Гледај да чујеш

Гледај да чујеш (15)

У низу функција које је породица имала током историје и које данас има, репродуктивна функција заузима једно од врло видних места. Ова мисија породице заснива се на биолошком нагону одржања врсте и представља природну последицу односа између мушкарца и жене који су основни темељ сваког брака.

Друштвена заједница, без обзира на карактер својих политичких институција, своју државноправну организацију и природу економских односа, који у њој доминирају, одувек је имала потребу да се стално обнавља и да ток своје репродукције обавља у сређеним, унапред одређеним и контролисаним оквирима. У том смислу друштво је заинтересовано за стварање физички снажних, умно развијених и етички формираних младих генерација које ће бити у стању да преузму на себе одговорне дужности у друштвеном животу.

Мањи број склопљених бракова резултира и мањом стопом наталитета. Неповољне тенденције у природном кретању становништва Србије, а посебно регионалне разлике, могу се потпуније сагледати на нивоу градова, односно општина. Од укупног број локалних самоуправа у Србији, стопа природног прираштаја у 2018. била је позитивна у само шест градова или општина, и то Тутин, Нови Пазар, Прешево, Бујановац, Нови Сад и Звездара. Из РЗС наводе да су највећи број деце, 19.598, родиле жене старости од 30 до 34 године. Просечна старост мајки при рођењу детета је 30 година, док је просечна старост мајки при рођењу првог детета 28,6 година. У градским насељима просечна старост мајке је 30,8 година, а у осталим насељима 28,3 године.

''Данас парови често одлуче да чувају децу у ванбрачној заједници,'' каже докторка Гордана Ђорђевић. Важно је да се они поштују и воле и да рађају децу, а како многи и сами кажу – папир је мање битан.

Статистички подаци из 2016. године показују и да број закључених бракова бележи пад за 2,8 одсто у односу на 2015, што је за око хиљаду мање, али и број првих бракова је мањи за четири одсто у односу на 2015. и износи 29.048. Број развода је такође опао, за 3,6 одсто и износи 9.046, а у просеку разводе се жене старе 40 година и мушкарци стари 44 године. Просечно трајање брака разведеног у 2016. износио је 13,3 године. Највећи број развода, 55 одсто (5.001 брак), чинили су бракови са децом која су, уколико су издржвана, у 72 одсто случајева додељена мајци.Када је реч о годинама, мушкарци се први пут жене у просеку са 31,2 године, а жене удају са 28,2 године.

У 2018. у Србији је закључен 36.321 брак, 0,8 одсто више него претходне године, док је развода у том периоду било скоро осам одсто више. Подаци Републичког завода за статистику показују да мушкарци и жене све касније улазе у брак, али се касније и разводе. Разлика у годинама између супружника у просеку износи нешто више од три године (мушкарци су старији од жена и приликом закључења брака и приликом развода). Прошле године разведено је 9.995 бракова, и то је, према подацима РЗС, за 7,9 одсто више него претходне године. Број закључених првих бракова је 29.005 и они бележе раст од 0,3 одсто.

Српски младожења је на венчању у просеку стар 34,2 године, а невеста има 31,1 годину. У Србију су најчешћи етнички хомогени бракови, односно бракови закључени између супружника исте националности - 88,1 одсто.

Уместо да се бавимо правим узроцима и последицама појаве "касних бракова" у Србији, друштво је и даље на нивоу осуде, а нарочито према женама, због одлука да касније ступе у брак или да уопште у исти не ступе. Жене се због одлагања ступања у брак и даље прозивају себичним, уображеним, мушкарци неозбиљним и несамосталним, а шира јавност узбуђује се информацијом да ћемо, као нација, нестати, нарочито зато што смо већ веома стар народ, с ниским наталитетом, одливом мозгова и огромним бројем пензионера.

Међутим, стручњаци који нису у јавности окарактерисани као строго породично, традиционално оријентисани имају другачији став - крива је вишедеценијска лоша политика вођења државе, њене економије и социјалне заштите.

Иста званична статистика показује да смо све сиромашнији, али и боље образовани и, природно, заинтересованији за посао, што традиционалистима служи као добар повод да критикују момке и девојке у касним двадесетим и раним тридесетим за неспремност да започну брак. 

Најчешћи разлози за одлагање бракова заправо су економске природе, али и они наилазе на осуду. Најчешће се представљају као "усвајање стандарда са Запада" и несналажљивост данашње омладине јер, како се сматра, некад су људи били много спремнији да без ичега оснују породицу.

Рана или случајна трудноћа често се спомиње као разлог за улазак у брак. И даље се често спомиње у пракси и то са собом носи додатне тешкоће.

На крају, битно је напоменути да највећи број склопљених бракова последњих година чине супружници који су запослени. На другом месту по бројности налазе се бракови у којима супруг ради, а супруга је издржавана.

У протеклих 30 година, појам и вредност породице много су се променили. Људима брак и деца више нису једна од највећих жеља и све је више људи који бирају да буду сами. Много фактора је утицало да људи почну да размишљају на овај начин.

Млади се широм света одлучују за прво дете много касније него што су то радили наши родитељи и старији преци. Ова тенденција нарочито је изражена у развијеним земљама - просечна старост у којој жена одлучи да постане мајка јесте између 30. и 34. године. Број жена које се нису оствариле као мајке између 40. и 44. године удвостручен је, као и број људи који су одлучили да никада немају децу. Наталитет је у развијеним земљама драстично опао. Током шездесетих, просечна жена имала је шесторо деце, данас је тај број сведен на четворо, у неким регионима двоје.

Људи данас раде много више него што правила налажу. 73 одсто људи ради више од 40 сати недељно, а 25 одсто чак више од 50 сати. Упркос томе што раде више него што би требало, ниво прихода је значајно пао последњих 30 година.

Раније су младе генерације желеле да уче из искуства старијих, али данас је ситуација потпуно другачија. Тридесетогодишњаци истражују нове хобије којима се баве људи у двадесетим. Живот у самоћи сматра се једноставнијим и финансијски исплативијим, а ту је и више шанси за путовање светом, јер гледате само себе.

Истраживања су показала да многи мушкарци не желе да имају децу ако то значи да морају да жртвују свој хоби или могућност да путују. Жене имају слично мишљење, али се многе плаше да га искажу како их друштво не би осуђивало.

Не бира свако да буде сам зато што жели; многи не могу да пронађу идеалног партнера. Студије су показале да 85 одсто слободних људи старости од 18 до 34 године желе да заснују породицу, али не желе да ступе у брак само зато што друштвене норме тако налажу. Пре него што пронађу праву особу, спремни су да буду сами уместо да имају везу тек ради реда.

Онима који су у вези сада треба много више времена да се одлуче да ли желе да се венчају, што је још један од разлога зашто људи улазе у брак и имају децу све касније.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Запослене жене су заштићене од отказа уговора о раду за време трудноће и породиљског одсуства. Породиљско одсуство могу да отпочну најраније четрдесет и пет дана пре времена предвиђеног за порођај, а обавезне су да га отпочну двадесет осам дана пре датума предвиђеног за порођај. Породиљско одсуство траје до навршена три месеца од дана порођаја, након чега жена има право на одсуство ради неге детета у укупном трајању од годину дана за прво и друго дете, а две године за треће и четврто дете. Отац може користити право на одсуство у прва три месеца од порођаја само у изузетним условима, и то: у случају кад мајка напусти дете, умре или је из других оправданих разлога спречена да користи то право (издржавање казне затвора, тежа болест и др.). То право отац детета има и када мајка није у радном односу. Право на коришћење једногодишњег одсуства ради неге детета отац може користити безусловно. Ово одсуство може се пренети на оца након што дете наврши три месеца и не могу га користити отац и мајка истовремено. За време породиљског одсуства запосленој мајци, односно оцу детета, држава исплаћује пуну накнаду зараде, која се утврђује на основу висине зараде у време одласка на одсуство и везаних месеци радног стажа. Породиљско одсуство урачунава се у пензијски стаж. Један од родитеља детета коме је потребна посебна нега има право да, по истеку породиљског одсуства и одсуства ради неге детета, одсуствује с рада или да ради половину пуног радног времена, најдуже до навршених пет година живота детета. Нов Закон о финансијској подршци породици с децом предвиђа и нове одредбе о породиљском одсуству. По повратку с породиљског одсуства, запослена наставља да ради под истим условима који су важили пре отпочињања одсуства, осим уколико није дошло до измена утврђених анексом уговора о раду.

Према члану 16. Закона о забрани дискриминације, у Републици Србији забрањено је вршити дискриминацију у области рада. Другим речима, забрањено је нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање свих права у области рада под једнаким условима, као што су права на: запослење, слободан избор запослења,  напредовање у служби, стручно усавршавање, професионалну рехабилитацију, једнаку накнаду за рад једнаке вредности, правичне и задовољавајуће услове рада.

Нови закон о финансијској подршци породици са децом почео је да се примењује почетком јула 2018. године, а највише измена донео је управо по питању накнада за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета.

Ова накнада зараде представља класичну меру финансијске подршке породици са децом, чија је сврха да се родитељима олакша усклађивање рада и родитељства. Ову врсту накнаде остварују запослени код правних и физичких лица (код послодавца.) Изузетно, право на ову врсту накнаде може остварити и запослени који је засновао радни однос након рођења детета, а дужина трајања права на накнаду зараде односно плате рачуна се од дана рођења детета, што представља једну од многих новина уведених Законом.

Исто право остварује и отац, један од усвојитеља, хранитељ, односно старатељ детета, када у складу са прописима о раду користи породиљско одсуство, одсуство са рада ради неге детета и одсуство са рада ради посебне неге детета. Накнаду зараде, односно накнаду плате за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради посебне неге детета, за децу различитог реда рођења, могу истовремено користити оба родитеља.

Накнаду зараде, односно накнаду плате за време одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, за децу различитог реда рођења, могу истовремено користити оба родитеља. Накнаду зараде, односно накнаду плате за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, за децу различитог реда рођења, не могу истовремено користити оба родитеља. Важно је истаћи да право на накнаду зараде, односно накнаду плате за време одсуства са рада ради посебне неге детета не може се остварити за дете за које је остварено право на додатак за помоћ и негу другог лица.

Још једна од новина у овом делу Закона представља и начин утврђивања основице за ову врсту накнаде. Основица  се новим законским решењем утврђује на основу збира месечних основица на које су плаћени доприноси на примања која имају карактер зараде, за последњих 18 месеци који претходе првом месецу отпочињања одсуства због компликација у вези са одржавањем трудноће, или породиљског одсуства, уколико није коришћено одсуство због компликација у вези са одржавањем трудноће. Основица накнаде зараде, односно накнаде плате запосленог који је засновао радни однос након рођења детета, утврђује се на основу збира месечних основица на који су плаћени доприноси на примања која имају карактер зараде, за последњих 18 месеци који претходе месецу отпочињања одсуства по заснивању радног односа.

Оно што највише интересује јавност јесте решење које је предвиђено чланом 13. ставом 2. Закона којим је регулисано да се  месечна основица накнаде зараде, односно накнаде плате, добија  дељењем збира горе наведених основица  основица са 18 и не може бити већа од три просечне месечне зараде у Републици Србији, према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике на дан подношења захтева.

Месечна основица накнаде зараде, односно накнаде плате представља бруто обрачунску вредност.Утврђивање месечне основице накнаде зараде односно накнаде плате, врши надлежни орган јединице локалне самоуправе на основу података о висини основице на коју су плаћени доприноси на примања која имају карактер зараде, односно плате, а који су евидентирани у Централном регистру обавезног социјалног осигурања, на дан подношења захтева за остваривање права. Месечни износ накнаде зараде, односно накнаде плате обрачунава се на основу утврђене месечне основице накнаде зараде, односно накнаде плате у сразмери броја радних дана у петодневној радној недељи, у којима се остварује право у датом месецу и укупног броја радних дана у том месецу. На основу обрачунатог месечног износа накнаде зараде, односно накнаде плате обрачунава се износ накнаде зараде, односно накнаде плате који је умањен за припадајуће порезе и доприносе.

