Додај живот годинама

Додај живот годинама (10)

Ивана Тасић, директорка Центра за развој локалних услуга социјалне заштите у разговору за наш портал каже, да је ово период када се нагло повећа број корисника у Прихватилишту за одрасла и стара лица. Долазак хладнијих дана, осим старости доноси још једну невољу времешним људима. Или немају огрев или нема ко да им га припреми, тако да не могу да остану сами у својим домовима. Много је посла тада у Прихватилишту за одрасла и стара лица. Одговара се на сваки позив, јер свако лице које се нађе у стању социјалне потребе мора бити збринуто. Оно мора да добије  здравствену негу, храну, смештај. У овом тренутку у Прихватилишту су 32 корисника и свако од њих има своју причу, а све су тешке.

 

"У суштини то су лица која су или занемарена од својих ближих сродника или немају ближе сроднике, што значи да нема ко о њима да брине, или их је сплет животних околности довео до тога да се нађу у таквој ситуацији. А та ситуација значи да им је угрожен живот, јер немају основна средства за живот. Најтежи случај који смо имали су лица која имају сроднике, али они не желе да брину о њима".

Све те приче звуче невероватно, каже директорка. ''То је нешто најтужније што може да се догоди једном људском бићу. Они знају да имају негде некога. Жене које су се оствариле као мајке, имају децу, а нашле су се у у ситуацију да их нико не жели, да нико не жели да преузме бригу о њима и то када им је најпотребнија. Стари су и болесни. Многи од наших корисника са таквим судбинама имају и преко 80 година. Насупрот увреженом мишљењу да су најчешће на селу и у забитим крајевима људи остављени сами, пракса потврђује да нема правила. Корисници Прихватилишта су људи и из сеоских и из градских средина,'' каже Тасићева.

                                                                  

Она наводи да приликом самог смештаја у Прихватилиште имају и највеће проблеме, јер корисници и то што се ту налазе доживљавају као вид дискриминације. Они осећају да то није њихов дом, ту су већ људи који су им непознати и тешко им је. Са њима ради добар стручни тим, који предузима све мере да им олакша те прве дане. Пружају им и љубави пажњу, све што се предпоставља или што стручни тим закључи да им недостаје. ''Зато је и најтеже на почетку, те прве недеље боравка у Прихватилишту. Касније се навикну, јер им се посвећује велика пажња, упознају и друге кориснике, запослене, имају радно окупационе терапије и навикну се'', каже директорка.

Било је и случајева да дођу сродници, када сазнају где је особа смештена и одведу је али ретко, истиче Тасићева. Дешавало се да неки и оду, јер их неко прихвати. Корисници имају право да напишу изјаву да желе да напусте Прихватилиште. Ипак, све је то ретко, иако им долази родбина у посете реткост је и да жели да преузме бригу о њима. Они сами ретко траже помоћ, а о њиховој ситуацији, најчешће јављаjу комшије или даљи сродници. Центар за социјални рада такође приликом обиласка терена, утврђује у каквом су стању старије особе и када препозна да је неко угрожен шаље захтев за смештај у Прихватилиште, објашњава директорка.

У Прихватилишту Центра за развој локалних услуга социјалне заштите смештај нађу и људи из других градова Србије. Једна 72. годишња лесковчанка нашла је свој дом у овом врањском прихватилишту и није незадовољна. Милојка Драшковић прича да је била тешко болесна, али да се опоравила.

„Ја сам из Лесковца и била сам много болесна. Мене је овде довела моја кћи, која није могла да се брине о мени. Тешко је било и са налажењем смештаја за мене, али су ме овде прихватили и бринули о мени. На свим другим местима је било скупље, а моја пензија је мала, тако да нисам ни могла да бирам. Направили смо договор да дођем овде у врањско Прихватилиште и добро ми је. Директорка и остали службеници су веома добри и сви људи који су запослени овде. Овде су и услови добру, има грејања, топло нам је, а и храна је добра. Ја сам се угојила од када сам дошла овде, а и здравствено сам добро. Пијем лекове редовно, шетам, читам, пишем, лепо ми пролази време”, са осмех на лицу прича Милојка.

