На репертоару врањског позоришта вечерас jе представа ,,Кеплер 452 –Б'', а у недељу, од 12 сати  ,,Журка код плавог зеца’’.

У уторак  публика у Врању моћи ће да погледа комад ,,Власт и њена опозициjа'', у режиjи Егона Савина и извођењу глумаца Народног позоришта Ниш.

Богат је и биоскопски репертоар.

У суботу од 12 сати jе анимирана комедиjа ,,Породица Адамс 2’’, док су вечерњи термини, резервисани за ,, Jужни ветар – Убрзање’’. 

Овај филм на репертоару је и 14, 15, 17, 18 и 20. новембра.

Брачно-породични односи били су у фокусу овогодишње селекције Бориних позоришних дана. Након свих одгледаних представа, остао је горак укус у устима због жене, која, била она протагониста приче или не, увек на крају бива приказана као објекат неког страдања.

''Као да се од Софке до Нејре ништа није променило у положају и статусу жене у породици и друштву, а толике их деценије деле, више од једног века'', записао је селектор овогодишњих Бориних позоришних дана. И заиста, с обзиром да бројне сцене и женске ликове, које смо упознали на овогодишњој манифестацији, можемо препознати и у нашем окружењу, питали смо где је жена данас.

''Нешто што смо ми сматрали као напредак у, рецимо, женској еманципацији, или у партнерским односима није још на задовољавајућем нивоу. Да тако кажем још увек постоје корени ''нечисте крви'' или патријархалног система, у коме нису односи, не морају они бити изједначени, али нису избалансирани. То и дан данас постоји, не само у малим местима, постоји и даље насиље, постоји и даље да је неко изолован или изопштен из нечега због нечега што је урадио. Индивидуалац у оквиру колектива може да има проблем. И то је случај и у најнижим и у интелектуалним друштвеним слојевима,'' каже Милена Павловић, глумица која је ове године била председница жирија за доделу награда.

На овогодишњим, управо завршеним, ''Бориним позоришним данима'' тема су били мушко-женски односи унутар и изван брака, преиспитивање улоге породице у друштву, а самим тим и положаја жене, која се некако увек нађе у средишту страдања.

''Кад погледате то размеђе од преко сто година од Софке до Нејре, нажалост, није се много тога променило у односима о којима говорим,'' каже селектор фестивала Слободан Савић.

На фестивалу је приказано пет представа у такмичарском делу, а оне су нас упознале са пет потпуно различитих, али ипак сличних женских ликова.

''Мислим да никад довољно није експлоатисана тема о жени и да треба свакако да је буде и надаље. У овој селекцији то је виђење и третман жене из једног угла, али свакако да постоје и многи други, она то заслужује,'' додаје театролог Зоран Максимовић, члан жирија.

Колико је Софки, Нејри, Јованки, Ани, Ева данас око нас?

Манифестација ''Борини позоришни дани'' ове године одвија се под слоганом ''Од Софке до Нејре''. Иако нисмо били у прилици да погледамо ''Нечисту крв,'' лик Софке је ту, лебди у ваздуху, рекао је Горан Ибрајтер, писац и водитељ округлих столова који се одржавају у оквиру манифестације. Женска судбина и породични односи управо су златна нит која повезује све представе које се играју на овогодишњем фестивалу, а селекцију је направио Слободан Савић.

''Борини позоришни дани'' свечано су отворени у суботу представом ''Пучина'' Југословенског драмског позоришта у режији Егона Савина. Манифестацију је отворио градоначелник Слободан Миленковић, а публици се обратила и председница жирија за доделу награда.

''Великим трудом и залагањем глумаца, управе позоришта и локалне самоуправе ова културна манифестација деценијама је надограђивана, те је постала препознатљива на културној мапи Србије,'' рекао је на отварању градоначелник Слободан Миленковић.

''Теме којима се баве представе на овом фестивалу јасно постављају путању којом треба ићи, као и одговоре на питања да ли је породица остала света, да ли нас је еманципација еманциповала, до када ће трајати борба међу половима,'' рекла је глумица Милена Павловић.

Непосредно пре свечаног отварања откривена је слика дугогодишњег директора врањског театра Радослава Радивојевића и отворена изложба изложба “125 година позоришног живота у Врању”, коју су приредили глумци врањског позоришног ансамбла Бојан Јовановић, Марко Петричевић, Жетица Дејановић, Јелена Филиповић и Марко Николић.

Представа ''Пучина'', која је отворила традиционалну манифестацију, публику је водила од смеха до суза. Кроз свевремену тему људске похлепе и тежње за високом позицијом на друштвеној лествици, приказан је живот једне породице.

Ненад Јездић у улози превареног мужа, Владимира, измишља сопствену превару да би сачувао женину, породичну и личну част. Истовремено, стални напредак на пословном плану, управо као последица те преваре, чини да лични интерес надвладава емотивни крах.

''Где је мера компромиса који ће човек да направи, где је мера истине о својој слабости са којом човек треба да се суочи, где је мера пада који ће себи човек да дозволи зарад каријере, зарад тог нечег што данас називају клинци друштвеном лествицом. Ова драма се ослања и сукобљава са оним што је традиционално,'' рекао је Јездић.

Слобода Мићаловић игра Јованку, која има аферу са министром и тиме доводи у питање углед породице, али и себе и мужа пење до врха у друштвеној хијерархији.

''Тешко је правдати такав лик, али ја сам морала као глумица да станем иза ове улоге и ове жене и потрудила сам се да станем, жена је у прилици да за један тренутак сагради породицу, али и да је сруши,'' рекла је глумица.

''Све је стављено у један естаблишмент, не бирају се средства да се дође до циља, који је материјалан,'' додао је глумац Љубомир Бандовић.

У склопу пратећег програма Бориних позоришних дана промовисана је и монографија ''Милена Дравић или кључ снова'' ауторке Аните Панић.

Ово дело представља сведочанство о познатој српској глумици, која се остварила играјући у 170 филмова и 12 представа, бројним ТВ драмама, серијама и емисијама. Кроз седам поглавља ауторка монографије прича о глумици, која је, како каже, била врло скромна, упркос богатој биографији.

Друге вечери фестивала на програму је била представа ''Ана Карењина'' Новосадског театра у режији Дејана Пројковског.

''Он и екипа, укључујући и глумце, који су заиста заједно са њим адаптирали текст, нашли су кључ како говорити о положају једне жене која је такорећи пропала и која покушава да остане на неком високом нивоу, али не успева у томе зато што долази у ситуацију где мора да изабере између љубави према љубавнику и детету'', рекао је Роберт Ленард, уметнички директор овог театра.

 Интензивна, жива представа, богата знацима и метафорама, публику је оставила без речи, понајвише због набоја емоција које су се смењивале невероватном брзином.

Све фазе које пролази главна јунакиња, од мирног живота, до лудачког заљубљивања, растанка са сином и мужем, до осуде, губитка части и положаја, воде је до стања безнађа и трауме. Све ово на сцени је верно представила Марта Береш, која истиче да је рад на овој представи један од најлепших процеса: ''У животу нисам осетила да је нека улога толико јака, моћна и мрачна улога, на тренутак сам мислила да ћу потонути. Ни са једном другом представом нисам била толико посесивна, она је као неки црни драгуљ који гута све у себе,'' рекла је глумица.

Велики терет, али и трансформацију пролази и њен супруг у представи, Алексеј Карењин, кога игра Атила Немет. Наоко хладан човек-машина долази такође до емотивног краха и на сцени пролази кроз бројне емотивне фазе. ''Ово ме је баш дотакло, што би рекао и сам Карењин. Савршено написан комад, 25 година радим у позоришту и никада нисам радио овако нешто на овакав начин,'' истакао је Немет.

Улогу Вронског тумачио је Арпад Месарош који истиче да је сарадња са редитељем била сјајна. ''Важно ми је кад ме редитељ током процеса убеди'', нагласио је Месарош.

Манифестација се наставља вечерас извођењем представе ''Иваново самоубиство'' градског позоришта Семберија из Бијељине.

 

 

Отварање манифестације ''Борини позоришни дани'' које је предвиђено за вечерас, одлаже се за суботу, 23. октобра, због болести члана ансамбла Народног позоришта из Београда које је требало да отвори фестивал представом ''Нечиста крв''. Све активности планиране за данас померене су, из овог разлога за дан касније.

41. Борине позоришне дане отвориће у суботу представа ''Пучина'' Југословенског драмског позоришта. Дан касније, 24. октобра у 20 сати на програму је ''Ана Карењина'' Новосадског позоришта, наредног дана ''Иваново самоубиство'' позоришта Семберија из Бијељине, затим представа ''64'' Атељеа 212. У среду, 27. октобра, игра позориште из Новог Пазара, а на репертоару је представа ''Ако дуго гледаш у понор''. Манифестацију затвара ''Плацебо'', Народног позоришта из Приштине, која није у такмичарском делу, већ се изводи у част награђених.