Пореску пријаву за обрачунате порезе и доприносе подноси министарство надлежно за социјална питања, а централизована исплата месечне накнаде зараде односно накнаде плате врши се кад пореска управа прихвати пореску пријаву.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Говорећи о наталитету, у више наврата дотакли смо се теме одлагања рађања. Међутим, често се дешава и да када млади одлуче да заснују породицу, у томе не успевају. Због тога се и подвргавају процесу вантелесне оплодње.

Само сазнање да постоји могућност вантелесне оплодње омогућава младим људима да оправдају одлагање прве трудноће за каснији период. Али када се ради о плодности, наука каже да се плодност код жена значајно смањује од 36. године, док је код мушкараца та граница од 45. године.

Нека истраживања показују да у Србији око 450 хиљада парова има проблем са стерилитетом. Овој групи припадају и парови млађи од 30 година. Стручњаци из ове области кажу да не постоје званични статистички подаци о томе колики је број младих парова који су прошли кроз процес вантелесне оплодње, али истичу да се с годинама број младих који имају проблем са стерилитетом повећава.

Докторка Гордана Ђорђевић, начелница Одељења гинекологије у Врању каже да је процентуални однос стерилитета 30-30-30, 30 % је женски, 30 посто мушки, 30 посто заједнички фактор стерилитета. ''Различити су узроци, код жена могу бити механички, неки проблем са јајоводима, са системом овулације, код мушког стерилитета велики је проблем смањен број сперматозоида. Све у свему, ако један пар за годину дана заједничког живота и редовних сексуалних односа не добије бебу и жена не остане у другом стању онда се већ креће са испитивањем узрока стерилитета. Креће се обично са најбезболнијим третманима, анализе се раде, брисеви, ултразвучни прегледи, ниво хормона, спермограм и кад се све то искључи као узрок онда се иде са такозваним нашим агресивнијим методама, ради се ХСГ, биопсија, лапароскопија, хистероскопија, то су све методе које су за нијансу агресивније од претходних. Када се све то искључи или се нађе фактор, онда се пару препоручује или даље лечење или укључивање у процес вантелесне оплодње.''

Остваривање потомства свакако да је једно од најбитнијих ствари у животу, међутим млади људи немају увек свест о томе да и ту може бити проблема. Оно на чему би требало порадити јесте интензивна едукација о томе шта је заправо вантелесна оплодња, које су њене предности и мане.

''Веома је важно да пацијент верује лекару, најважније је створити поверење код пацијента, а поверење се ствара једним посебним приступом, разговором, треба време посветити пацијенту, поготово једном таквом пару. Прво они морају да имају максимално поверење у лекара код кога долазе, друго мора обавезно, то је много важно да се охрабре у том поступку, да знају шта их чека, нема застрашивања, јер ту постоји фактор психичког стерилитета. Имамо много парова који су баш због таквог типа стерилитета прву трудноћу остварили  вантелесном оплодњом, а онда остале у другом стању природним путем,'' каже докторка Ђорђевић.

Најважније је да партнери буду психички спремни и неоптерећени, а ако сматрате да сте исцрпели могућности за природно остајање у другом стању и довољно дуго чекали или ако вас године стижу, време је да се упознате са могућностима које нуди савремена медицина.

Неплодност у Србији је горући проблем, јер сваки шести пар има проблем са зачећем. Наш задатак и задатак целокупне јавности је да скренемо пажњу на то колико је важно да на време размишљамо о својој будућности и будућој породици. Велики број људи нема довољно информација о овој теми, а информисаност је кључна у свакој области, па тако и у области наталитета, и везано за ову тему и емисију, области вантелесне оплодње.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Држава у последње време све више улаже у мере финансијске подршке породицама са децом. Локалне самоуправе такође доста улажу у популациону политику, а међу њима и Врање које издваја  значајна средства и за новорођену децу, али  и за ђаке прваке и слично.

Закон о финансијској подршци породицама са децом каже да се оваква подршка додељује ради побољшања услова за задовољавањем основних потреба деце, усклађивања рада и родитељства, посебног подстицаја и подршке родитељима да остваре жељени број деце, побољшања материјалног положаја породица са децом, породица са децом са сметњама у развоју и инвалидитетом и породица са децом без родитељског старања.

У Србији према подацима Републичког завода за статистику из последњег пописа становништва живи око милион ипо породица са децом. Од тог броја највећи број родитеља има само једног наследника. Број породица оје имају четири или више деце не прелази пет процената.

Овакви подаци били су и разлог да држава почиње додатно да улаже у мере популационе политике, те је тако 2018. године усвојен низ прописа везаних за финансијску и другу врсту подршке родитељима како би се лакше одлучили на проширење породице. Закон о финансијској подршци породицама са децом предвиђа да родитељи за прво дете једнократно добијају 100 хиљада динара, за друго 10 хиљада динара месечно две године, за треће по 12 хиљада једну деценију, а за четврто 18 хиљада месечно десет година.

Министарка Славица Ђукић Дејановић  на крају календарске године захвалила се свима што су утицали на подизање видљивости теме која је изузетно значајна за Србију, а то је наталитет. ''Хтела бих да известим о свим сегментима рада које смо имали у овој години и да најавим најбитније задатке које у овој области треба радити наредне године.2017. године имали смо на располагању 130 милиона за подстицање рађања и у 15 општина су ова средства као субвенција, а у складу са плановима које су те општине имале, били неповратно дати. 2018. године та сума новца је износила 500 милиона, да би 2019. године била повећана за 150 милиона. У 2018. години 61 општина и град су добили ова средства, а у 2019. 85. Укупно се од 2017. године до сада уложило милијарду и 200 милиона динара, највећа сума новца 740 милиона је отишла за предшколске установе.''

Поред  државне помоћи породицама са децом у циљу борбе са белом кугом, педесетак локалних самоуправа издваја средства из својих каса. У питању су једнократне новчане помоћи у износу од 10 до 165 хиљада динара. Град Врање од ове године и за бебу која се прва роди у 2020. години издваја 100, уместо прошлогодишњих 50 хиљада динара. Александар Стајић, помоћник градоначелника за здравство каже да је Врање једна од ретких самоуправа која се бави подстицајима за вантелесну оплодњу још од 2012. године.