Радила је каже у кухињи хотела Београд у Лесковцу. Са сетом се сећа Милојка тих лепих времена у којима је каже много ствари видела, нова сазнања стекла, упознала много добрих људи. Научила је да спрема разне специјалитет. Ипак, најлепше успомене везане су за дружења са колегама, за весеља, путовања, доласке уметника, који су забaвљали све њих. То су успомене које се не заборављају.

                                                                           

Има кћер и сина,  а са супругом се развела пре 15 година, јер је каже Милојка заволео колегиницу из канцеларије и венчали су се у старим годинама. Чак и о таквим тешким тренуцима Милојка прича без беса и без мржње. Никада нису имали свој кров над главом, живели су у приватном смештају.

„Деца нису могли да ме прихвате, јер немају добре плате. Кћи ми не ради нигде. Син је радио код газде приватника за 20 хиљада динара. Када је затворио радњу није му ни рекао и тако је остао без посла. Сада ради у неком магацину, по цео дан. Није добро, али не може да нађе други посао. Ја се сада бринем више за њих него за себе” и ту нестаје осмех са Милојкиног лица, а у очима се појављују сузе.

„Они ми кажу немој мама да бринеш, сада када си се опоравила, зар си заборавила каква си била, зар хоћеш опет да се разболиш, ми не можемо да ти помогнемо, препричава Милојка своје разговоре са децом и наставља „пензија ми је мала, 17 хиљада динара и мој зет доплаћује до 27 хиљада динара. Он нас све издржава и лекове ми купује, који су врло скупи, два лека по 4 и по хиљаде динара”.

Каже да није љута на своју децу, што нису могли да је прихвате под свој кров.

 

Стојана Ђорђевић, рођена је у вишечланој породици у Пољаначком селу Секирје, 1943.године.  У Врање живи од 1970. године, а у Прихватилишту Центра за развој локалних услуга социјалне заштите је пола године. Иако невољна, стара и особа са инвалидитетом, Стојану није напустио оптимизам. Ведрину духа је и поред свих невоља успела да сачува, па иако прича о томе да нема кров над главом, нема суза.

„Немам кров над главу и зато сам смештена у Прихватилиште. Овде су ме људи лепо прихватили, лепо нам је, дружимо се добре су службенице. Посете нас, чувају нас. Обилазе нас и ноћу питају како смо. Ми  сарађујемо са њима. Има хлеба, храна је добра и кров над главом имамо. Имам 76 године и добро је”, каже Стојана са осмехом на лицу, са ведрином која плени и која изазива дозу чуђења код саговорника. И на тежа питања, одговара спремно и са лакоћом, својственом људима, који живот схватају једноставно, помирени са судбином.

                                                                   

„Била сам удата за човека, нисмо имали децу, а живели смо од социјалне помоћи, коју је он примао. Живели смо под кирију. Он је умро, ја сам наставила да живим по приватним становима. Кирију сам могла да плаћам док ми је била жива сестра, која ме финансијски помагала. Међутим и она је умрла и онда сам морала да се обратим Центру за социјални рад и да затражим помоћ. Ишла сам неколико пута код њих и на крају су ме довели овде. О мени нема ко да брине, зато хвала људима који су ме довели овде и и који су ми дали кров над главом”, са осмехом говори Стојана.

Никада нигде није радила. Рођена је као инвалид, нога је при рођењу била искривљена. Касније кроз живот је сломила баш ту ногу, што јој је још више отежало кретање. И о томе Стојана говори без туге, навикла се каже, јер када се тако родиш, само можеш са тиме да се помириш, њене су речи.

„Нисам могла да радим, нису хтели да ме запосле. Ја мислим да је то због ноге, не зна други разлог не знам због чега другог. Међутим, видела сам да неки још гори од мене раде и зато сада немам своја примања.”

Каже и да је здравље помало напушта, али да долази кућна нега у Прихватилиште и да има редовне терапије. Иако има само речи хвале за људе који јој помажу, ипак има жељу, а она се зове дом.

„Желела бих да имам кров над главом, само једну собу и купатило и то би ми било довољно”, каже Стојана.