''Све је спремно, наш тим у управи ради даноноћно на припремама, а није нам први пут и са задовољством кажем да ови, 41. Борини позоришни дани, попримају један нови концепт и формат, у смислу да враћамо такмичарски део, да фестивал има свој стручни жири који додељује нове награде, и то награду „Борисав Станковић“ за најбољу представу у целини, затим за драматургију, драматизацију или адаптацију,  за најбољу женску и мушку улогу и награда публике која од ове године носи име „Радослава Радивојевића,“ каже Ненад Јовић, директор позоришта.

О наградама ће одлучивати трочлани жири у саставу Милена Павловић, Владимир Лазић и Зоран Максимовић.

На отварању манифестације биће откривена и слика некадашњег директора Радивојевића, који је један од најзаслужнијих за позориште какво имамо данас.

Слободан Савић, селектор фестивала Борини позоришни дани, истакао је да су најмањи заједнички именитељи, који повезују изабране представе недвосмислени и јасно видљиви: позоришно ангажована, савременим позоришним праксама посвећена тематизација, естетизација и промишљање мушко-женских односа унутар и изван брака, преиспитивање улоге породице у друштву и критичко-феноменолошко преиспитивање положаја жене.

''Слоган овог фестивала је, по речима селектора, ''Од Софке до Нејре'', где ће гостујуће представе имати свој тематски и поетски оквир. Имаћемо један концепт коме смо тежили. На тај начин, са новим концептом и форматом, са новим и већим буџетом надам се да ћемо остварити онај циљ који смо имали на отварању зграде, а то је да овај фестивал буде препознатљив на позоришној мапи фестивала у Србији, да буде један од водећих,'' додаје директор позоришта.

Манифестација се одржава 41. пут у част једног од најзначајнијих српских писаца, Борисава Станковића у организацији позоришта, а под покровитељством града.

Празник љубитеља театра у овој згради трајаће недељу дана. Представе су готово распродате, карата има још за две, а Врањанци ће моћи да погледају најбоље са позоришне сцене Србије.

 

После велике и значајне годишњице, после пандемије која је покорила свет без трунке барута, и још увек у сред жестоке и неизвесне борбе с протејском природом вируса Ковид-19, “Борини позоришни дани” улазе у пету деценију обогаћени новим искуствима и здравим амбицијама. Те амбиције су реалне и оствариве, а темеље се на оним постулатима које сам апострофирао прошле године када сам се прихватио одговорне дужности селектора, а која се не састоји само у томе да одаберете предвиђени број представа и тиме сматрате посао завршеним. Наиме, релевантан позоришни фестивал није тек ревија насумично одабраних представа, него је улога позоришног фестивала да проширује видике и образује публику, да је упознаје са савременим позоришним праксама, да приказује представе које се храбро хватају у коштац с проблемима и дилемама савременог човека, притиснутог и обезглављеног мукама и искушењима невеселе свакодневице.

 Упркос невеселим околностима, пандемији која је отварала и затварала позоришта, упркос смањеној продукцији, представе нису изабране насумично, него су одраз јасног тематског, естетског и поетичког концепта који није унапред и напамет задат, него је проистекао из  представа које сам гледао, а наметнуо се као тематски, естетски, поетички, друштвено и социјално релевантан, рецентан и актуелан. Златна нит, или најмањи заједнички именитељи који повезују изабране представе недвосмислени су и јасно видљиви: позоришно ангажована, савременим позоришним праксама посвећена тематизација, естетизација и промишљање мушко-женских односа унутар и изван брака, преиспитивање улоге породице у друштву, критичко-феноменолошко преиспитивање положаја жене (од Софке до њене двадесетпрвовековне посестриме и близнакиње по страдању, „нечистој крви“ и усуду Нејре), тематизовање основних осећања љубави и емпатије као потиснутих, унижених, заборављених категорија људскости и човечности, наднетост над смислом убоге људске егзистенције, контекстуализација и реконтекстуализација свих ових, и других, питања у светлу социјалне и родне неравноправности, накарадног друштвеног и политичког система вредности, каријеризма, новог капитализма и неоробовласништва.