Осим мера подршке породицама са децом, Република Србија много улаже  и у финансијску подршку процеса вантелесне оплодње. Финансирање поступака вантелесне оплодње једна је од честих тема парова који иза себе имају неуспеле покушаје о трошку Републичког фонда за здравствено осигурање или не испуњавају критеријуме.  Град Врање издваја 300 хиљада динара по пару једнократно. Ова средства се могу користити и у иностранству. Услови су да жена има највише 45 година, да уколико је млађа од 42 године мора доказати да су искоришћена сва три покушаја о трошку Фонда или да је одбијена на комисији, да има пребивалиште на територији града Врања најмање годину дана.

''Ми смо једна од водећих локалних самоуправа и заиста чинимо све напоре да поред поступка вантелесне оплодње имамо и друге субвенције за подстицаје рађања. Свакој новорођеној беби дајемо 100 евра у динарској противвредности, али дајемо новац и сваком ђаку прваку при поласку у први разред,''каже Александар Стајић, помоћник градоначелника за здравство.

Општина Трговиште финансира пун износ трошкова вантелесне оплодње у Србији, као и 2 хиљаде евра трошкова ове процедуре у иностранству за парове са територије општине Трговиште.

У врањском породилишту број беба у овој години повећан је за 104 бебе, што се делом приписује и популационој политици коју спроводи држава, али и мерама локалне самоуправе.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Када говоримо о порасту наталитета у Србији, за који и сама држава истиче да је од приоритета за опстанак нације, не смемо да заборавимо да само ''здрава нација рађа здраву децу,'' или боље рећи ''здрава жена рађа здраву нацију.''

Очување репродуктивног здравља, али и целокупног здравља организма врло је важно, а са овим животним навикама треба кренути од најмлађег узраста, јер здрава деца, постају здрави људи. Сталном промоцијом здравих стилова живота и таквим истим васпитањем и одгојом постижемо да деца стичу здраве навике.

Др Гордана Ђорђевић, гинеколог каже да све потиче из примарне породице. ''много је важно да та примарна породица буде здрава, да живи на неким здравим начелима, поштовања, уважавања, довођења одређених норми у животу, шта је важно, шта је приоритет, васпитање те деце, посвећеност, да би касније та деца израсла у здраве људе.''

Децу треба подстицати на здрав живот, а добро је познато да то подразумева здраву исхрану, али и физичку активност. Спортски лекар Горан Поповић каже да децу спортисте саветује да се храна дели на пет до шест оброка дневно. ''Три главна, доручак, ручак, вечера и између ужине и шеста рецимо пред спавање, нешто лагано. У мањим количинама и разноврсно. Што више уносити воће, поврће, уносити лако варљиве угљене хидрате, мислим на цитрусне сокове, благо минералну воду, од меса барено пилеће, ћуреће месо, лако варљиво и црвено место.''

Доктор Драган Пешић из Центра за превенцију каже да је правилна исхрана важна за све, чак иако нисмо претходно водили здрав живот никада није касно да се са истим почне и да онда видимо каква ће бити реакција нашег организма. ''Оно што је јако важно када је правилна исхрана у питању јесте права храна у право време. Ујутру када устанемо следе нам дневне обавезе, тада ће нам бити потребно и више енергије и већа количина храна и када је доручак у питању он може да буде разноврснији, чак тада могу да се дозволе и неке комбинације намирница које у току дана, на пример у време ручка не би смело мешати, као угљени хидрати и протеини. Доручак је нешто што треба да конзумирамо свакога дана у одређено време, не прескакати га, исто важи и за ручак у одређено време, вечеру у одређено време, до 20 часова најкасније, јер треба да легнемо са празним стомаком.''

Здрав живот није често у центру пажње у нашој култури и заједници. Ми смо познати као људи који воле да уживају у животу, а ту посебно подразумевамо храну и пиће. Наша традиционална јела чак неретко не могу да се уклопе у шаблоне здравог живота. Млади од старих наслеђују нездраве навике и тако се се овај круг шири. Мали је број оних који одлуче да свој живот по питању исхране промене из корена, и то најчешће када дође до неког обољења. Неправилна исхрана и нездрави стилови живота могу проузроковати бројне здравствене проблеме, а најчешће хроничне незаразне болести, као што су висок крвни притисак или дијабет. Др Светислав Мишић каже да свакодневни стрес, седентарни начин живота, недовољна физичка активност, нездрава исхрана, конзумирање цигарета и слично доводе до појаве ових болести. ''Погледајмо како се некада живело, како се сада живели. Ми смо до 1999. године пријављивали нових 30-ак пацијената оболелих од шећерних болести, некад се сада деси да у једном дану имамо 5, 6 па и више новооткривених. За све то разлог су ти услови животне средине и личне навике. Ту је важно направити добар баланс, све је у рукама онога ко одлучује о себи.''

Очување целокупног здравља подразумева и очување репродуктивног здравља, како би млади људи могли да се остваре као мајке и очеви. ''Врло је важно неговати верност у вези,'' каже докторка Биљана Поповић.

''Здрава нација рађа здраву децу.'' Живети здраво је благодат коју ми одбацујемо због укидања одређених ужитака који су само привремени. Здравље је најпрече. Оно се не може купити, не може се добити, али се може чувати, због чега и јесте драгоцено.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

Абортуси

децембар 25, 2019

У прошлој емисији Гледај да чујеш говорили смо о значају очувања репродуктивног здравља, посебно код младих девојака које тек ступају у сексуалне односе, али и код мушкараца, наравно. Тада смо се и дотакли теме нежељене трудноће и намерног прекида трудноће. Према резултатима једне интернет анкете међу девојкама старим од 19-20 година дошло се до цифре од 50 адолесцентских трудноћа на 1000 девојака у току једне године. Половина њих се одлучује да дете роди, а друга половина на намерни прекид трудноће.

