Додај живот годинама: Олга Силистаревић

Олга Силистаревић, још увек није прешла границу старости, како се макар према статистикама она одређује, има 63 година и не жели да живи.

„Кућа ми је пала, била је склона паду, јер је то стара кућа, мој отац је правио. У тој кући ни струју нисам имала. У њој сам живела са сином, без супруга, јер сам се развела. Иако сам радила у Коштану нисам могла да обезбедим новац да ту кућу средим. Мој бивши супруг ништа није помагао и сав трошак одгајања детета пао је на моја леђа. Нисмо били ни венчани, свекрва ме није хтела и након годину дана смо се развели. Моји родитељи нису могли ништа да ми помогну, јер су имали петоро деце. Два брата су ми умрла и остале смо три сестре. Они имају своје породице и немају места за мене”, говори сузних очију, жена без дома, и сазнајемо потпуно сама.

                                                                  

„Прошла су два месеца како ми је син умро од инфаркта. Није био ожењен, имао је једну жену из Сурдулице, али је она после извесног времена побегла. Није могла да живи у таквој кући, која ни основне услове није имала” и крећу тешке сузе из готово већ исплаканих очију. Питања скоро да више и немамо. Кроз сузе наставља Олга да говори, иако је ништа не питамо, али осећамо да треба да је слушамо.

„Ишла сам у Центар за социјални рад и тражила помоћ да поправим кров. Они су ми рекли да чекају донацију и тако, кућа паде”, окреће главу од нас и гледа у даљину, а нама се чини да ствара слику своје куће, које више нема.

„Није била на моје име, јер је отац умро изненада и није је преписао никоме”.

Након 21. године рада у Коштани добила сам пензију 13 хиљада динара. Нигде нисам могла да се запослим. Ишла сам и тражила посао у Комраду. Њихов одговор је био „ти си стара, тражимо младе” и шта ћу ја. Моје сестре не могу да ме прихвате имају породице, мужеве, снаје, синове. Овде сам од када ми је син умро. Није лоше, имам доручак, ручак, али ја нисам добро, плачем и даљу и ноћу за мојим сином јединцем” и опет плач, прича се увек враћа на смрт сина.

„Био је болестан, уградили су му стент. Две године је био добро, а онда је почео да се гуши, био је у болници и тамо је и умро. Све то ме сломило Молим бога да умрем”, то говори Олга без суза, као да се већ растала са својим животом.

„Излазим стално на гробље јер је код нас тако. Овде ме критикују, неко ме разуме, неко не. Носим храну на гробље да се види на оном свету. Тешко ми је много ми је тешко, тешко”.... гуше је и саме речи.

На питање како се односе према њој у прихватилишту каже

„Добри су људи према мени, али право да ти кажем, мени није ни до приче, ни до смејања, ни до живота. Ја сам изгубила сина јединца, нема ни браћу ни сестре. Његов отац  се није јављао. Није иако је из Врања, побегао је од мене и оженио се у Пирот и није га ни чуо, није га ни гледао”.

„Шта ће ми живот без сина”, понавља Олга. „Погрешно је, боље да сам ја умрла, а он да живи, он је био млад. Били смо веома везани и ја сада у ничему не проналазим мир. Син ми је стално пред очима, ако не одем на гробље, имам осећај да ћу пукнути”, тешко и неутешно говори Олга.

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
Последњи пут измењено четвртак, 31 октобар 2019 13:04

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Цвећари спремни за предстојећи Сајам у Врању - Радио Телевизија Врање https://t.co/5nOgvpIsqE via @tripplesworld
5 екипа на Меморијалном турниру "Миша Поповић" - Радио Телевизија Врање https://t.co/kBsRsKXVjt via @tripplesworld
Врање и Бања на сајму туризма у Београду - Радио Телевизија Врање https://t.co/rnubmW0rLq via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter