У пензији је тек три године, а стекла ју је радећи као васпитачица. Надица Стошић је одмах по пензионисању себе пронашла, како каже у активностима које има у Удружењу пензионера.

„Овде сам у фолклорној секцији, али пишем и песме, афоризме, изреке врањског говорног подручја, сликам. Имала сам и промоцију својих књига у Паризу у Српском културном центру и то ме заиста испуњава. Не предајем се уопште и даље сам пуна енергије и елана, јер сматрам да ћу продужити себи живот ако на тај начин размишљам. И даље стварам и делам”, са поносом говори ова дотерана пензионерка.

„Ови људи су ми много помогли у почетку док сам се снашла дали су ми подршку, а ја сам им за узврат помогла за литерарне и књижевне вечери, за изложбу, за писање поезије и прозе. Координирам, радим корекције песама које смо послали на конкурс у Врњачку Бању. Све то ме испуњава и духовно и интелектуално. Знам да своје време трошим у позитивном правцу. Радим и декупаж и на тај начин себи испуњавам време. Када могу идем код унука, који је већ велики али свака бака воли своје унуче, мало се дружимо, да ме подмлади и да ми позитивну енергију и то ме пуно испуњава”, са љубављу о унуку говори некадашња васпитачица.

Ово је пензионерка која се никада није одмарала, наставила је да буде активна одмах након пензионисања и како сама каже „ништа јој због тога не фали”.

„Желим да ово Удружење подигнемо на виши ниво и ја ћу сву своју енергију у то уложити. Да отворимо врата широм, за цео град, да чују и надлежни и да нам изађу у сусрет. Радимо пројекте, ширићемо мрежу и представићемо све то јавности”, са ентузијазмом говори Надица.

Надица говори са тугом о онима који седе у четири зида; Ми се трудимо да свима подигнемо самопоуздање и да нашу позитивну енергију пренесемо на све људе. Ангажујемо их кроз различите манифестације, било да је припрема хране или изложба. Многе жене су усамљене и позивамо све жене да дођу и да се укључе, јер ће кроз активности које имамо овде овим заборавити на своје проблеме”, са ентузијазмом говори Надица и ми јој верујемо.

На путу за Норвешку, које ће ми остати у трајном сећању, читала сам афоризме. Тражили су да 5 пута читам на бис. Тада сам написала родољубиву песму, а сада бих прочитала моју песму Живот је леп, када се живети зна.

Живот је леп када се живети зна

Живот је леп и зато га живи

Живот је дар и радуј се

Нежном додиру, погледу,

Топлим речима, драгим људима

Живот је леп када се живети зна

Радује се сунцу, птици у лету

И сваком отвореном цвету.

Радуј се другу, другарици,

Лепоти, доброти, осмеху

Живот је леп, радуј се

Живот је школа мудрости

Да се у свему лепота нађе

Живот је леп када се живети зна, зар не?