''Сам абортус је један насилан начин прекида трудноће, значи све се то ради неприродно – трудноћа је природна појава, а сам прекид је нешто што ми заустављамо у неком расту. Сам абортус има и ране и далекосежне последице. Оне ране су, иако се абортуси раде у стерилним и стручним условима и иако су се компликације свеле на минимум, али увек постоји шанса да дође до неког запаљенског процеса, раног крварења као рана компликација, а оно што је најтрагичније у тим неким далекосежним последицама је секундарни инфертилитет или стерилитет. Дакле, жена је остала трудна, добила је ту способност, тај дар, прекинула трудноћу, дошло је до неких компликација и на крају се бори да поново остане у другом стању. Статистика која је раније постојала, не знамо какво је сада стање, али према тој статистици од свих жена које ураде први прекид трудноће једна четвртина има велики проблем са каснијим остајањем у другом стању. Слузокожа материце након чишћења некада није касније у стању да опет прихвати плод.'' каже гинеколог Гордана Ђорђевић.

Одлуку о томе да ли ћете родити или абортирати је тешко донети. Требало би одлучити у сагласности са својим схватањима о одговорности, моралу, да бисте одабрали најбоље за себе и људе који су вам важни у животу. Жену је недопустиво присиљавати на трудноћу или рађање, али исто тако треба узети у обзир и све последице са којима се касније жена може сусрети.

Оно што је свакако проблем јесу малолетничке или адолесцентске трудноће. Девојчице које имају испод 16 година и прекидају нежељену трудноћу пролазе кроз велике трауме, а највише се плаше бола и какав ће однос родитељи имати према њима након ове медицинске процедуре. Најмлађа малолетница која је абортирала у државној установи према подацима до прошле године, имала је само 12 година. Веома је важно говорити о овој теми како би млади били свесни ризика који ступање у сексуалне активности са собом носи.

Докторка Ђорђевић каже да првенствено саветује заштиту приликом сексуалних односа, и то коришћење кондома. ''Поред тога што штите од нежељене трудноће штите и од ХПВ инфекције која је сада узела великог маха на овим просторима. Она може имати велике последице, девојка која се инфицира, у каснијим годинама живота може да развије карцином грлића материце. Код младих особа незрео је епител и слузокожа репрoдуктивних органа и ту се лакше и вирус калеми, а и запаљенски процеси који касније могу да одведу у примарни фертилитет, ја не користим израз стерилитет јер је то трајно стање.''

Намерни прекид трудноће вишеструко угрожава психофизичко здравље адолесценткиња. Због незавршеног биолошког развоја код адолесценткиња су, у односу на особе старијег животног доба, чешће компликације. Према неким новијим истраживањима, учесталост секундарног стерилитета после намерног прекида трудноће код жена које претходно нису рађале, према резултатима испитивања спроведеним у Србији, износи до 14,4 %.

Различити су ставови по питању абортуса, од потпуног одобравања, до апсолутног неодобравања. Српска православна црква такође је против ове методе прекида трудноће, јер се сматра да је свако зачеће Божији дар. Сличних ставова је и докторка Ђорђевић. ''Ја се борим за сваку бебу. Ја сам противник абортуса. Мислим да је то живот који је дат тог тренутка, да један од милиона и милиона сперматозоида уђе и оплоди ту јајну ћелију и она креће да развија тај плод, да је то нешто што је стварно Божји дар и ја убеђујем жене и много се беба родило и на тај начин.''

Све до 1951. године абортус није био регулисан посебним законским прописима. Важила је само примена Општег кривичног законика којим је абортус био изричито забрањен, а учиниоцем кривичног дела сматрало се не само лице које извршава абортус него и жена над којом је извршен. Од 1951. до 1959. Кривични закон као учиниоца више не третира жену над којом је абортус извршен. Први прописи којима се регулише право на абортус појавили су се 1952. године када је донета Уредба за вршење допуштеног побачаја. Данас, право на подношење захтева за прекид трудноће има трудна, пословно способна жена. По Закону о прекиду трудноће, абортус врши лекар специјалиста у здравственој установи која располаже одговарајућом медицинском и другом опремом. Ако је започет побачај, а угрожен је живот плода или труднице, или њена репродуктивна способност, прекид трудноће се изузетно може извршити и у здравственим установама које не испуњавају поменуте услове и од стране лекара који није специјалиста гинекологије.

Прекид трудноће је лична ствар сваке жене, али о оваквој животној одлуци треба размислити више од два пута.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

 

 

Када говоримо о наталитету не можемо а да се не дотакнемо и важности очувања репродуктивног здравља. О овој теми ваља говорити од најмлађег узраста, те се у вези са тим и организују бројне едукације из ове области на територији целог Пчињског округа. Спроведене су бројне активности и у оквиру Здравственог центра у Врању, где су млади волонтери, вршњачки едукатори, прво учили, а затим и саветовали своје вршњаке о значају очувања репродуктивног здравља.

Појам репродуктивно здравље је уведен на петој по реду Међународној конференцији о становништву и развоју која је одржана у Каиру 1994.  године под покровитељством Уједињених нација. У Плану акције, који је на овој конференцији усвојило  179 националних делегација, репродуктивно здравље је дефинисано, полазећи од дефиниције здравља Светске здравствене организације, у најширем контексту као стање потпуне физичке и менталне способности, а не само одсуство болести или неспособности,  у свим областима које се тичу репродуктивног система и његових функција и процеса. Овај појам је уведен с намером да се подвуче значај здравственог аспекта планирања породице и истовремено смање отпори за прихватање државне интервенције у сфери рађања.  Увођење појма репродуктивног здравља у План акције сматра се и одразом новог концептуалног приступа у сфери популационе политике који је утемељен у тежњи да се успостави равнотежа између репродуктивних потреба на микро и макро нивоу и индивидуалних права и одговорности у сфери здравља, партнерских односа и родитељства.

Докторка Биљана Поповић, епидемиолог у Заводу за јавно здравље у Врању, каже да млади људи пре него што ступе у први сексуални контакт треба да дођу на превентивно саветовање.

Мада доминира уверење у јавном мњењу да је српско друштво традиционалније и конзервативније у односу на друге европске земље, сексуална активност младих је реалност и у Србији. Тако су, на пример, резултати Истраживања здравственог стања становништва Србије 2013. године које је спровео Институт за јавно здравље Србије (2014) показали да је медијана узраста ступања у први сексуални однос 16 година у старосној групи 15-19 према 18 година у старосној групи 20-24 године. Доктор Горан Радојчић, гостујући у нашој емисији, каже да се ова граница често помера и испод 16 година, те се негде налазе и подаци о првом ступању у сексуални однос са тек 10 година, што је недопустиво. Овакво понашање, уз често мењање партнера може довести до многих проблема, а као последица ХПВ вируса могу се развити и различите врсте малигнитета, ако се редовно превентивно не контролишемо, каже доктор.

Такође ризично понашање може проузроковати и преношење вируса ХИВ-а. ''Превентивно понашање подразумева да разговарамо са децом и треба вратити у основне школе здравствено васпитање и саму тему сексуално образовање и те информације деца би требало да добију у петом или шестом разреду основне школе и то ће их касније пратити кроз живот. Основно што треба да савладају је употреба кондома. Млади се на тај начин штите од сексуално преносивих инфекција, али и ХИВ-а,'' каже докторка Поповић.

Поред раног ступања у сексуалне односе и други видови ризичног понашања су присутни међу младима у Србији, који директно или индиректно угрожавају њихово репродуктивно здравље. Налази низа истраживања то показују. Навешћемо резултате везане за процену броја и исхода трудноће у адолесценцији као и налазе интернет анкете међу девојкама старим 19-20 година које су попуниле упитник постављен на вебсајт Удружења за репродуктивно здравље Србије. Број адолесцентних трудноћа током једне календарске године се процењује на најмање 50 на 1000 девојака, од којих се половина одлучује на рађање детета, а половина на намерни прекид (Rašević, Sedlecki, 2006). На основу издвајања одговора на поједина питања ко је изабрао значајани део корисница интернета, сагледано је више проблема који могу да угрозе сексуално и репродуктивно здравље адолесценткиња у Србији. Наиме, 29% адолесценткиња је прво сексуално искуство доживело са 16 и мање година, 25% је имало четири или више сексуалних партнера и 24% је остварило сексуални однос у вези која је трајала до 7 дана. Контрацепцију не користи или примењује метод прекинутог сношаја 28% испитаница. Готово једна трећина испитаница (31%) никада није доживела оргазам или га доживљава ретко, а 36% није задовољно или је збуњено својим сексуалним животом. Злостављање у партнерској вези искусило је 15% девојака. Са искуством које поседује, 39% њих би одложило почетак сексуалне активности.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

Многи родитељи услед немаштине или из неког другог разлога своју децу издржавају на рубу егзистенције, а многи и остају без старатељства из сличних разлога. Овде ваља подсетити и на честе разводе и одрастања деце поред самохраних родитеља. Нема прецизне евиденције о броју самохраних родитеља у Србији. О њима се говори у ширем друштвеном контексту, али њихов положај углавном остаје нерегулисан, или, у најбољем случају, делимично регулисан. Устав Републике Србије, у члану 66. Став 1, самохраном родитељу гарантује посебну заштиту, у складу са законом. Релевантни национални прописи садрже одредбе којима се препознаје појам самохраног родитеља, али се сам појам уобичајено не дефинише, већ се у зависности од права која родитељ има и у конкретном случају жели да оствари појам самохраног родитеља различито тумачи.

На основу одредби Породичног закона, о правној могућности вршења родитељског права од стране оба родитеља не би се могло говорити само у случају када је један родитељ преминуо, или је непознат, или је судском одлуком лишен родитељског права или је лишен пословне способности. У свим другим случајевима, могло би се говорити само о фактичкој немогућности, односно фактичком невршењу родитељског права од стране једног родитеља.

Треба напоменути да појмови једнородитељске породице и самохраног родитеља нису синоними. Ове појмове не треба поистовећивати, пре свега, јер се ради о одредницама различитих феномена – родитељства, са једне стране и породице као друштвене групе, са друге стране. Једнородитељске породице (које се често означавају као оне које противрече традиционалном обрасцу родитељства) чини један родитељ (мајка или отац) и њихово дете, односно деца. У највећем броју случајева јасно је да ће лице које је самохрани родитељ бити део једнородитељске породице.1 Сам родитељ, притом, не мора нужно бити, у правном смислу, у положају самохраног родитеља.

Свеобухватни и поуздани статистички подаци о броју самохраних родитеља у Србији не постоје. С тим у вези, недостаје и званична евиденција у овој области. Таквом стању доприноси и чињеница да у нашем правном и друштвеном систему не постоји општеприхваћена дефиниција самохраног родитеља. Због тога се у покушају утврђивања стварних размера самохраног родитељства у Србији у најбољем можемо ослањати на узрочнике за које се уобичајено везује настанак самохраног родитељства или једнородитељских породица. У том смислу, поједина истраживања и показатељи омогућавају макар оквирну слику стања у овој области. У неким истраживањима се говори о порасту броја деце која су рођена ван брака тј. о порасту ванбрачног родитељства. Овакав тренд бележе многе европске државе, међу њима и Србија. У нашој земљи је почетком деведесетих година прошлог века број деце рођене ван брака износио 13,6% (свако седмо дете), док је у 2012. години тај проценат увећан на 24,7% (свако четврто дете рођено је ван брака). Истраживање које је спроведено у Београду, на узорку од 100 мајки деце рођене ван брака предшколског узраста потврђује да међу испитаницама преовлађују мајке које се саме брину о деци тј. самохране мајке (њих 78). Поред тога, опште је познато да се развод данас сматра једним од највећих узрочника настанка једнородитељских породица, те да број склопљених бракова у Србији са годинама опада, док број разведених бракова расте. Тако је у периоду између 1980. и 2010. године забележен константан пад закључених бракова, тако да их је у 2010. години за око трећину мање него 1980. године. Према подацима Републичког завода за статистику, у периоду између два последња пописа (2002. и 2011. године) дошло је до смањења укупног броја лица у браку за 11,1%, док је број лица која нису у браку повећан, међу њима број удоваца / удовица за 4,8%, а разведених лица за 20,2%. Резултати пописа становништва спроведеног 2002. и 2011. године такође указују и на повећање броја једнородитељских породица. Ови подаци бележе раст једнородитељских породица у Србији будући да је у 2002. години регистровано 11,4% породица које чине мајке са децом, и 3,3% породица у којима живе очеви са децом, док у 2011. години тај проценат износи 13,7% када су у питању мајке са децом, односно 3,6% када су у питању очеви са децом. У последње време се све чешће истиче податак да у Србији има између 75.000 и 79.000 самохраних родитеља. Последњим пописом становништва који је спроведен 2011. године утврђено је да у нашој земљи постоји 17,3 посто једнородитељских породица, односно породица коју чине један самохрани родитељ и његово дете.  Основано се може извести закључак да је реалан број самохраних родитеља у Србији значајно већи од регистрованих у различитим истраживањима. Ипак, постојећа истраживања треба узети у обзир као важан показатељ присутности појаве самохраног родитељства и као поруку друштву у целини да је потребно посветити далеко већу пажњу пружању помоћи и подршке овој категорији лица. Истовремено, она нас упућују на закључак да је потребно континуирано радити на унапређењу постојећег система услуга подршке и помоћи породици, у складу са новим друштвеним приликама које несумњиво упућују да су самохрани родитељи и једнородитељске породице наша реалност.