Олга Силистаревић, још увек није прешла границу старости, како се макар према статистикама она одређује, има 63 година и не жели да живи.

„Кућа ми је пала, била је склона паду, јер је то стара кућа, мој отац је правио. У тој кући ни струју нисам имала. У њој сам живела са сином, без супруга, јер сам се развела. Иако сам радила у Коштану нисам могла да обезбедим новац да ту кућу средим. Мој бивши супруг ништа није помагао и сав трошак одгајања детета пао је на моја леђа. Нисмо били ни венчани, свекрва ме није хтела и након годину дана смо се развели. Моји родитељи нису могли ништа да ми помогну, јер су имали петоро деце. Два брата су ми умрла и остале смо три сестре. Они имају своје породице и немају места за мене”, говори сузних очију, жена без дома, и сазнајемо потпуно сама.

                                                                  

„Прошла су два месеца како ми је син умро од инфаркта. Није био ожењен, имао је једну жену из Сурдулице, али је она после извесног времена побегла. Није могла да живи у таквој кући, која ни основне услове није имала” и крећу тешке сузе из готово већ исплаканих очију. Питања скоро да више и немамо. Кроз сузе наставља Олга да говори, иако је ништа не питамо, али осећамо да треба да је слушамо.

„Ишла сам у Центар за социјални рад и тражила помоћ да поправим кров. Они су ми рекли да чекају донацију и тако, кућа паде”, окреће главу од нас и гледа у даљину, а нама се чини да ствара слику своје куће, које више нема.

„Није била на моје име, јер је отац умро изненада и није је преписао никоме”.

Након 21. године рада у Коштани добила сам пензију 13 хиљада динара. Нигде нисам могла да се запослим. Ишла сам и тражила посао у Комраду. Њихов одговор је био „ти си стара, тражимо младе” и шта ћу ја. Моје сестре не могу да ме прихвате имају породице, мужеве, снаје, синове. Овде сам од када ми је син умро. Није лоше, имам доручак, ручак, али ја нисам добро, плачем и даљу и ноћу за мојим сином јединцем” и опет плач, прича се увек враћа на смрт сина.

„Био је болестан, уградили су му стент. Две године је био добро, а онда је почео да се гуши, био је у болници и тамо је и умро. Све то ме сломило Молим бога да умрем”, то говори Олга без суза, као да се већ растала са својим животом.

„Излазим стално на гробље јер је код нас тако. Овде ме критикују, неко ме разуме, неко не. Носим храну на гробље да се види на оном свету. Тешко ми је много ми је тешко, тешко”.... гуше је и саме речи.

На питање како се односе према њој у прихватилишту каже

„Добри су људи према мени, али право да ти кажем, мени није ни до приче, ни до смејања, ни до живота. Ја сам изгубила сина јединца, нема ни браћу ни сестре. Његов отац  се није јављао. Није иако је из Врања, побегао је од мене и оженио се у Пирот и није га ни чуо, није га ни гледао”.

„Шта ће ми живот без сина”, понавља Олга. „Погрешно је, боље да сам ја умрла, а он да живи, он је био млад. Били смо веома везани и ја сада у ничему не проналазим мир. Син ми је стално пред очима, ако не одем на гробље, имам осећај да ћу пукнути”, тешко и неутешно говори Олга.

Љубинка Јовановић има 84. године и већ месец дана је корисница услуга Прихватилишта при Центру за развој локалних услуга социјалне заштите у Врању. Прима малу породичну пензију. Са тугом у очима прича Љубинка своју тешку животну причу. Није лако каже у овим годинама немати кров над главом и бити у установи.

„Иако овде није много ни добро, није много ни лоше, како да кажем, када те код куће нико не воли. Нико не воли старог човека, каже Љубинка са сузама у гласу.” Спушта главу и наставља причу. „Имам једног братанца, који ми је све упропастио што је нашао, од онога што сам ја стекла. Братанице свака гледа своју породицу, мене нико не гледа...... ”почиње да плаче. Кроз сузе каже да нема ни сестре, ни браћу, да нема никога. Имала сам кућу, али ми је преузео братанац. Продао је заједничка дрва, платио адвокате и сада је све његовo.

„Нисам имала среће, касно сам се удала у педесeтим годинамa и живела 20 година у браку са човеком који је преминуо. И ту ми судбина лоше писала. Његова кућа је била трошна, пара за реновирање нисам имала и тамо нисам могла да останем. Имао је сина, који је такође умро. Кућа је сада пуста. Вратила сам се у родитељску кућу, али мој братанац ме неће. Сама сам, сада ми је најтеже, ја не могу без људи. Без људи не могу, а моји ме људи неће”, са сузама у очима говори ова времешна старица.

                                                  

„Овде су људи добри према мени, прихватили су ме. Овде ме довео Центар за социјални рад. Обећали су да ми нађу стан у мом крају,” са надом говори Љубинка.

„Jа сам из села Кленике и волела бих да сам тамо. Постоји и могућност да ме шаљу у други дом, тако су ми рекли, али ја тамо нећу да идем. Не могу више у овим годинама да се прилагођавам. Имам овде и смештај и храна, спреме, принесу, подигну.

„Мени недостаје моје место, моји људи, мој народ, моја родна кућа и нема ништа милије од тога. Али тај братанац ме најурио из куће. Једне ноћи ми је запретио, рекао је ако будеш овде или ћу те заклати или ћу те убити. И ја сам морала да побегнем ноћу.”

Прича о насиљу се наставља и како каже Љубинка нема краја.

„Узимао ми је новац, а једном ме чупао за косу и сада не смем од њега да одем тамо. Пријавила сам полицији. Они су му изрекли меру забране приласка”, објашњава Љубинка и додаје да жели кући, али да сама не може, јер је и руке и ноге не слушају.  

 

У пензији је тек три године, а стекла ју је радећи као васпитачица. Надица Стошић је одмах по пензионисању себе пронашла, како каже у активностима које има у Удружењу пензионера.

„Овде сам у фолклорној секцији, али пишем и песме, афоризме, изреке врањског говорног подручја, сликам. Имала сам и промоцију својих књига у Паризу у Српском културном центру и то ме заиста испуњава. Не предајем се уопште и даље сам пуна енергије и елана, јер сматрам да ћу продужити себи живот ако на тај начин размишљам. И даље стварам и делам”, са поносом говори ова дотерана пензионерка.

„Ови људи су ми много помогли у почетку док сам се снашла дали су ми подршку, а ја сам им за узврат помогла за литерарне и књижевне вечери, за изложбу, за писање поезије и прозе. Координирам, радим корекције песама које смо послали на конкурс у Врњачку Бању. Све то ме испуњава и духовно и интелектуално. Знам да своје време трошим у позитивном правцу. Радим и декупаж и на тај начин себи испуњавам време. Када могу идем код унука, који је већ велики али свака бака воли своје унуче, мало се дружимо, да ме подмлади и да ми позитивну енергију и то ме пуно испуњава”, са љубављу о унуку говори некадашња васпитачица.

Ово је пензионерка која се никада није одмарала, наставила је да буде активна одмах након пензионисања и како сама каже „ништа јој због тога не фали”.

„Желим да ово Удружење подигнемо на виши ниво и ја ћу сву своју енергију у то уложити. Да отворимо врата широм, за цео град, да чују и надлежни и да нам изађу у сусрет. Радимо пројекте, ширићемо мрежу и представићемо све то јавности”, са ентузијазмом говори Надица.

Надица говори са тугом о онима који седе у четири зида; Ми се трудимо да свима подигнемо самопоуздање и да нашу позитивну енергију пренесемо на све људе. Ангажујемо их кроз различите манифестације, било да је припрема хране или изложба. Многе жене су усамљене и позивамо све жене да дођу и да се укључе, јер ће кроз активности које имамо овде овим заборавити на своје проблеме”, са ентузијазмом говори Надица и ми јој верујемо.

На путу за Норвешку, које ће ми остати у трајном сећању, читала сам афоризме. Тражили су да 5 пута читам на бис. Тада сам написала родољубиву песму, а сада бих прочитала моју песму Живот је леп, када се живети зна.

Живот је леп када се живети зна

Живот је леп и зато га живи

Живот је дар и радуј се

Нежном додиру, погледу,

Топлим речима, драгим људима

Живот је леп када се живети зна

Радује се сунцу, птици у лету

И сваком отвореном цвету.

Радуј се другу, другарици,

Лепоти, доброти, осмеху

Живот је леп, радуј се

Живот је школа мудрости

Да се у свему лепота нађе

Живот је леп када се живети зна, зар не?

 

 

 

 

Лидија Златковић, је члан Удружења пензионера града Врања, члан секције жена и члан фолклорне секције. Са осмехом на лицу прича о томе како је дошла у Удружење, колико јој је помогло после смрти супруга и колико јој значи то што је активни члан у Удружењу.

„Волим да се дружим са свим људима овде. Волим да пишем о свему и о свом животу. Волим да комуницирам са људима и ван удружења. Желим да им кажем како сам лепо прихваћена када сам дошла у Удружење. Ја имам породичну пензију, када сам остала сама, било је јако тешко. Почела сам да тонем, док ме једна моја пријатељица није довела овде и учланила у удружење. Од тада чини ми се никада одавде нисам изашла. Осећам се јако пријатно и младо. Прво је било учлањивање у секцију жена, онда су ме прихватили у фолклор, иако ја то нисам хтела. Рекла сам им да не знам. Ја играм лепо, али овде је у питању кореографија. Председникова супруга ме убедила. Требало је да играмо у селу Кршевица, имали смо једну пробу, то се свидело свима и питао ме председник да ли хоћу да се учланим. Ја сам рекла ако ме примате и ако мислите да је добро ја ћу радо прихватити. И тако сам постала члан секције жена и фолклора”, са осмехом прича Лидија.

„Пет година сам у удружењу, пет дивних година. Могу да одавде одем...., не завршава реченицу Лидија и наставља „не знам како, али док овако могу немам намеру да напустим ово место овде и дружење са пензионерима”.

Ову релативно младу пензионерку краси и младалачки изглед и константан осмех на лицу. Нико ми не верује да имам година колико имам и вероватно и овом дружењу дугујем тај изглед. Драго ми је када ми неко каже да у овим годинама лепо изгледам”, са оптимизмом говори, али и зрачи  Лидија. Зато и препоручује свима да дођу у удружење.

Пише песме одавно, каже да је писала зато што је била превише усамљена, па се тако окренула оловци и папиру. Каже да у свакој соби има по једну оловку и папир и када јој дође инспирација, одмах пише. „Док пишем осећам се слободно, као да могу да полетим”.

Јутро 

Пробудих те рано,

јер сам те уснила,

снови ми се роје,

нигде среће моје.

Не мора нам увек бити фино

Јер и други постоје и заслужују део ове среће

Није срећа само када се граби

Још је већа када се с неким из дна душе дели.

„Поносна сам на моје комшинице и пријатељице које се одазивају када их зовем на дружења, да играмо карте, домине, није битно шта, важно је да се смејемо и да се дружимо. Ја се надам да ћу успети да им свима дам осмех”, свеприсутним осмехом на лицу говори Лидија.  

Добри Ристић је председник Фолкорне секције Удружења пензионера града Врања. У пензији je 23 године. „Никада се нисам бојао пензије, јер сам био свестан да једног дана морам бити пензионер и нисам размишљао шта ћу радити када одем у пензију. Драго ми је што сам дочекао старост као пензионер. Овде, у овом удружењу нашао сам разоноду. Већ 12 година сам председник фолкорне секције и до сада смо са великим успехом радили. Имали смо разна гостовања, не само у Србији, већ и у земљама у региону. Увек смо наилазили на велика одобравања публике, где год смо били. И у овим годинама пријају аплаузи”, истиче Ристић.

„Од оснивања сам члан Удружења, са задовољством прича Добри. Ја сам хармоникаш, и пре одласка у пензију свирао сам овде на игранкама сваког четвртка. Људима се допало како свирам, прихватили су ме и ја сам наставио да свирам.  Избарали су ме и у Извршни одбор. Покренуо сам  иницијативу за оснивање  Фолклорне секције удружења пензионера.  Хтели смо да то све претворимо у културно-уметничко друштво, али нисмо имали средстава. Једино нам помало недостају финансијска средства, слабо се одазивају донатори, а имамо у Врању јаке привреднике и приватне и друштвене фирме, али се не одазивају. Треба нам финансијска помоћ за куповину ношњи и свега осталог што је потребно за квалитетан наступ. Углавном све то сами финансирамо. Редовно имамо пробе, очекују нас наступи. Надам се да ћемо са успехом све то реализовати”, прича Ристић.

                                                       

„Искористићу овај разговор да позовем све пензионере, да дођу овде код нас и осете тај део културног живота. Ми врло често путујемо. Просек година у тренутном саставу фолклорне секције  је 68 или 69 година. Зато позивам пензионере да дођу јер се овде играју игре које нису напорне и свако може да научи”, са несмањеним ентузијазмом говори Ристић.

Додаје и да зна да су људи посвећени унуцима и не друже се, избегавају трошкове, све се врти око пара. Но, када оболе много већи новац потроше на лекове.

Гарантујем да ће ако постану чланови овог удружења и овог КУД,  јер ћемо га проширти, моћи да се опусте од свакодневних обавеза. Свако може да издвоји два сата недељно и да се прикључи овде нама, не мора да игра, да види шта ми радимо и како проводимо време. Увек смо наилазили на велика одобравања публике где год смо били. И у овим годинама, пријају аплаузу.

Стојче Павловић je председник Удружења пензионера. Са поносом истиче да је  на челу удружења које постоји од далеке 1946. године. Радни век провео је пружајући правну помоћ осигураницима који су желели да оду у пензију. Остао је активан и након пензионисања, најпре као заменик председника Удружења, а затим и као председник, како сам каже, изабран вољом пензионера.

„Ово Удружење водеће је у целом Пчињском округу, пре свега, као координатор активности осталих удружења. На нивоу округа је 35 хиљада, а у граду Врању 17 и по хиљада пензионера. После пензионисања наставили су људи да долазе код мене и у Удружењу пензионера да траже помоћ и да их посаветујем”, каже Павловић.

Помагао сам свима колико сам могао. Врата су свима отворена у удружењу, да сами виде шта оно значи, у смислу њиховог друштвеног живота. То је први циљ удружења, које не занемарује ни социјалну страну, јер помажемо онолико колико можемо. Пре свега у смислу социјалних пакета, лекова, посете болесника, позивање лекара. Чланство у Удружењу је корисно и због тога што је удружење склопило уговоре са бањама по којима имају попусте. Сав технички део посла за коришћење неког бањског лечилишта ураде људи из Удружења, тако да пензионер треба само да дође, истиче Павловић и додаје да је у овом тренутку на основу уговора са Филијалом, удружење организовало набавку огревног дрвета на рате, што је још један бенефит од удруживања.

Осим тога организују велики број излета, јер како каже Павловић, има пензионера који нису изашли из Врања.

                                                      

„Ништа од свог овог посла Павловићу не пада тешко, јер како каже ''велика опасност за све људе у поодмаклим годинама је да седе кући, још ако немају унуке око себе, самоћа је страшна. Усамљеност убија и скраћује животни век. Свима саветујем да се активирају на било који начин”, каже Павловић.

О пензионерима треба да води рачуна најпре породица, а затим и цело друштво. Људи у трећем добу не смеју да буду запостављени и заборављени од друштва и породице. То је нехумано, а имамо примере да се то ради. Удужење пружа прилику за дужење, које им враћа животни оптимизам.

„Када дођу у удружење више нису утучени, просто не могу да се препознају. Наше забаве и прославе су највеселије, а и када идемо на излете, они у аутобусу траже хармоникаша, а не ЦД. Сви се опусте, развеселе и забораве на проблеме, ако их имају. Шах је свакодневница и клуб има више од 50 чланова. Желимо да  шах клуб озваничимо, па да крену такмичења”, оптимистично говори  председник удружења.  Велике планове имају у Удружењу, припремају и пројекте са музичком секцијом, вокалним солистима, песницима.

 

Подаци о старима, када је Врање у питању, говоре да је 16 посто учешће старије популације у укупном броју становништва. По светским конвенцијама и правилима, то је велики број и сматра се да је наш град, град старије популације. О томе смо разговарали са Данијелом Милосављевић, градском већницом задуженом за област социјалне заштите. Она наводи разлоге за овакву ситуацију. ''Негативан је природни прираштај, више имамо умрлих него новорођене деце. Миграције су присустне, много младих људи одлази у Ниш, Београд, у потрази за послом. И то је још један разлог који условљава демографску слику Врања, изнела је податке градска већница Данијела Милосављевић, говорећи за наш портал. Милосављевићева наводи и шта треба предузети како би се побољшао положај старијих:

„Морамо у будућем периоду што више да сагледамо старију популацију. Град мора да да све од себе да се ти људи на адекватан начин сагледају, с обзиром на то да велики број њих остаје сам. Велики проблем су наше сеоске средине, не оне које су близу граду, већ планинска села, где углавном људи сами живе и то са 75 и више година. Тачна статистика не постоји, јер велики број људи има контакт са породицама у граду. Током зимских месеци мењају место боравка, зато статистика и не може да буде прецизна. Постоји контакт са децом, тако да они брину о њима, али није увек такав случај.”

На квалитет живота старије популације утичу многи фактори каже већница.

’’Један од првих је финансијска ситуација, да ли имају пензије или су примаоци новчане накнаде или пољопривредне пензије. Такође и од здравственог стање, има и оних који су  непокретни. Ми као локална самоупрва покушавамо да помогнемо кроз услугу помоћ у кући. И ту услугу ћемо развијати у наредном периоду. У овом тренутку имамо само пет геронто домаћица које покривају око 60 породица. То је велики број породица, та помоћ је набавка лекова, животних намирница, одлазак код лекара. Једна геронто домаћица буде око сат времена дневно у једној породици. Толико можемо у овом тренутку.”

                                                    

Добро је што имамо Прихватилиште за стара и изнемогла лица где ургентно смештавамо лица која се нађу у некој животној ситуацији, коју не могу сами да превазиђу. Или је породица далеко, или чланови породице нису у стању да преузму бригу о родитељима. У  Прихватилишту је ограничен боравак на шест месеци по закону, али ми и дуже дозвољавамо да остану. Велики број не жели да напусти ову средину иако имамо смештај за старе при Болници у Сурдулици и геронтолошки центар у Лесковцу.  На територији Пчињског округа не постоји ниједан старачки дом, а они не желе даље од своје средине, јер су им ту пријатељи, комшије, гробови, средина где су рођени, где су живели и то примарно окружење за њих је најповољније, преноси већница.

Ипак, највећи проблем старијих је самоћа, каже Милосављевићева: ’’Велики број људи изолује се од средине и такве људе треба пронаћи и извуђи из те њихове изолације и самоће. Старост може да буде лепа и то само са људима.  У овом тренутку постоје два удружења пензионера у граду. Финансирају се из чланарина они могу пројектно да конкуришу за одређена средства. Удружења склапају уговорем са Бањама, за набавку огрева, намирница, имају различите секције, друже се и на тај начин старије особе продуже себи живот. То су примери како живети у трећем добу.”

Да подстакнемо да се што више учлањују и да буду што активнији. Да се живот не своди само на то да када изађемо у пензију, чувамо унуке и чистимо кућу. Морају да се друже да би им старост била што лепша, што боља, квалитенија и садржајнија. Онда је човек испуњен и не мисли ни на болест ни на неке тешке ствари.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Пета квалификација: Екипа ОШ '' Светозар Марковић'' из Врања однела победу над екипом ОШ ''Бора Станковић'' из Тибу… https://t.co/206XCCurM2
Квиз „Забављај се и учи” у врху гледаности Радио телевизије Врање - Радио Телевизија Врање https://t.co/RcokFWXiBI via @tripplesworld
Исплата једнократне помоћи бившим радницима Коштане, само по закону о социјалној заштити - Радио Телевизија Врање… https://t.co/8altl9HmSV
Follow RTV Vranje on Twitter