Додај живот годинама: Ведрина духа још увек траје

Стојана Ђорђевић, рођена је у вишечланој породици у Пољаначком селу Секирје, 1943.године.  У Врање живи од 1970. године, а у Прихватилишту Центра за развој локалних услуга социјалне заштите је пола године. Иако невољна, стара и особа са инвалидитетом, Стојану није напустио оптимизам. Ведрину духа је и поред свих невоља успела да сачува, па иако прича о томе да нема кров над главом, нема суза.

„Немам кров над главу и зато сам смештена у Прихватилиште. Овде су ме људи лепо прихватили, лепо нам је, дружимо се добре су службенице. Посете нас, чувају нас. Обилазе нас и ноћу питају како смо. Ми  сарађујемо са њима. Има хлеба, храна је добра и кров над главом имамо. Имам 76 године и добро је”, каже Стојана са осмехом на лицу, са ведрином која плени и која изазива дозу чуђења код саговорника. И на тежа питања, одговара спремно и са лакоћом, својственом људима, који живот схватају једноставно, помирени са судбином.

                                                                   

„Била сам удата за човека, нисмо имали децу, а живели смо од социјалне помоћи, коју је он примао. Живели смо под кирију. Он је умро, ја сам наставила да живим по приватним становима. Кирију сам могла да плаћам док ми је била жива сестра, која ме финансијски помагала. Међутим и она је умрла и онда сам морала да се обратим Центру за социјални рад и да затражим помоћ. Ишла сам неколико пута код њих и на крају су ме довели овде. О мени нема ко да брине, зато хвала људима који су ме довели овде и и који су ми дали кров над главом”, са осмехом говори Стојана.

Никада нигде није радила. Рођена је као инвалид, нога је при рођењу била искривљена. Касније кроз живот је сломила баш ту ногу, што јој је још више отежало кретање. И о томе Стојана говори без туге, навикла се каже, јер када се тако родиш, само можеш са тиме да се помириш, њене су речи.

„Нисам могла да радим, нису хтели да ме запосле. Ја мислим да је то због ноге, не зна други разлог не знам због чега другог. Међутим, видела сам да неки још гори од мене раде и зато сада немам своја примања.”

Каже и да је здравље помало напушта, али да долази кућна нега у Прихватилиште и да има редовне терапије. Иако има само речи хвале за људе који јој помажу, ипак има жељу, а она се зове дом.

„Желела бих да имам кров над главом, само једну собу и купатило и то би ми било довољно”, каже Стојана.

Оцените овај чланак
(0 Гласова)

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Затвара се једна ковид болница у Врању - Радио Телевизија Врање https://t.co/PsnKjL1uT7 via @tripplesworld
Грађанска иницијатива- мурал који је одушевио Врањанце - Радио Телевизија Врање https://t.co/rt2QZOELQ1 via @tripplesworld
Двоструко убиство и самоубиство у Сурдулици - Радио Телевизија Врање https://t.co/DIGQcknxTd via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter