо. Планирамо и обнову Прибојчићеве куће и Баба Златине улице“, каже градоначелник Слободан Миленковић.

Планом развоја до 2030. године град Врање предвидео је доношење стратешких докумената, стварање институционалног оквира, спровођење подстицајних мера економске и културне политике. Планирано је формирање Креативно-иновационог центра који би требало да негује и подстиче креативност и иновативност младих људи, студената и надарених ученика, као и изградња Бориног града.

„Ми интензивно радимо на пројекту Бориног града. Урбанистички пројекат је усвојен. Ушао је у програм „Србија од 2021- 2025“ и у наредном периоду ми као локална самоуправа настављамо даље да разрађујемо тај пројекат у смислу израде пројектно-техничке документације и ја се искрено надам да ћемо добити средства од републике да кренемо у реализацију, јер тај потез заслужује да има један такав комплекс. Уколико се то деси Врање, што се тиче туризма, више не треба да брине. Ионако је град постао позната туристичка дестинација, тиме ћемо то допунити. Од старог Врања је мало остало и мишљења сам да је потребно једно такво место“, истиче Миленковић.

Градоначелник каже да, ако већ имамо Дрвенград, Андрић град, што не бисмо имали и Борин град, јер Врање итекако заслужује једно такво место које би било центар културних збивања.

Готово да се на прсте могу набројати  културно уметничка друштва у Србији која имају традицију постојања од готово девет деценија. Једно од таквих је КУД „Коло“ у Бујановцу, које је у октобру ове године обележило 89. годишњицу постојања и рада.Такав континуитет у раду говори о посвећености и упорности  чланова друштва, али и оних који су били на његовом челу. Један од људи по коме се препознаје ово друштво је и Слободан Бобан Димитријевић, који је председник КУД “Коло“ већ  готово четири деценије.
За председника друштва постављен је сада већ далеке 1972. године  када је ово друштво преузето од фирме „Гумопластика“ под чијим је окриљем било од 1965. године. По преузимању добијају име „Коло“. А када се зађе у још даљу прошлост долази се до податка да је друштво формирано 1932. године. Иницијатори су били браћа Лештаревић и Стојана Цвејић која је тада у ово фолклорно друштво довела шест девојака које су се укључиле у рад и тада је практично друштво и оформљено. Тада је за председника изабран Влатко Манић, прдседник суда, а касније је председница била Марија Ковачевић. Било је покушаја да се овакво друштво оснује још 1923. године , међутим нису успели да тада доведу девојке које би биле чланице, већ су имали само групу певача. Као певачка група су и наступали све до 1932. године када су коначно формирали КУД са 10-ак мушких и 6 женских чланова.
Данас, сваке године КУД  броји око 100- тину чланова. То умногоме зависи од тога колико средњошколаца остане да овде студира и колико основаца у Бујановцу  упише средњу школу. У сваком случају, они који и даље остану на подручју Бујановца и даље учествују у раду друштва, па чак и онда када формирају своје породице,каже Бобан Димитријевић. 

За готово 90 година постојања процењује се да је у раду фолклора учествовало око пет хиљада чланова.
И у овако измењеним, ограниченим  условима због пандемије, од почетка ове године приредили су три концерта, група певача редовно наступа, а тако је било и када су обележавали годишњицу.Сам годишњи концерт  уз учешће  свих чланова одржан је без присуства публике, али је за њих био важан  као подсећање да се и у тешким временима сачува континуитет.

За постојање и рад оваквих друштава осим жеље и посвећености, потребна су и значајна финансијска средства. Пре свега за закуп простора у коме вежбају, јер сопствени немају, за набавку одеће и обуће, што морају обнављати обавезно на сваких 10-ак година, а каткад и чешће, као и на организацију путовања. Иначе, најчешће наступају у околним земљама, попут Македоније, Бујарске и Грчке. Први пут су наступали у иностранству и то у Бугарској далеке 1966. године. Највише су наступали у Македонији, где су, према проценама председника друштва Бобана Димитријевића, имали
око 200 концерата. Публика, па чак и они који нису љубитељи фолклора, диве се лакоћи са којом уметници плешу и труде се да кришом науче и заиграју неки корак. Највише пажње привлачи разноврсна српска народна ношња. Ова, некада свакодневна одећа, означавала је етничку припадност Срба, која их је на тај начин разликовала од различитих моћних освајача током вишевековне историје. Свако фолклорно друштво Србије користи другачију народну ношњу, у зависности из ког краја потиче и које игре игра. Најчешће коришћени делови костима из Србије су: кошуља са везом, сукња, кецеља, шајкача, појас или тканица, јелек, либада, шалваре, марама, чарапе и опанци.
Оно што их још карактерише је и то да су једно од ретких друштава које има сопствени оркестар, тако да увек наступају уз „живу“ музику. У саставу оркестра су четири хармоникаша, кларинетиста, гочобија, а доскора су имали и саксофонисту и трубача.
Међу члановима друштав увек је било Рома, а и данас их има, а било је и Албанаца који су  најчешће играли у фолклору. У оваквим околностима организовали су припреме и вежбање у групама од по 15 чланова , све у циљу очувања здравља. Поред тога, имају и групу певача, а фолколористи имају увежбаних 20 кореографија са играма из свих крајева Србије, али и из Црне Горе, Македоније и Бугарске, у принципу  са простора целог Балкана.
На листи Светске баштине УНЕСКО (Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу)  је 2017. године  уврстио српску игру-коло на светску листу културних добара од изузетне, универзалне вредности. Поред кола, драгуљ наше традиције су и народне песме, које немају композитора већ су прикупљене и записиване директно од људи из народа, искључиво по сећању.Чувари оваквих вредности су  управо културно уметничка друштва, која не само чувају, већ и промовишу игру, песму и обичаје који су у неким кључним тренуцима бурне историје, помогли да се очува културно биће српског народа, језик и обичаји. Отргли су од заборава део културног идентитета, на наступима нас подсећају ко смо и одакле смо.
Чланови друштва најрадије изводе игре из Бујановца, које су опет специфичне, јер се играју на непаран број тактова.У сваком случају, где год су наступали увек су били добро прихваћени и имали успеха. Обишли су готово све европске земље, изузев Скандинавије и Велике Британије. Имају одличне и сталне контакте са колегама у Чешкој и Словачкој, као и у Македонији, Бугарској и Грчкој. Овакви контакти су веома значајни за  организовање путовања и наступа. Већ су почели припреме за наредну годину када ће обележити велики јубилеј, 90 година постојања и рада.
С обзиром да немају сопствени простор где вежбају, организовали су се да се састају и играју и певају у одговарајућим просторијама школа, као и у спортској хали. Из општинске касе добијају свега око 200 хиљада динара на годишњем нивоу, а потребно им је око два милиона динара. Недостајућа средства обезбеђују фирме које помажу рад друштва, а и сами чланови плаћају чланарину  из које се најчешће финансирају путовања.
У наредној години јубилеја, планирају четири концерта. Уколико се ситуација са пандемијом стабилизује највероватније ће одржати и шест концерата.

Председник друштва Слободан - Бобан Димитријевић најављује да ће се наредне године повући са места председника  КУД „Коло“, како би уступио  место неком од млађих чланова. Тиме, како наглашава, не напушта друштво, већ жели да будућем председнику помаже да настави и унапреди његов рад. При томе, од  изузетног је значаја континуитет у одржавању контаката са колегама из других земаља, који такође негују и чувају традицију и обичаје. Сви чланови овог, као и других наших културно уметничких друштава су чланови једне велике породице која чува традицију српског народа и са поносом је презентује код нас и у свету.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Наредна два дана неће се плаћати улаз у музеје, зоо вртове, на гондоле

Поводом Светског дана туризма који се обележава 27. септембра, грађани ће у понедељак и уторак моћи бесплатно да посете више од 80 туристичких атракција у Србији.

Њихов списак објављен је на сајту Министарства за трговину, туризам и телекомуникације, а на њему се између осталих налазe и музеј кућа Боре Станковића и Галерија Народног музеја у Врању.

Изложба слика учесника интернационалне Ликовне колоније која је отворена у Галерији Народног универзитета резултат је седмодневног рада  уметника. Инспирисани лепим пределима у нашем крају сликари су створили дела која су на отварању привукла велику пажњу посетилаца.

Током седмодневне Колоније, учесници из Македоније, Бугарске и Србије стварали су своја уметничка дела, обилазили културно – историјске споменике, цркве и манастир Свети Прохор Пчињски. Међу уметницима чије се дело нашло на овој изложби је и Звездана Герић из Врања.

''Овакви сусрети уметника су врло значајни, јер се размењују искуства, стичу се нова пријатељства што је врло битно за неку даљу сарадњу у будућности. Сваки уметник се на овој колонији представио на свој начин, стилом којим слика. Ја сам се представила надреализмом, формама, чистим бојама, облицима. На мојој слици су кућице , ту је и калдрма по којој је Врање познато. Врло сам задовољна и срећна што сам била део ове приче , стекла сам нова знања,'' преноси нам утиске ова уметница.

Колонија је окупила седам сликара који су углавном радили техникама акрил и уље на платну. Укупно 14 слика остављено је Граду и оне ће бити изложене у Галерији до 24. септембра.

 

„Кисеоник на резерви“ је роман првенац Наташе Илић, која је инспирисана реалним и могућим животним причама, зачинила целу ствар елементима фикције, што је на крају резултирало једном фантастично љубавном причом.

Наташа Илић, рођена је Нишлијка, по струци биолог. Студирала је у Новом Саду и Београду, а своју сродну душу пронашла је у Врању. Са својим супругом и децом живи и ради у Нишу. Издала је своју прву књигу „Кисеоник на резерви“ и не планира да престане да пише. Њене приче које, како наводи, имају специфичне теме, моћи ћемо ускоро да читамо и на њеном блогу. Наташа, на пример, верује у науку и каже да једино ако бирамо да у нешто верујемо, можемо срећно и задовољно да живимо.

По речима ауторке, радња романа прати мушки и женски лик који почињу да живе раме уз раме са еколошком катастрофом и бивају приморани да прихвате чињеницу „Кисеоника је све мање, да ли је смак света близу?“ По први пут у животу, почињу да доводе у питање своје дотадашње животе као и то како су их и колико квалитетно живели.

Са елементом фикције, теме као што су: усамљеност, страх, велике промене, долазе у фокус и читајући о свему томе на један другачији начин оживљавамо успаване делове свог ума. Ликови су са намером штуро приказани да би се створила визија универзалности и једнакости. Велика је истина да смо сви исти у очима природе и пред њеним страшним судом.

О свом роману, ауторка каже да је предност у томе што се чита без паузе и док не дођете до самог краја не испуштате га из руку. Као један од „page turner” романа, требало би да буде обавезно штиво у овом времену које тренутно тече и које алаво трошимо. Кроз животне приче ликова које су једноставне, долазимо до филозофије живљења. Преплићу се стварно и нестварно, сан и јава, страх и храброст. Ово је једна од оних прича када просто очајно желите да епилог има срећан крај.

У роману је вешто сакривено нешто истинито и изнад свега племенито, ако само почнемо да размишљамо о променама, она ће постати наш анђео чувар. Кренути од себе је кључна ставка, променити поглед на свет можете једино ако промените поглед у сопственом огледалу. Ауторка каже да би закључак приче био: решени да деламо можемо се просвестити и схватити које су то праве ствари које нам одузимају дах.

 

Страна 1 од 4

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

У изради план Генералне регулације зоне 3 - Доње Врање - Радио Телевизија Врање https://t.co/LFC4wbqWjz via… https://t.co/erBIQ5QyeX
Школарци дођите у Библиотеку, стигли су најпопуларнији наслови - Радио Телевизија Врање https://t.co/rAMGpTDivc via… https://t.co/XQVaSK6pKJ
Сусрети села открили младе таленте - Радио Телевизија Врање https://t.co/vmZrSEGSeD via @tripplesworld https://t.co/xcpEGaVx5f
Follow RTV Vranje on Twitter