Самохрани родитељи сесуочавају са бројним проблемима, као што су: нерешено стамбено питање, незапосленост, дискриминација приликом запошљавања, дискриминација на раду и у вези са радом, недостатак новца, изостанак плаћања издржавања за дете од стране другог родитеља, недостатак помоћи другог родитеља у процесу бриге о детету, неинформисаност самохраних родитеља о њиховим правима.

Када је у питању нерешено стамбено питање, самохрани очеви су у бољој стамбеној позицији у односу на самохране мајке. Наиме, 50% разведених мушкараца са децом поседује сопствену некретнину за разлику од готово двоструко мање жена (27.2%). Слична је ситуација и у породицама у којима је један од родитеља преминуо а где 71.9% мушкараца и 57.4% жена живи у свом стану. Поред тога, више од 50% самохраних родитеља наводи недостатак новца, али и усамљеност, као један од основних проблема са којима се сусрећу. Око 25% родитеља истиче немогућност усклађивања радних и породичних обавеза а велики број родитеља (готово 50%) као доминантан проблем наводи умор и недостатак времена за своје потребе. Такође се указује да је значајан број разведених родитеља и невенчаних мајки веома незадовољно учествовањем другог родитеља у васпитању деце (47.2%), у организацији живота детета (53.7%), у контакту са институцијама – школом, лекаром (54.6%), у ангажовању око школских активности (56.4%), у помоћи око школских обавеза (58.3%), док је број родитеља задовољних учешћем другог родитеља у животу детета веома мали (од 5 до 7%). Сличне резултате дало је и истраживање које је током 2011. и 2012. године спроведено на територији града Београда. Као главне проблеме са којима се свакодневно суочавају, мајке које саме брину о деци (њих 78) навеле су усамљеност, недостатак новца, тешкоће у вези са проналажењем и задржавањем посла, стамбене проблеме, као и недостатак подршке и помоћи у погледу чувања и васпитања детета. Према подацима Републичког завода за статистику из 2013. године, наводи се да самохрани родитељи представљају категорију лица за коју се везује висок степен ризика од сиромаштва (36,2%).

Постоји низ стратешких докумената који декларишу спремност државе да се посвети решавању проблема који су од значаја за самохране родитеље. Што се тиче прописа, постоји немали број закона којима се директно или посредно регулишу права родитеља уопште, па и самохраних родитеља, почевши од Закона о забрани дискриминације, па све до Закона о финансијској подршци породицама са децом.

Закон о забрани дискриминације, као системски закон у овој области, забрањује дискриминацију према брачном и породичном статусу, као и према полу. Овај закон одређује да свако дете има једнаку правну заштиту, без обзира на његова и лична својства родитеља. Забрањено је дискриминисати дете према брачном или ванбрачном рођењу, као и према другим друштвеним обележјима. С друге стране дозвољена је такозвана „позитивна дискриминација“, односно неће се сматрати дискриминацијом спровођење мера које имају за циљ посебну заштиту жена, трудница, породиља, родитеља, малолетника и других угрожених категорија.

Закон о раду такође забрањује дискриминацију према полу, трудноћи, брачном статусу и породичним обавезама и предвиђа посебан режим заштите за труднице, дојиље, родитеље деце до три године и самохране родитеље који имају дете до 7 година старости.

Закон о финансијској подршци породици с децом прописује низ права родитеља из области социјалне заштите. Права која се гарантују Законом о финансијској подршци породици с децом су накнада зараде за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, родитељски додатак, дечији додатак, накнада трошкова боравка у предшколској установи за децу без родитељског старања и за децу са сметњама у развоју, регресирање трошкова боравка у предшколској установи  деце из материјално угрожених породица.

Закон о социјалној заштити, на основу кога сваки појединац и породица којима је потребна подршка за савладавање социјалних и животних тешкоћа остварује право на социјалну заштиту, предвиђа да се једнородитељским породицама увећава право на социјалну помоћ у висини од 20%.

Породични закон као системски закон у овој  области свакако да има одредбе које се тичу и самохраних родитеља, а пре свега се ради о регулисању вршења родитељског права. Родитељ адекватним вршењем родитељског права обезбеђује услове за остваривање права детета и његов правилан развој. Када га родитељ врши у складу са законом држава нема право мешања у породичне односе. Уколико дође до занемаривања бриге о деци, држава активира своје механизме заштите.

Бити самохрани родитељ у Србији је посебно велики изазов. Иако живимо у 21.  веку, околина и даље често гледа са подозрењем на самохране родитеље. Највећи изазов који се ставља пред родитеље јесте самостално доношење одлука, без укључивања партнера. Ипак важно је да истрајете на путу родитељства колико год он био компликован или захтеван, јер циљ је један – да се дете изведе на прави пут.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

Родитељи данас тешко живе. Троше новац који немају, плаћају кредите, кредитне картице, отплаћују чекове, враћају позајмљени новац и тако у круг. Економски моменат је често разлог за одлагање родитељства и то због тога што будући родитељи желе да деци приуште све могуће услове за правилан раст и развој, и то, чак, како сведоче нека истраживања, људи који су успешнији у послу више се и преиспитују, јер желе да буду подједнако успешни и као родитељи. Положај родитеља често је данас обележен незапосленошћу, малим или чак нередовним платама, а често и нерешеним стамбеним питањем. У свему овоме треба наћи мотивацију за заснивање породице, а држава се последњих година труди да финансијски помогне. Чини се да из перспективе будућих родитеља и то није довољно. Циљ државе је повећање наталитета, или бар да се не рађа мање беба него претходних година. Да би се то остварило 11 посто жена треба да има једно дете, 44 посто жена треба да имају двоје деце, а 45 одсто троје деце, док данас 52 одсто жена има једно дете, 38 одсто двоје деце, а само осам одсто троје и више деце.

