Илустрација у тексту:

Eскавиљо – Коњаници у магли 1983. уље на платну

***

Коњаници су се лаганим, парадним касом у облику пирамиде, кретали ка згради Окружног началства. Напред тројица, неколико десетина метара иза њих мало већа група, па иза њих још већа. Они су само извидничка патрола. Главнина је притајена и чека, неколико километара испод Врања, код Мораве.

Мере опреза никад нису наодмет, макар у варош улазили и као ослободиоци. „Освободители.” Поносни су на ту реч. Једино им није јасно зашто Врањанци не бацају цвеће пред копита њихових коња, не дижу своју децу да их ослободиоци благосиљају и не кличу им док пролазе крај њих.

Врањанци су и раније гледали поворке коњаника, али ови „ослободиоци” нису зрачили ни ведрином ни добрим намерама. Вртели су главама као да се нечег присећају и држали подаље од њих, као да им доносе неку непознату болест или заразу. Врањанци су увек неповерљиви према странцима, макар они били и ослободиоци. Опустиће се касније. Постаће кумови и побратими како то у ратним годинама увек бива. Сада је обострани опрез пожељан. Људи су људи, али странци су странци. Страни војници поготову.

„Ослободиоци” иду ка срцу Врања у дисциплинованом војничком поретку, сигурним ступањем 72 својих коња. Они се увек осећају као богови, али само најискренији и најхрабрији наглас изражавају своје амбиције у том правцу. Увек спремни да проспу воду и прашину на туђе ватре да би само они могли да сијају. Нормално обележје младића који траже своје место у свету. Поносни млади људи. Исправљени у седлу, добро наоружани, на великим борним коњима, зраче достојанством. Не показују забринутост. Ако су шпијуни који тврде да их Врањанци чекају као ослободиоце погрешили, неће показати страх или кривицу. Од тога им зависи да ли ће преживети ако до борбе дође. Неки су годинама слушали како се Врање гоји и дебља. Сад су дошли да га ослободе или очерупају. Мирно и радосно припајање отаџбини је највероватнија варијанта. Велики бојни коњи не заостају за својим јахачима ни изгледом ни појавом. Топот челичних потковица одзвања бочним сокацима као ехо.

Пудла

новембар 16, 2020

По ко зна који пут од јуче, помисли господин Савић са титрајућим осмејком у десном углу бледих усана које су, осим приметног задовољства трепериле и неком  чудном жеђи, све више бивајући суве, више за себе: „Добро је…ово је добро…”.

Попио је трећу чашу воде од када се пробудио. Мада, ускомешаност и узбуђеност његових мисли које су непрекидно вршљале његовом главом, па и телом, чини се да му нису дозволиле било какво спавање те ноћи. Сада, док је делић мартовске светлости осветљавао леву половину лица овог помоћника градоначелника, он је нервозним покретима усплахирених прстију покушавао да што боље и чвршће стегне и веже чвор скупе кравате. Као да се у том безазленом, најобичнијем чвору скупила судбина човечанства, малог јужног града, а понајвише његова судбина, судбина господина Савића! А он, он је тог јутра свечано стајао право, поносних рамена. И заиста је, у једном тренутку, замислио себе у оном бронзаном, тако моћном и високом телу Победника на Београдској тврђави. И док је његов визионар - поглед прелетео изнад брда и кровова који су се дивно видели кроз одшкринут прозор на осмом спрату, господин Савић се трже. Одједном, био је заслепљен божанственом светлошћу и пространством конгресне дворане и огромним, сјајним лустерима са безброј мајушних украса од стакла и полудрагог камења. Они су гордо бацали чаробан сјај на велелепан скуп паметних и важних људи у црним и сивим оделима, на врхунски озвучене микрофоне на постољима педесетак центиметара подигнутих од пода. И пожеле помоћник градоначелника оног истог Победниковог орла на свом левом длану, макар и од бронзе, настављајући да везује кравату, мрмљајући:

„Могао је оног смешног, малог Митића…или, још горе - помоћника  Арсу,  који је на сваком списку за стручно усавршавање! Али…ето…мене, баш мене је позвао”, па срећан помисли на оне скупе и исцрпљујуће  часове енглеског језика, Бенсонов речник и силну литературу о путу до успеха. И са беспарицом у џепу, ето, исплатило се! Јер, у овом часу, градоначелник чека баш њега, он је тај који ће на изложби паса стајати уз тог горостаса града, уз тог дивног човека. Више и не осећа жаљење, кајање, ни због подигнутих кредита, ни због овог “Армани”, струкираног одела са модерним штеповима, иако је морао на петомесечну дијету јер се нагомилали чварци, прженица и Динетове домаће кобасице, па су око његовог стомака изгледали попут Сатурновог прстена!

А кравату је последњи пут купио за пријем код председника општине, пре двадесетак година, због дирљивих стихова о завичају. Писао их је месецима, пажљиво. Награђен је томом књига Достојевског. Додуше, и бесплатним путовањем у Београд, са једним ноћењем у хотелу „Moсква”. Обишавши знаменитости престонице и вративши се на југ, у њему се, некако још од тада, угњездила мисао о томе да је човек рођен искључиво ради победе, а Достојевски је само помогао да му живот крене неким другачијим токовима и оним чудним  путевима, Господњим. Од тада, Caвић је, кад год би му се прилика указала, стајао уз оне који су при врху, или оне који су се тек успињали. Волео је, некако, висине, простор и људе који могу променити свет. Јер, они су баш ту, зато што, вероватно, ту и треба да буду, заслужују то. А он је, данас толико близу том високом плаветнилу неба које се свечано простирало изнад дрвећа у градском парку. Толико близу да га и сама помисао на ту ненадану срећу просто боли, гуши, али и тера да заборави на давна задиркивања деце из улице да је неспретан и глуп, на блатњаву пречицу до куће, дотрајалу школску торбу са ликом пилета Калимера које говори: „То је неправда! 

 

Цветна марама

октобар 11, 2020

Видосави Митић, за подвиг људскости

Био је рат, зло доба. Ум изнова решава питање правде, људске и божанске. Време јаука и време наде. Време људи и нељуди.

Живот под срцем Мила (Милева Златановић, прим.аут.) носи и још троје нејаке деце трчкара око ње. Са свих страна – разни неки непријатељи и пријатељи. Мудро треба промишљати и зборити. Бог јој је подарио мудрости и снаге. Као девојчица, преживела је тифус, очев одлазак у балкански рат, мајчину преудају, комшијске сажаљиве погледе, ратне ситуације болести, глади, самоће. Подигли су је очеви родитељи, и удали када је дошло време. Сада има своју породицу, мужа, децу, свекра и свекрву, слогу и берићет у кући, лепо домаћинство.

Други рат још  траје. И свако има своју улогу у тим страшним данима. Војске које долазе и пролазе увек траже храну. Не сме се мислити на страх. Падају бомбе, чују се авиони, ређају се слике језивих разарања и људске немоћи. Као да се можеш заштити под небеском капом, ако нема дана! Живиш живот, а рат је!

Тежак дан притиснуо је нејака плећа. Партизани су је послали да самеље брашно. Поодмакла трудноћа, четврто на путу. Укућани су отишли за својим пословима. До воденице треба ићи путем иза куће. Одморити, па наставити. У једном трену је застала. Предосећај, можда.  Левом  руком је држала стомак под срцем, штитећи будући живот, другом се наслонила на дрво. Граната се распршила и део је погодио у десну шаку. Гелер јој је расекао длан и створио дубоку рану. Њен вапај, њено дозивање и плакање чула је тетка Вида, добродушна жена, која је делила судбину свих жена у рату. Њена куће беше нeдалеко испод ове заравни, али је тога дана била на њиви близу Милине куће. Сунце се разливало у хиљаду боја по гранама и дрвећу. Мила је осећала слабост. Да ли ће је ико чути?! Ради детета које тек треба да се роди. Ради оно троје који се безбрижно играју и у овом времену зла! Како су чиста дечја срца!  –  осмех њеног срца проби се кроз муку.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Како ће млади Врањанци потрошити својих 100 евра од државе? - Радио Телевизија Врање https://t.co/kUEPv2I5qR via… https://t.co/K3f1WhVASR
Председник Вучић у Врању са избеглима из Украјине - Радио Телевизија Врање https://t.co/JhiC04WNsH via… https://t.co/kYJWlg2jA6
Малине из овогодишњег рода око 700 динара за килограм - Радио Телевизија Врање https://t.co/6d9hG5WSEo via… https://t.co/5muHCVBzMc
Follow RTV Vranje on Twitter