Као да се, од Софке до Нејре, ништа није променило у положају и статусу жене у породици и друштву, а толике их деценије деле, више од једног века. Као да су друштвени и социјални развој остали на истом ступњу као у време Борисава Станковића, с приметном тенденцијом регресије. У две представе које опкружују овогодишњу селекцију (Нечиста крв и Ако дуго гледаш у понор) у првом плану је насиље над женама у свим појавним облицима: од психолошког до физичког, од насиља у породици и браку до насиља изван брака, на радном месту на пример, и злоупотребе позиције моћи. Ако је Станковићева Нечиста крв студија случаја Софке, односно прича о суспрегнутој, неослобођеној страсти, пркосу и поносу, снатрењу о слободи и високим идеалима, предавању и препуштању трагичној линији живота, онда је представа Ако дуго гледаш у понор студија случаја Нејре, коју као и Софку прати „породична клетва“, и њене трагичне судбине од детињства до ране младости. А, опет, обе су представе огледало друштва и његових наопаких норми које се огледају у социјалној, економској и класној раслојености.

Као да је Толстојева реченица с почетка Ане Карењине, написана пре безмало 150 година (“Све срећне породице налик су једна другој, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.”), и данас парадигма и необориви пустулат времена и друштва у којем живимо, у којем је породица као основна ћелија девастирана и угрожена до крајњих граница. И ову представу можемо разумети као студију случаја Карењинове супруге Ане чија појединачна судбина имплицира читав низ друштвених и социјалних питања.

Нагриженост и угроженост породице, брака, љубави, емаптије, али и егзистенције као такве препознајемо и у представама Пучина, 64 и Иваново самоубиство, наравно у контексту различитих мотивацијских и тематских чворишта. Поред браколомства, каријеризма, свеопштег неморала, социјалног раслојавања и тривија у којима се купа такозвано јавно мнење, ово читање Пучине, децентно и ненаметљиво, указује и на оно чега у оригиналном драмском предлошку нема: на свеопшту корупцију и партократију у којима је огрезло грађанско друштво у повоју. Комадом 64 Тена Штивичић се заправо „враћа“ једној од доминантнијих тема свог драмског писма – преиспитивању мушко-женских односа у контексту устаљених стереотипа о браку, љубави, друштвеном и социјалном статусу, каријери, пријатељству, слободи, еманципацији, односу родитеља и деце, сукобу генерација...Радикална, у овом случају и легитимна адаптација првог Чеховљевог комада Иванов, представа Иваново самоубиство, студија је случаја безнадежне егзистенцијалне празнине и чемера насловног јунака иза које зјапи један неуспели, промашени брак, једна неостварена, несрећна љубав и неизбежни сплин малограђанске, паланачке средине.

Најзад, ни представа у част награђених, Плацебо, није насумично изабрана. Њен рески, црнохуморни проседе у форми горке комедије нуди прочишћење од свих афеката с којима ћемо се срести у представама Главног програма. То прочишћење призива и преко потребно ослобађање од свих менталитетских заблуда и атавистичког наслеђа чему смо, и као народ и као људи, склони и пријемчиви.

Политичност свих изабраних представа огледа се пре свега у начину приступа, третмана и сценске експликације свих ових, и других, комплексних питања и тема што на сцени резултира употребом искустава модерних, савремених позоришних пракси.

Да бисте један позоришни фестивал устоличили на долично место, да бисте га учинили референтним за локалну, али и за ширу позоришну заједницу, да бисте га позиционирали у позоришне и културне оквире матичне државе, али и шире, потребна су одговарајућа материјална подршка, јасна визија и чврст концепт. Фестивал од ове године има одлучну финансијску подршку Градске управе и Министарства културе, домаћини су вољни и одлучни да спроведу све предложене промене, а мој концепт је увек јасан и непоколебљив: високи уметнички стандарди у славу естетски, поетички и тематски софистицираног позоришта.

На крају, али не и на последњем месту, захваљујем свим члановима Организационог одбора јер су прихватили све моје идеје и иницијативе за унапређење Фестивала: уведене су награде Стручног жирија, унапређени су и обогаћени каталог и промотивни материјал, урађен је нови визуелни идентитет Фестивала. Све то доприноси високом позиционирању и учвршћивању „Бориних позоришних дана“ у заједници најзначајнијих позоришних фестивала у Србији и региону, написао је селектор овогодишњих Бориних позоришних дана, Слободан Савић.

 

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Вукане, срећно! - Радио Телевизија Врање https://t.co/WhptdB7oX2 via @tripplesworld https://t.co/Tri7U0y9bO
Концерт за Вукана - Радио Телевизија Врање https://t.co/kARVTSnqNo via @tripplesworld https://t.co/eJcOX3TFrZ
Најбољи баскеташи у Србији. У Француску по још једну медаљу - Радио Телевизија Врање https://t.co/31vCO7ydkO via… https://t.co/fdab5D7Dgo
Follow RTV Vranje on Twitter