Економски моменат јесте важан, али није пресудан за рађање деце, нагласила је једном приликом министарка Славица Ђукић Дејановић. Она је додала да то потврђује пример скандинавских земаља које су врло богате а имају проблем са наталитетом. Подсећамо, држава је усвојила Закон о финансијској подршци породици који је ступио на снагу, а који, између осталог, доноси одредбу да за свако новорођено дете родитељи добијају 100 хиљада динара финансијске помоћи.

Брига родитеља се не завршава рађањем и одгајањем детета док је беба, или детета до школског узраста. Када говоримо о економском моменту, не смемо да заборавимо и финансијске изазове када дете крене у школу, а пре тога и у вртић. Када смо код вртића треба рећи да је једно истраживање показало да је више од 50 посто испитаних жена изјавило да им је била потребна веза да би обезбедиле место за своје дете (51%), а од укупног броја жена 36,7 одсто је тражило "везу" . То говори о недовољним капацитетима који отежавају враћање или излазак жена на тржиште рада, што последично доводи до привилегованости оних друштвених слојева са већим економским и социјалним капиталом. Такође, при упису детета у вртић, предност имају запослени родитељи, што онемогућава незапослене да активно траже посао и не даје им могућност проналаска посла. Они онда морају да се ослањају на неформалне системе подршке – бабе, деде, родбину или плаћену помоћ.

Родитељи немају капацитет да се изборе са свим финансијским изазовима који су пред њима, а поред тога и да балансирају између приватног живота и посла. Оба родитеља морају да раде да би обезбедили економску егзистенцију, а често и то није довољно.

Држава се труди да мерама популационе политике допринесе бољем економском статусу породице, али је потребно време како би ове мере дале и видљиве резултате. ''Потребно је и да психолошку цену родитељства снизимо кроз веће учешће оба партнера у свакодневном животу, да јединице локалне самоуправе организују што већи број сервисних активности,'' подсетила је министарка Славица Ђукић Дејановић у једној изјави.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Жене данас због тога што одлуче да постану мајке могу бити радно дискриминисане или у најгорем случају остати без посла. Мајчинство захтева дуже време одсуства са посла и из пословног окружења и света, што женама отежава, јер се осећају искљученим из друштва.

Устав РС гарантује равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности (члан 15). У члану 21 Устав експлицитно предвиђа забрану дискриминације. Према тексту Устава, сви грађани су једнаки пред Уставом и законом, па свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Устав начелно забрањује сваки вид дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Забрана дискриминације садржана је и у низу других уставних одредби којима се гарантују људска права и слободе. Тако у члану 60. Устав предвиђа да држава јемчи право на рад сходно законским прописима. С тим у вези предвиђа се да свако има право на слободан избор рада и да су свима доступна сва радна места под једнаким условима. Најзад, Устав предвиђа и обавезу пружања посебне заштите појединим категоријама лица, у које се сврставају жене, омладина и инвалиди. Њима се мора обезбедити посебна заштита на раду и посебни услови рада. Међутим, све наведене одредбе су само начелног карактера и њих је потребно разрадити у одговарајућим законским текстовима. Поред тога, Устав не садржи дефиницију дискриминације; не дефинише посредну и непосредну дискриминацију, нити њене поједине појавне облике, па то треба да буде учињено кроз одговарајуће законске текстове. Стога се за сузбијање и заштиту од дискриминације посебно важним чини тзв. антидискриминационо законодавство, али и антидискриминационе одредбе садржане у другим законима.

Најчешће дискриминисане групе у друштву, рекла би већина међу нама, јесу Роми и припадници ЛГБТ популације. Међутим, за осам месеци рада повереника за заштиту равноправности велики број притужби стигао је и у области рада и запошљавања. Честа мета те врсте дискриминације су жене које о томе не желе да говоре јавно. Иако са једном од најнижих стопа наталитета у Европи, мајкама и онима које то желе да постану ситуација у друштву, каже статистика, не иде на руку. Али, немојмо да нам то буде још један од изговора за одлагање рађања. Угледајмо се на позитивне примере, јер смо ми углавном наишли на такве. Како одгајати дете, а притом задржати посао? Или како одгајати дете, а притом студирати, а затим и наћи посао? Јована Јовић је пример позитивне праксе, има само 25 година и ћерку од 4 године. Она каже да су сви, од факултета до места где обавља стручну праксу имали само речи подршке за то што је млада мајка и да је чак због тога често наилазила и на позитивну дискриминацију, у смислу да јој је доста тога било олакшано.

Верујемо да има и другачијих примера, али још чвршће верујемо да је порука наше саговорнице права порука младим људима и будућим мамама.

Када говоримо о родној дискриминацији у једном онлајн истраживању испитаници који су попунили анкету показали су да су упознати са тим да је иста забрањена Законом у Србији. Међутим, ту се појавио један други проблем – а то је да људи не умеју увек да препознају видове родне дискриминације. Они, на пример, исту не разликују од мобинга.

О којој год врсти дискриминације да се ради, разликовали је или не, ваља још једном нагласити, да је иста у Србији забрањена по било ком основу, а треба информисати грађане и на који начин да је препознају, и што је још важније - где да је пријаве, али то је тема за неку другу врсту емисије.

 

Пројекат Радио Врања ''Гледај да чујеш'' суфинансиран је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Цвећари спремни за предстојећи Сајам у Врању - Радио Телевизија Врање https://t.co/5nOgvpIsqE via @tripplesworld
5 екипа на Меморијалном турниру "Миша Поповић" - Радио Телевизија Врање https://t.co/kBsRsKXVjt via @tripplesworld
Врање и Бања на сајму туризма у Београду - Радио Телевизија Врање https://t.co/rnubmW0rLq via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter