Одштампајте ову страницу

Нисам љута, мојој деци је теже

У Прихватилишту Центра за развој локалних услуга социјалне заштите смештај нађу и људи из других градова Србије. Једна 72. годишња лесковчанка нашла је свој дом у овом врањском прихватилишту и није незадовољна. Милојка Драшковић прича да је била тешко болесна, али да се опоравила.

„Ја сам из Лесковца и била сам много болесна. Мене је овде довела моја кћи, која није могла да се брине о мени. Тешко је било и са налажењем смештаја за мене, али су ме овде прихватили и бринули о мени. На свим другим местима је било скупље, а моја пензија је мала, тако да нисам ни могла да бирам. Направили смо договор да дођем овде у врањско Прихватилиште и добро ми је. Директорка и остали службеници су веома добри и сви људи који су запослени овде. Овде су и услови добру, има грејања, топло нам је, а и храна је добра. Ја сам се угојила од када сам дошла овде, а и здравствено сам добро. Пијем лекове редовно, шетам, читам, пишем, лепо ми пролази време”, са осмех на лицу прича Милојка.

Радила је каже у кухињи хотела Београд у Лесковцу. Са сетом се сећа Милојка тих лепих времена у којима је каже много ствари видела, нова сазнања стекла, упознала много добрих људи. Научила је да спрема разне специјалитет. Ипак, најлепше успомене везане су за дружења са колегама, за весеља, путовања, доласке уметника, који су забaвљали све њих. То су успомене које се не заборављају.

                                                                           

Има кћер и сина,  а са супругом се развела пре 15 година, јер је каже Милојка заволео колегиницу из канцеларије и венчали су се у старим годинама. Чак и о таквим тешким тренуцима Милојка прича без беса и без мржње. Никада нису имали свој кров над главом, живели су у приватном смештају.

„Деца нису могли да ме прихвате, јер немају добре плате. Кћи ми не ради нигде. Син је радио код газде приватника за 20 хиљада динара. Када је затворио радњу није му ни рекао и тако је остао без посла. Сада ради у неком магацину, по цео дан. Није добро, али не може да нађе други посао. Ја се сада бринем више за њих него за себе” и ту нестаје осмех са Милојкиног лица, а у очима се појављују сузе.

„Они ми кажу немој мама да бринеш, сада када си се опоравила, зар си заборавила каква си била, зар хоћеш опет да се разболиш, ми не можемо да ти помогнемо, препричава Милојка своје разговоре са децом и наставља „пензија ми је мала, 17 хиљада динара и мој зет доплаћује до 27 хиљада динара. Он нас све издржава и лекове ми купује, који су врло скупи, два лека по 4 и по хиљаде динара”.

Каже да није љута на своју децу, што нису могли да је прихвате под свој кров.

 

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
РТВ

Најновије од РТВ

Сродни чланци