Без идентитета

Без идентитета

С.К. је угоститељски радник из Врања и има богато искуство рада у иностранству. Радио је у Црној Гори, Швајцарској и Хрватској. Прича да је најгоре прошао у Црној Гори. ''Далеко им лепа кућа, најгори су, каже, никада више нећу отићи тамо, само пуком срећом нисам постао жртва,'' присећа се првог одласка.

„Познавао сам људе који су ме позвали да идемо и да радимо у Црној Гори. Прича је била добра, газда тамо има ресторан, имаћемо смештај, али неће нам бранити, ни да сами нешто зарадимо.Охрабрени кренули смо комбијем, потерали и робу, највише је било кромпира. Стижемо у месту Зеленика, а тамо нас чека киоск, који још увек није постављен, па прво што радимо, копамо и намештамо објекат, који није ни близу ономе што нам је обећано. Са послодавцем комуницирају моји познаници из Врања, који врло брзо схватам, нису дошли да зараде. Интересује их само чаша. Они ће и напустити посао нешто касније, пре времена и вратити се у Врање раније, а мене и још једног колегу препустити судбини. Наводни послодавац није хтео ни да чује да нам помогне, рекавши да је све платио нашим колегама и тако смо остали без пара и без посла, у туђој земљи препуштени судбини. Газда смештаја, који је био све, само не смештај и где су нам мерили количину воде за туширање, ''по две капи свакоме,'' почео је да нам прети. Знао сам да претње нису у празно, чудни људи су долазили код њега, ни очи им нисмо видели, увек су носили велике црне наочаре и златне наруквице. Преварили су нас наши суграђани, нису ми баш били пријатељи, али знао сам их. Нисмо смели никоме ни да се жалимо, нисмо били пријављени, а одласком наших суграђана, послодавац је затворио трафику. Нисмо имали пара да купимо карту за повратак, ни да платимо смештај, али остао је кромпир... Били су то тешки дани, али када се човек нађе у тако опасној ситуацију, мозак ради боље и брже,'' прича С.К. и на лицу му се појављује осмех. 

''Узмемо онај кромпир, очистимо и почнемо да правимо и продајемо помфрит на самом шеталишту у једној малој фритези. Тада, у то време баш су деца из Србије долазила у то место на одмор. За три дана зарадили смо за карте и смештај и брзином муње побегли из Црне Горе. Бројао сам дане до повратка, мислио сам да се никада нећу вратити и да ће ме газда смештаја можда некоме и продати, јер је стално претио. Ноћима нисам спавао и ником не би пожелео да тако нешто доживи,'' са тугом прича наш саговорник.

Нажалост, посла и даље није било и после неколико година опет је отишао у Црну Гору, овога пута у леп и екслузивни ресторан поред Тивта, где је каже “долазила само богата клијентела. Зато сам и отишао тамо, јер сам унапред све видео. Но не лези враже, све лепо, али на самом почетку проблеми. Послодавац нас не пријављује, а колеге из других земаља нас саветују да то не смемо ни да питамо. Услови за рад су били одлични, кухиња нова, све удешено, али посао уместо 8 сати, траје и по 17, а нико не сме да се буни. Једног младића из Ниша, пребили су од батина наочиглед свих нас, само зато што је питао за плату. Када се појави инспекција само чујеш неко виче, бежи инспекција и онда скачеш, кроз прозор и бежиш главом без обзира. Тако сам једном упао у неке коприве, сав сам био у отоцима. Свашта сам се тамо нагледао, долазиле су и младе жене из Босне и уместо да раде као конобарице, газда их тера да шетају пред његовим друштвом, да их одмере какве су. Готово одмах заврше у његовом кревету, а ако неће, више их не видимо, не знам шта се са тим младим женама дешавало, после. Од првих пара које сам добио и то само за 8 сати рада, где ми је одбијен и топли оброк, купио сам карту и то тако што сам замолио једног познаника да оде до аутобуске станице  и да ми он набави карту. Побегао сам главом без обзира, за мој одлазак су сазнали тек када сам прешао Подгорицу. Све до уласка у Србију, бојао сам се да ће кренути за мном'', прича С.К. Каже да је радио и у Швајцарској на црно, током недеље, ноћу у обезбеђење, а за викенде ромске свадбе, али да тамо никаквих проблема није имао. Уназад већ неколико година ради у Хрватској, пријављен је и нема никаквих проблема, јер му је послодавац бивши спортиста. Има и тамо такозваних газди, који не пријављују људе и свашта се дешава, али каже, он је имао срећу.

 КИШНИ ДАНИ ....

Још један наш суграђанин, угоститељски радник Д.Р. нам преноси своје искуство о раду у иностранству, такође у Црној Гори, али сада у месту Жањице, излетишту, недалеко од Херцег Новог. Место је скрајнуто и до њега се најбрже стиже чамцем, може и аутомобилом, али је пут веома лош. Д.Р је тамо отишао преко познаника, уз сва могућа обећања, а вратио се тако што је побегао у комбију за доставу намирница.

''Дошли смо па скоро без динара у џепу, јер смо се надали да ћемо зарадити. Јул је био углавном кишовит, тек по неки гост наврати, јер нисмо поред магистрале. Послодавац не комуницира са нама, не тражи папире, нема пријаве. Инспекција не долази. Хранимо се у ресторану у коме радимо, али су оброци слаби, нема гостију, па се и не набавља, једемо оно што се нађе. Тако прође први месец. Време за исплату, а од исплете скоро, па ништа. Послодавац нам саопшатава, да немамо дневницу за сваки онај дан када је падала киша, јер каже ништа нисмо радили, још нас је при том и хранио. Платио нам је само неколико дана када је грејало сунце и када је на плажи било гостију. Сви схватамо да смо преварени, али немамо ни могућност да одемо. Осећамо се да смо заробљени, што се и потврђује, немамо ни аутомобил, а ни чамац, а и да имамо не би знали шта са њим да радимо. Послодавац о томе са нама неће ни да разговара. Осећали смо се као на робији и што је време више пролазило, притисак је био све тежи. Схатили смо да од нашег посла и зараде неће бити ништа, но чинило се, ни од слободе. Одлучио сам да како знам одем са тог места. На памет ми је пало возило које нам је свакодневно довозило храну и док је достављач решавао папире, ја сам се сакрио у том возилу. Тако сам се докопао копна и уз оно мало пара што сам имао вратио се у Србију. Касније сам сазнао да су колеге који су остали, покушали на исти начин да побегну, али нису успели. Морали су да раде до краја сезоне, а и данас не знам како се све то завршило“,  присећа се Д.Р.

СИРОМАШТВО

Трговина људима ради радне експлоатације, модерно ропство или радно ропство, нашло је упориште у земљама у транзицији и преласку из социјалистичког у неолиберални капиталистички поредак. Положај радника се погоршао, велика је понуда на тржишту, а она појефтињује радну снагу.  Радник постаје роба, као што је и његов производ.

У том смислу у Пчињском  округу, који је привредно недовољно развијен, са општинама које су девастиране и високом стопом незапослености око 11 посто,  присутно је сиромаштво, као један од главних узрока, који доводи до радне експлоатације. Евидентно је и исељавање становништва које напушта округ и одлази у иностранство у потрази за послом.  Не постоје обједињени подаци о броју људи који се привремено или за стално исељавају, проблем је очигледан и распрострањен. Планирани попис ове године требало би да да одговор на питање колико је грађана напустило Србију, а у прилог томе говори и пробни попис који је рађен и који је показао пад броја становништва у Србији, уз такође ниску стопу  наталитета. Становништво одлази најчешће да ради у грађевинској индустрији, али има и доста возача камиона, аутобуса, различитих занатских занимања, угоститељских радника,  као и медицинских. Потврду тога налазимо у подацима Филијале НСЗ, где су занатска занимања у дефициту.

Жене, мушкарци, па чак и малолетна лица, која су спремна да раде у иностранству, често постају жртве трговине људима, према истраживању Стејт департмента о модерном ропству на територији Балкана, рађеном 2019. године. Ово истраживање, показало је да се и даље у нашој земљи мало говори о овом проблему, што потврђује и наша прича. Ни један од саговорника није желео да се знају његови подаци, један није пристао на фотографисање, а други је пристао, али под условом да му се не види лице. Разлози су вишеструки и о њима и не желе да говоре, али се у разговору са њима осећа и нека врста страха, од људи од којих су побегли. И то није без разлога, јер према званичним подацима у Црној Гори је у права четири месеца 2020. године регистровано више од 40 жртава трговине људима.

 

Последњи пут измењено понедељак, 11 октобар 2021 14:07

Срела сам га у граду, почетком лета, шепао је. Око десног глежња завој, нога отекла, једва хода. Знамо се још из младости, знам и да нема посао, сналази се. У ранијим сусретима причао ми је да иде, да ради у земље бивше СФРЈ. На моје питање шта му се десило, са огорчењем прича своју причу.

Преко познаника са којима је раније радио у Босни, сазнао је да неки предузимач тражи људе за рад у Словенији. По занимању је бравар, но током година које је провео радећи свуда по мало, научио је и доста тога из области грађевинарства. Целе зиме је чекао да почне сезона, да коначно нешто заради, цела породица је у тешком финансијском стању, а дошло је и унуче. Организовали су се и пријавили, имали су само број мобилног телефона човека из Београда. Ипак, били су опрезни. И раније је одлазио тако, јављајући се на огласе или преко познанстава и свашта му се дешавало. Повезали су се и склопљен је договор, одлазе на три месеца да раде у Словенију. Овога пута имају у рукама потписан уговор, и због тога осећају сигурност. Имају папир. Креће посао, ради се на згради. Четврти дан је био кобан по мог саговорника, тешка врата падају му на ногу. Повреда је тешка, неколико прелома стопала, није успео да извуче ногу. Да је још мало закаснио врата би га убила, присећа се тих тешких тренутака и видим да му поглед скреће у прошлост у бол који је претрпео. Уследили су: Хитна помоћ, болница, лекари.

Потрајло је то неколико дана, а онда са гипсом на нози поново на градилиште и ту почињу невоље. Надзорник му пребацује да са три дневнице не може да му покрије трошкове лечења и да захвали доброј вољи послодавца, што ће му платити трошкове лечења и боравка у болници. Од зараде дакле ништа, од боловања такође. На његове молбе не реагују, чак и прете. Такав им не треба, лечење ће потрајати, а то мора сам да плати. Мој саговорник се позива на уговор, но висперни надзорник га подсећа да прочита уговор. И да, на папиру нема ни помена о здравственој заштити запосленог. Послодавац је у праву. ''Нисам добро прочитао, нисам се о свему распитао,'' каже мој саговорник, ''било ми је важно само да имам посао. И ето тако, сада немам посао, а немам ни здраву ногу, морам сам да плаћам трошкове лечења'', резигнирано прича, са болом на лицу, тугом и препознатљивим безнаћем. Он је већ прешао 60-у, чак и после опоравка, нема чему да се нада у граду у коме се родио и одрастао. Занемела сам. Док седимо на клупи, јер смо због његове повређене ноге у међувремену пронашли слободну клупу, присећам се да ми је раније причао о одласку у Босну на рад. Тада је уговор о раду потписао у Врању, са обећањем да ће сви они уговоре добити када дођу на градилиште, јер је послодавац тамо и тамо ће потписати. Три месеца на градилишту у Босни, никакве уговоре нису добили, иако су тражили. Срећа у целој тој причи је била да су били здрави и да су дневнице, иако мање него што је писало у уговору, јер су им одбијали за смештај, како тако добијали. Неко ће рећи, добро је прошао, могло је да буде и горе. Но, ко има право да тргује нашим здрављем?
ЗАШТИТИ СЕ !
Нема лаког посла и лаке зараде, а једна од мера заштите је управо избегавање таквих прилика и позива. Ко се, ипак, одлучи да се јави на оглас обавезно треба да провери његову позадину, агенцију и посаветујте се са родитељима, адвокатом, полицијским службеницима који се баве том проблематиком. Пре ступања на посао неопходно је да се успостави контакт са послодавцем. Понуђени уговор треба добро прочитати и разјаснити. Уколико и најмања ситница није јасна, не треба потписивати уговор. Некада је неопходно да се потражи и помоћ адвоката у разјашњењу појединих делова уговора, за које просечан грађанин и није стручан. Старо правило да на уговорима не читамо оно што је написано ситним словима, најскупље кошта.
Веома практични савети када је у питању заштита пре одласка на рад у иностранству су и обавезно копирање докумената, пасоша, виза, уговора, адреса, броја телефона на који ће особа која одлази на рад у иностранство бити доступна. Тај број треба обавезно поверити родитељима, рођацима или пријатељима у које се има поверење.

Такође је и те како добро оставити и податке особа са којима се путује, агенције, особа преко којих је посао уговаран у иностранству. Све је то неопходно оставити родитељима, рођацима или пријатељима. Знати бројеве телефона наше амбасаде у земљи у коју се путује, бројеве телефона рођака и пријатеља који тамо живе, некада је од животног значаја. У ери интернета пожељно је знати и места у којима се налазе амбасаде, конзулати, разна представништва наших фирми.  
Документа свако треба да чува са собом да их не даје другима, осим службеним лицима, као и копије докумената. У случају губитка оригиналних, на основу копија врло брзо се добијају нова документа.Сви који одлазе на рад у иностранство треба да занају да туристичка виза не поразумева и дозволу за рад у иностранство. Пре поласка на пут копије важних докумената треба послати себи на мејл, што може бити од велике користи у непредвиђеним околностима. И поред посла треба наћи време за звање  ближњих у земљи.Одржавање контакта у ери интернета, подразумева, да се позиви могу лоцирати, чак и у случају да и поред свих заштита, неко постанете жртва трговаца људима. Лопови су се испраксовали, па није лоше носити лажни новчаник, напуњен папирима, а новац чувати на сигурном месту, код себе, не у заједничким сефовима. На рад у иностранство не треба кретати са накитом, па макар то био и венчани прстен.

ОПАСНОСТ!!!
Све ово неопходно је због препознавања опасне ситуације, ситуације у којој свако од нас може да постане жртва трговине људима.
Дакле, важно је да ли поседујемо лична документа? Уколико нам је неко под било којим изговором одузео документа, можда само да нас пријави филијали ПИО или полицији, важно је и да нам их врати, никако да их задржава, под било каквим изговором. Питање којесвако треба да постави себи, када оде да ради негде је да ли се бави послом за који се пријавио или ради нешто друго и да ли је сам одлучио да ради други посао? Ако није да ли и како на који начин му је то промењено, да ли му је наметнуто? Да ли смо плаћени за то што радимо? Уколико нисмо плаћени или не можемо да напустимо посао који радимо, то је већ опасна ситуација. Ако се одуговлачи са плаћањем дневница, ако се пропушта термин повратка у земљи, под различитим изговором, да ће послодавац накнадно платити, да није стигла уплата, да не иде аутобус, то су све знаци за узбуну. Уколико се почене са претњама нама или нашој породици, уколико нас неко уцењује, то је сигуран знак да смо на мети трговаца људима. Закључавање, патња, присмотра, трагови физичког насиља, страх, депресија, су већ сигурни знаци да смо жртве трговаца људима.
СКУПИ СЛАДОЛЕДИ ?
Посебне су мере заштите када су у питању деца. Како да се заштите и како да препознају ситуацију у којој могу постати жртве трговаца људима?
Основно правило је да деца не прилазе непознатим колима, чак и када нека лепа тета хоће нешто да их пита или када све звучи и те како пријатељски '' брате да те питам нешто''. Децу треба учити да не прилазе ни када им се нуди примамљиве ствари попут чоколаде или јефтиног накита. Такође је важно да не напуштају школско двориште на позив непознатих људи, који нешто или некога траже. Деца су искрена у својим поступцима и верују да су и људи са оне стране дворишта исти. Учити их да се на путовањима и екскурзијама не издвајају из групе ни под каквим изговором. Ни под изговором да се попије кафица у оближњем кафићу, да се иде у оближњи ресторан или бутик. Такође нема истраживања непозантих усамљених места ''соло'', само у групи, па чак ни пијаца или рушевина. Деца треба увек да су у контакту са родитељима,  да они знају где су и са ким иду. Родитељима треба да дају бројеве телефона другова и другарица, а они са њима да успоставе контакт. Иако сви ови савети делују познато и свакодневно, па и као ситнице, пракса је показала да су управо те наизглед безазлене ствари биле пресудне у случајевима када су, нажалост и деца постајала жртве трговаца људима.


 

 

 

 

 

Последњи пут измењено петак, 08 октобар 2021 09:46

Начини на који се врбују жртве трговине људима су веома различити, али је увек реч о смишљеној криминалној активности да се неко доведе у заблуду или одржи у заблуди о решавању неког важног животног питања. Трговци људима су поделили своје улоге, они који су задужени за врбовање су се у томе извештили и намерно бирају жртве које су из различитих разлога рањиве и које ће им без неке претходне провере и изражене сумње поверовати.

Често се дешава да су први контакти дошли преко блиских особа. То нам потврђују радници који су одлазили на рад у иностранство у групама, нарочито ако се радило о грађевинским радницима, они су увек познавали неког такозваног ''предузимача’’ из своје средине. На неки начин су имали поверење у ту особу, иако ти људи никакву писмену одговорност за њих нису носили.

Највидљивији начин намамљивања жртава трговине људима је путем огласа за послове у земљи и иностранству. То су огласи непознатих компанија или лица са псеудонимима којима се нуди лака и брза зарада, одлични услови рада, у којима није битна нека стручна спрема или посебна вештина (најчешће је реч о послу конобарице, плесачице, беби-ситерке, брања воћа и поврћа и слично)

Kористећи, најчешће, потребе човека за задовољењем основних људских потреба, трговци људима остварују огромне приходе. Најчешће жртве трговине људима су несрећници који трагајући за бољим животом, набасају на препредене људе, способне да то њихово стање искористе ради остваривања велике имовинске добити. Жртве су најчешће избеглице, сиромашни и људи који на брзи начин желе да остваре неку своју, хитну, неодложну потребу. Стога, ово кривично дело може да се јави и код нуђења привлачног посла у иностранству, код обећавања лаког прихода и уопште трговац људима иступа као пријатељ који нуди лако решење у најкраћем року.

Пример за врбовање су лажни огласи, али и упознавање путем интернета, нуђење лажних пословних понуда од стране познаника, помоћи у новцу и слично, које у наредним фазама прелази у експлоатисање жртве ради остваривања користи. Тако су се огласи за посао преселили у дигиталну сферу, много мрачнију и страшнију.

У анализи Удружења грађана “Атина” се наводи да је 29 одсто од укупног броја испитаница рекло да су биле уцењиване тако што им је речено како ће експлицитни садржај на којем се налазе или информација о њима бити упућена члановима породице, а 21 одсто је доживело претњу да ће садржај бити објављен и на јавним порталима.

СТУДЕНТСКА ТАЈНА

„Стидим се и данас онога што вам причам, али истина је да сам се кроз студије  бавила стриптизом, почиње причу наша саговорница из једног малог места у округу“, наглашавајући да прича само зато што јој је обећана анонимност.

„Из малог града дошла сам у велики да студирам, са скромним средствима, али великом амбицијом. Желела сам да се отргнем од паланке учењем, али и свиме ониме што ми је до тада недостајало, а то је новац, лепа гардероба, провод. Све је то било могуће једино уз посао који доноси доста новца, а не изискује много времена и тако сам ушла у стриптиз. На вече је могло да се заради доста, а радила бих само неколико дана у недељи. Посао је изузетно суров и  не бих га препоручила било коме ко има други избор. Своје амбиције сам остварила, али свој живот замало уништила. Када ми је после неколико година, на телефон стигао кратак видео са непознатог броја у коме ја играм поред шипке, осетила сам да почиње зло. У то време већ сам била у дужој вези са дечком, запослила се и живот  није могао бити лепши. Након снимка почеле су да стижу и поруке са питањем да ли би то исто урадила за једно друштванце, платили би, нудили су огромне своте новца, да дођем на ову или ону адресу. Стигла ми је и приватна порука на фејсбук профилу, гласила је ’знамо шта си радила’. Нисам одговарала и наступила је тишина. Накратко сам помислила да је тај неко одустао од мене, али мој мир је кратко трајао. Убрзо су почеле да стижу претеће поруке, у смислу да ће видео проследити мом дечку, мојим родитељима, мом послодавцу, да морам да радим оно што се од мене тражи, да ће све пустити у јавност.

Ја сам образована особа и нису ми стране приче о трговцима људима и свему што то зло доноси,  али нисам знала како да се спасим од прогонитеља. У том периоду сам смршала, почела да пијем лекове за смирење, на сваком кораку сам мислила да ме неко прати, бојала сам се звука телефона, мрзела сам тај дигитални свет који је постао земаљсаки реалан, али храброст да нешто предузмем нисам имала. Можда би то трајало и дуже да мом дечку није стигла порука на телефон са непознатог броја са питањем ’Желиш ли да сазнаш шта је радила твоја цура?’.  Тог тренутка сам знала да није одустао од мене и да мач који ми већ месецима виси над главом почиње да се спушта. Моја психа је већ била толико нарушена да сам једноставно пукла, по цену да изгубим све и изгубила сам доста, кроз плач и сузе испричала сам све свом дечку, а затим и родитељима. Био је то шок за све њих, дуго, али је на моју срећу проток времена донео и неку врсту разумевања, не потпуног, јер лаж је лаж.  Сада имам новог дечка, коме сам све рекла на почетку.  Полицији сам пријавила бројеве телефона са којих су ми стизале поруке, јер се није радило о једном броју. Ништа до данас нисам сазнала о томе, увек ми кажу ради се на случају, али поруке више не стижу и надам се да никада више и неће. До мене путем медија стижу приче о томе шта се све дешава младим девојкама и женама у сличним ситуацијама и када год тако нешто прочитам, одсеку ми се ноге, јер сам била мета да постанем жртва“.

Ову причу на неки начин нам потврђује један суграђанин, који каже да је док је студирао знао да је маса његових колега плаћала студенткињама за секс.

Дођу из унутрашњости, мама домаћица, отац радник, немају пара, а треба платити школарину, стан, књиге, храну. Kако него, снаћи се? Ако раде неки регуларан посао, за пристојне паре мора да се ради минимум 8 сати. Kад онда да се учи и иде на предавања - објашњава нам наш саговорник.

О томе како пролазе касније, да ли постају жртве уцењивача, односно трговаца људима, само оне могу да нам испричају причу. С обзиром на напредак дигиталне технологије и развој друштвених мрежа та прича је сигурно масовна, али и веома тешка за препознавање. Ради се о високо технолошким активностима, за које су заиста потребни стручњаци да открију трговце који врбују жртве.

 У Врању се и данас, нарочито међу младима, препричава уцена видео снимком, девојке коју је група мушкараца, које је познавала, сексуално искористила у билијар клубу. Конзумирао се алкохол, а могуће и нешто јаче, након чега је уследила нешто чега се девојка није ни сећала. Почели су да је уцењују, па иако је у почетку и пристала на нека дружења, видео клип са сексуалним односом процурио је и шерован је међу младима.

ДИГИТАЛНО ВРБОВАЊЕ

Чак 42 одсто жена и девојака, које су у неком тренутку биле изложене трговини људима преживело је неки од облика дигиталног насиља, попут сајбер прогањања или осветничког објављивања експлицитног/порнографског садржаја.Ово је један од главних закључака најновије анализе Удружења грађана за борбу против трговине људима и свих облика насиља над женама Атина. Истраживање под називом “Иза екрана’’ урађено је на искуству 178 девојака и жена у периоду од 2015. до 2020. године у Србији и показује високу фреквентност насиља у дигиталној сфери. Анализа је урађена за време пандемије изазване корона вирусом, када се велики део глобалне комуникације преселио у дигитални простор и када су се ризици од насиља и експлоатације повећали. Резултати ове анализе показују да жртве трговине људима у дигиталном окружењу најчешће трпе насиље од непознатих особа, односно особа које упознају путем интернета.Међутим, по њиховом сведочењу, прогањање је најчешћи облик насиља које су доживеле у дигиталном окружењу, док је прогонилац у већини случајева особа коју је жртва упознала у реалном животу.

Од укупног броја испитаница, 65 одсто је било изложено и дигиталним претњама, које су најчешће за циљ имале застрашивање у сврху промене или повлачења исказа или изјаве жртве у кривично-правном поступку”, наводи се у анализи, која показује да је дигитални вид насиља постао скоро неизоставан начин присиле којим се насилници и трговци људима служе како би девојке и жене уцењивали, претили им, омаловажавали их, неовлашћено снимали или дистрибуирали порнографски материјал чији су актери и деца.

Такође, резултати овог истражовања “Атине” показују да у погледу починилаца злоупотреба у дигиталном окружењу, доминира насиље које је почињено од непознате особе, 40 одсто. На другом месту починиоци су биле особе познате жртви, попут партнера, 20 одсто и чланова породице.У анализи се наглашава да је прогањање један од најчешћих видова злоупотреба у дигиталном окружењу, те да га је искусило чак 55 одсто испитаница. Указује се да су прогањање најчешће вршили познаници, потом чланови породица, 23 одсто, а затим партнери, 18 одсто.

Чак 63 одсто испитаница претрпело је злоупотребу снимањем и даљим дистрибутирањем садржаја без сагласности. У погледу садржаја који је дистрибуиран, у највећем броју случајева, 64 одсто, радило се о садржају с елементима порнографије. Један од закључака анализе је да је 30 одсто жртава трговине људима било врбовано преко интернета. Од овог процента, 70 девојака и жена је врбовано у сврху даље експлоатације, трговина људима, док је 30 одсто врбовано да би се над њима извршио неки други облик насиља. У погледу починилаца врбовања у сврху даље експлоатације, анализа показује да су то у већини случајева биле особе познате жртви, 51 одсто.

Готово да не прође месец, а да новинске ступце не испуне текстови у којима се говори о искоришћавању људи, радника, жена у сврхе трговине људима.Сами наслови много говоре, а гласе:

БЕОГРАД ГРАД ГРЕХА

Српкиње на мети трговаца људима, жртве жене и девојчице, откривени СТРАВИЧНИ ПОДАЦИ

500 ЕВРА ЗА ЈЕДНУ НОЋ, ТАЈНИ СПИСKОВИ И KАТАЛОЗИ С ДЕВОЈKАМА

KОРИСТИО НЕЗРЕЛОСТ И ТЕШKЕ ПОРОДИЧНЕ СИТУАЦИЈЕ Приведен осумњичен да је ПОДВОДИО штићенице дечјег дома,

KО СУ СРПСKИ МАKРОИ Један је СТУДЕНТ БОГОСЛОВИЈЕ, а други је трговао женама, па оженио ДРЖАВНУ СТАРЛЕТУ

ЈЕЗИВА ПРИЧА ДЕВОЈЧИЦЕ, Мајка проститутка је оставила, а бака дала у БЕЛО РОБЉЕ

Многи људи настоје да на  легалан начин дођу до посла и траже посао путем огласа. Уписују телефоне са огласа излепљених  на дрворедима, на огласним таблама, траже преко интернета. Неки се осмеле да се јаве и на огласе на друштвеним мрежама. Има страха, прочуло се да их одводе у далеке земље, одузимају документа, не плаћају зараде, немају пара да се врате. Прочуло се и за лажне  огласе за посао објављене у новинама, а писало је ''хитно потребни радници'', ''сигуран посао, смештај и храна обезбеђени'', као и за неке Агенције за запошљавање, којих  нема  у регистру, не постоје.

Искрена и права искуства оних који су одлазили да раде у иностранство, пре свега трбухом за крухом, без илузије о бољем животу, већ из потребе за преживљавањем, прнећемо вам у наставку ове болне и тешке теме.

 

Последњи пут измењено петак, 08 октобар 2021 09:37

Жртве

септембар 20, 2021

Сваке године између 600.000 и 800.000 жена, мушкараца и деце, жртве су трговине људима. Милијарде долара обрће се у тој “глобалној индустрији” људским бићима. Присилан рад, проституција, трговина људским органима, само су неки од облика израбљивања људи. Kриминалне организације бирају овакве “послове”,  јер они не захтевају улагање већег капитала, а човек се може искориштавати безброј пута. Жртве које долазе из сиромашног дела света, у потрази за бољим животом криминалцима чак плаћају накнаду да би их се илегално транспортовали на Запад. Организован криминал све чешће се пребацује са трговине дрогом на трговину људима, јер им то доноси већи профит уз мањи ризик. Вешти манипулатори кроз комбинацију обмана, лажи, неискрених емоција, претњи, па и насиљем, долазе до жртава. Стручњаци широм света указују на сиву бројку, предпоставка је да је број жртава трговине људима на овим просторима и до 10 пута већи.

И ДЕЦА СУ ЖРТВЕ

Време пандемије, корона хара, саобраћај се обуставља, она малолетна, Ромкиња. Рођени отац је присиљава на брак и само њему знаним путевима продаје у Немачку. Зарада се мери хиљадама евра. Новопечени супруг, препродаје младу Ромкињу, јер њему и није потребна супруга.  Једини број мобилног телефона који жртва зна је број њеног стрица. Успева да га позове и он са немачком полицијом креће у акцију спашавања малолетног детета. Захваљујући ангажовању српске полиције млада девојка се враћа у свој родни град, а поступци против трговаца у обе земље крећу. Овај случај забележио је Локални тим за борбу против трговине људима града Врања, јер се све и дешавало на нашем подручју, прошле године. Нажалост није једини случај. Према подацима тима, у последње две године, само у Врању је идентификовано 6 случајева и радне и сексуалане експлоатације, а жртве трговине људима биле су особе између 40 и 50 година, али и малолетна лица. Пример деце која раде, иако наш закон не дозвољава рад деци млађој од 15 година је такође карактеристика Пчињског округа, нарочито међу популацијом националних мањина. Трговина децом у Србији је у порасту, упркос бројним законодавним и практичним мерама предузетим током година. Пандемија коронавируосм додатно је повећала рањивост деце, услед растуће економске несигурности, незапослености и ограничења кретања. Деца у Србији су жртве трговине са различитим циљевима експлоатације: сексусална експлоатација (производња и дистрибуција материјала сексуалног злостављања деце), принудни брак, присилни рад, присилно просјачење и присилне криминалне активности. У 2020. години од 57 идентификованих жртава трговине људима, 24 су биле малолетне, при чему девојчице чине 49 посто тог броја. Седморо деце је било сексуално експлоатисано, троје су били жртве радне експлоатације, двоје жртве просјачења, а принудни брак је доживело шесторо деце. О раним браковима у ромској популацији, који су понекада и увод у трговину људима, говори и Оливера Куртић Идић, медицинска сестра из Врања.

- Ја сам се прво запослила, завршила школу, па сам се онда удала из љубави. Удала сам се у 20-ој години, а то за моју популацију није било нормално у то време, јер су се много раније удавале. Сада није такво време, мало је другачије, едукују се младе Ромкиње. Залажемо се да се девојке, првенствено што више школују, да завршвајау школу. Економско стабилним женама нико не може ништа. Поносна сам што сам жена, а пре свега што сам Ромкиња,  прича Оливера Куртић Идић, медицинска сестра из Врања. 

И ОДРАСЛИ МУШКАРЦИ СУ ЖРТВЕ

Одрасли мушкарци постају жртве трговаца људима, најчешће у потрази за послом. Јавност је била затечене информацијом да педестак преварених радника из Србије, није имало новаца да се врати из Русије и да су били заробљени тамо, јер су их послодавци изиграли и оставили без пара. Отишли су у Москву, преко фирме из Бечеја, а обећан им је посао у трајању од три месеца и сатница од 7 долара. Имали су смештај, али зараду нису добијали. Део радника који је имао новац вратио се у Србију, али је највећи део остао заробљен на аеродрому у Москви. Неки од њих нису знали ни где се налазе, где су конзулати, амбасада, без пара, са празним телефонима, гладни. У целу причу укључила се држава како би вратила људе у Србију.

Многе приче, нажалост, остају непознате или након много година понешто доспе у јавност. Грађани југа Србије, а посебно Пчињског округа, били су у шоку,  након сазнања о судбини браће Новице и Србе С.  из Козјег Дола код Трговишта који су пуне 23 године живели правим животом робова. Да није било енергичне и одлучне акције припадника пограничне полиције, Одсека за странце, сузбијања илегалних миграција и трговине људима, посебно полицајца Горана Крстића (на пријаву мештана из Козјег Дола), ова два младића би још били робови јер су робовласници (газде) дошли по њих у њихово родно село.

Несрећна судбина двојице браће отпочела је 1984. године, након смрти оца Крстена из Козјег Дола код Трговишта. Остали су тада без ичега, трогодишњи Срба, петогодишњи Новица и њихова мајка Олга. Да би преживела сиромаштво у које је запала, трочлана породица прелази да живи у заграничном македонском месту Герман-Крива Паланка, на имању извесног Милорада Н. Тада почиње њихов ход по мукама, продаја од једног до другог газде, малтретирање, злостављање Константно су излагани психичком насиљу, понижавању, мучењу, страху, претњама, уценама и кажњавању, живећи у изузетно тешким и нехигијенским условима, без права на комуникацију с другима, изоловани од породице, али и један од другог. Држани су у помоћним објектима, у веома суровим и нехуманим условима, због чега су проистекле последице у њиховом социјалном развоју, менталном и физичком здрављу.

Због оваквог начина живота Срба и Новица су се тајно договорили да побегну за Србију и покушају да се на тај начин избаве од неподношљивог начина живота. Након две недеље путовања и скривања, да их газде не пронађу, илегално прелазе македонско-српску границу и долазе у своје родно место Козји Дол код Трговишта. Новица и Срба сада живе нови живот у родном Козјем Долу код Трговишта.

Рад наших људи у иностранству је опет посебна прича. Жртве радне екплоатције су најчешће одрасли мушкарци различитих образовних профила и година. Новинар у току свог рада наилази на разне приче, па тако сазна да је група грађевинских радника из општине Босилеград и неколицина из Врања, одведена на рад у Словенију, где су схватили да су преварени, јер уговоре које су потписали  у Врању, никада нису и добили. Услови смештаја, рада и плаћања нису поштовани, па поједини од њих нису имали новац и нису могли да се врате. Мало се зна и о томе да су многи угоститељски радници, кувари и конобари били жртве трговаца људима радећи у Црној Гори. Такви случајеви остају познати малом броју људи или само породичном окружењу. Традиционална и затворена средина, низак степен образовања већег дела становништва у Пчињском округу,  паланачки менталитет као једна од непремостивих баријера, не дозвољавају жртвама да о томе јавно говоре

За округ је специфичан и рад на црно и сезонски рад, који отвара могућност за радну екплоатацију људи свих старосних структура од деце до пензионера. Окупљају се одрасли мушкарци,  око пијаца у свим местима Пчињског округа у раним јутарњим сатима, често по мрклом мраку, у потрази за послом. Седе на степеницама оближњих продавницама, због хладноће поставе картоне на којима седе и чекају, неког послодавца, врло често непознатог, да зараде какву такву дневницу.

О томе шта и код кога раде неће да причају.  Можда ће их покупити неки предузимач, дунђер, можда газда за бербу малина, није важно, сматрају да немају избора. Међу њима су незапослени, радници пропалих фабрика, који се нису снашли, примаоци социјалне помоћи, Роми. 

Радна екплоатација одраслих мушкараца постоји, нарочито у области грађевинарства, где се најчешће могу наћи сезонски радници, који раде на црно, иако закон предвиђа да послодавац пријављује и сезонске рандике. Тако су инспектори рада током прошле године, у надзору на градилиштима изградње станова за припаднике снага безбедности у осам градова широм Србије, затекли више радника "на црно", међу којима је било и страних држављана. Извештај надлежне инспекције гласио је да су „у 55 надзора обухваћена 202 радника, од којих су 20 на раду на црно, а међу њима је седам држављана Турске који су затечени у Врању“.

И ЖЕНЕ СУ ЖРТВЕ

У јавности  је најпознатија  трговина  у којој трговци људима своје жртве излажу сексуалној екплоатацији, где су угрожене жене и девојчице.  Општина  Бујановац је медијски препозната  као место где се у појединим кафанама и клубовима сексуалну експлоатишу жене. Оне раде за газду, који одлучује о свему. О томе су говориле учеснице једног ријалити програма на телевизији са националном фрекфенцијом. Одлазиле су у кафану у Бујановцу, која је како су рекле „позната као легло проституције“. Тамо седи 20 девојака, а газда им говори с ким ће у кревет, рекла је једна од учесница. Она је казала да је гледала како се тамо девојке проводе, а да је она радила као промотерка. "Бујановац је јако мали и јако сиромашан град, и нема тамо пуно становника. Тамо постоји много локала и кафана, тамо су већином Албанци и тамо су кафане са тим девојкама. Они девојкама шаљу пиће и онда прилазе, ја сам већином била сама и са стране. Људи који дођу дају бакшиш који ви са музиком делите", испричала је другим учесницима ријалитија. Kако је навела, она је у извесној кафани радила као промотерка, али "ниједној девојци не би пожелела да тако нешто ради".

Ова прича звучи језиво и доказ је да наш округ није имун на трговину људима и на то да су жртве ту око нас. Трагом те приче разговарали смо са грађанима Бујановца, који су желели да остану анонимни, из разумљивих разлога. Причали су, мада нерадо, о ономе, о чему, како кажу, знају сви. Места где се у последње време одвија такав начин екплоатисања младих жена и девојака, нису више кафане. Овај криминални посао преселио се у клубове за игре на срећу (СЛОТ клубови) који раде ноћу, у којима раде непознате девојке, као промотерке. Оне долазе из свих крајева Србије, а има их и са Косова и Метохије, Албаније и из Македоније. У неким ранијим годинам било је и девојака из Украјине и Русије, које су по говору препознавали житељи Бујановца на улицама и у продавницама. Како кажу, сада тих девојака нема. Кажу да је промотерски посао само покриће за проституцију у чак, према њиховим проценама 70-так клубова за игре на срећу, колико ради у Бујановцу. По том броју, ово мало место на југу Србије, почиње да подсећа на Лас Вегас. У клубовима клијенти бирају девојке, као некада у јавним кућама, чија је цена, по сату 30 евра. Све се одвија у сарадњи са њиховим газдом, оне саме ништа не одлучују. На подручју Бујановца, постоји неколико места са мини апартманима или како их зову бунгаловима, где девојке одлазе са клијентима, кажу добро обавештени грађани. Међу девојкама препознају и оне које су из нашег округа, Врања, Хана, Сурдулице, јер  се, кажу, сада путем друштвених мрежа, многи људи повезују и препознају. Истичу, да међу њима има и удатих жена, које су на улици даме, за које се никада не би помислило да се баве проституцијом. Но, оне то, предпостављају раде свесно, јер не раде у клубовима, али је сигурно да са неким који их упућује на клијента деле новац. Оне нису ни преварене ни класичне жртве, за разлику од девојака, које раде на тим местима. Жртве при том, врло често и несвесне да су жртве трпе сексуално и физичко злостављање, како од партнера тако и од муштерија. Једна саговорница из Бујановца, прича нам о томе да јој је у парфимерији где је радила, долазила непозната девојка, лепа и сређена да купују шминку. Девојка није била мештанка Бујановца, виђали су је како одлази у клуб на путу за село Велики Трновац. У парфимерији је трошила велике суме новца, али је продавачица на њеној руци уочила ране од гашења цигарета на кожи.  Услови у којима раде жртве су често испод људског достојанства, а последице по њихово здравље несагледиве. Већина њих идући трбухом за крухом постају жртве трговаца људи, баве се најстаријим занатом на свету, иако саме ни о чему не одлучују.Заврше у канџама трговаца из којих најчешће не виде излаз, јер их везују дужничким ропством, у смислу да дугују газди за смештај, храну, гардеробу итд.  

Полиција и тужилаштво у Врању се поводом тврдњи учесника у овом ријалити програму још нису огласили, а прича о кафанама у Бујановцу у ком девојке иду како би се проституисале у јавности се помиње годинама. Полиција је више пута у рацијама у локалима у Бујановцу и Прешеву откривала жене за које се сумња да су се бавиле проституцијом. Једном приликом, у августу 2014. године полиција је извела рацију у пет објеката у ова два града и открила 32 жене за које се сумња да су се бавиле проституцијом. Њихова цена, како је тада откривено, била је 20 евра. Жене које су тада биле пронађене биле су из Београда, Новог Сада, Ниша, Бујановца, Лознице, Аранђеловца, Смедерева, Панчева, Параћина, Трстеника, Бање Kовиљаче, Рашке и Зрењанина али и држављанке Албаније и Македоније. Јавна је тајна да у клубовима и баровима на територији Прешева и Бујановца годинама цвета проституција. Девојке од 20 до 30 година нуде сексуалне услуге за 20 до 50 евра.

- То су врло тешке и болне приче. Жртве су у старту врло затворене, оне имају страх да причају, али верујте ми да и онај ко седи насупрот њих осећа одређену дозу страха, јер знамо шта је трговина људима, ко стоји иза ње. Врло је тешко када чујете њихову причу, шта су преживеле и помислимо на то да и ми имамо децу. Врло им је тешко, јер преживљавају све и свашта, пре свега, ограничена су им била сва људска права, слобода кретања, слобода говора, комуникације, биле су у ропском положају. Након разговора са њима дуго је тешко и саговорнику. Жртве у почетку нису спремне на комункиацију, а да би могле да причају, потребно је да најпре стекне поверење у вас. Она жели да буде заштићена, пре свега тражи да то не износите у јавност. За стицање поверења потребно је време. Њихове трауме трају и до краја живота, преноси своја искуства Данијела Милосављевић, председница Локалног тима за борбу против трговине људима.

Радна екплоатација је присутна и у породичним окружењу, при чему најчешће партнер није означен као трговац људима, ради радне екплоатације. Многе жене у сеоским срединама зарађују радећи за надницу све и свашта, а тај новац најчешће потроше партнери у кафани. 

Затварамо очи када видимо Ромкињу са дететом у наручју на улици, чешће поред цркве за празнике  која проси, сва подерана и са најчешће успаваним дететом у рукама. У близини градске цркве или поред већих продавница видимо жену са дететом у рукама, које најчешће спава.Прљава је и она и дете, рашчупана, моли за новац. Људи се сажале и дају новац, без да знају коме и где ће тај новац завршити. Замисле се поједини, али ипак дају. Има и оних који се чуде зашто дете спава? Зашто беба не виче у сред бела дана? Чују се приче да децу успављују лековима, можда чак и алкохолом. Да ли је потребно још нешто рећи?

Јавно се прича о томе да је просјачење организовани бизнис, да се деца вештачки успављују, али се чини да се мало тога конкретно предузима. Чак је по нашем закону то само прекршај у оквиру јавног реда и мира, а казне како за оне који просјаче, тако и за организаторе симболичне, без кривичне одговорности. Оне су, такође под константним психичким, па и физичким терором. Уколико газди не доносе одређену количину новца, неће добити храну. То је прича коју смо сви некада негде чули. У оваквим случајевима жртве су најчешће нижег образовања, уплашене, спремне на компромисе, чак и несвесне да су жртве. Често за свој положај криве судбину и све друге, а не себе и свог трговца.

ИНТЕРНЕТ ЖРТВЕ

Из овога би могло да се помисли да високообразовани људи нису жртве трговаца људима, али трговци људима су се извештили и иду у корак са временом, па је последњих година врбовање жртава путем интернета постало најзаступљеније. Најчешће врбују своје жртве уцењујући их фотографијама и снимцима, да раде за њих. Трговци су у тим случајевима блиски пријатељи или партнери. Према истраживању НВО Атина, од 178 жена и девојака у периоду 2015-2020. године, 65 посто испитаница је било изложено дигиталним претњама. Анализа је урађена у време пандемије, када се комуникација преселила у дигитални простор. Чак 63 одсто испитаница претрпело је злоупоребу снимањем и даљим дистрибуирањем садржаја без сагласности. У највећем броју случаја радило се о садржају са елементима порнографије. 30 одсто жртава трговине људима било је врбовано преко интернета. Од овог процента 70 посто девојака и жена је врбовано у ту сврху.

Овде се већ отвара нова тема и нови модернији начини на који људи постају жртве трговаца људима. Велики бенефити које је донела интернет ера, нажалост не користе се само на добробит човечанства, већ и на штету. Огласи за посао као најпрепознатљивији модел врбовања који користе трговци људима, преселио се у интернет сверу, на много мрачнији начин. О томе ћемо писати у наставку.

 

 

 

 

 

Последњи пут измењено петак, 08 октобар 2021 09:45

Трговина људима је глобални феномен који погађа све земље – земље у политичкој и економској транзицији, неразвијене земље и земље у развоју, земље у рату и постконфликтне земље, које се појављују као земље порекла и транзита жртава, као и економски развијеније земље које се појављују као земље дестинације. Термини „земља порекла“, „земља транзита“ и „земља дестинације“ нису апсолутне категорије – једна држава може, у конкретним случајевима, имати различите улоге. Такође, економска развијеност и богатство земље дестинације се не могу посматрати независно од ситуације у земљи порекла.

 

Трговина људима - продаја и куповина човека

 

Трговина људима подразумева продају и куповину, тј. држање неке особе у циљу њене експлоатације, као и све друге радње које могу бити део тог процеса (нпр. превоз, скривање, чување и сл.). До експлоатације увек долази и експлоатација се увек одржава употребом силе, претње, преваром, злоупотребом овлашћења и или злоупотребом тешког положаја, отмицом или на неки други начин. Kада се ради о трговини децом, није важно које средство је употребљено, тј. говоримо о трговини људима иако није било елемената претње, принуде, злоупотребе положаја и слично. Такође, пристанак жртве на експлоатацију не мења чињеницу да се ради о трговини људима и да је то кривично дело.

 

Трговином  до зараде

 

Циљ трговине људима је остваривање зараде или неке друге користи кроз експлоатацију, било да се ради о сексуалној експлоатацији, принудном раду, принудном просјачењу, принуди на вршење кривичних дела, илегалном усвојењу, принудним браковима, трговини органима или неком другом облику. Један од уобичајених стереотипа је да трговци људима своје жртве излажу искључиво сексуалној експлоатацији, те да су само жене и девојчице угрожене, а занемарују се други облици експлоатације, као што је радна експлоатација, чије су жртве најчешће мушкарци.

 

Први документ

 

Међународне институције признају постојање трговине људима као међународног проблема. Оне чак истичу да се ради о једном од најуноснијих послова организованог криминалитета. Зато је трговина људима постала предмет разматрања током деведесетих година двадесетог века, када је и интензивиран рад на проналажењу адекватних механизама за њено сузбијање и спречавање. Од тада је усвојен велики број препорука, резолуција, конвенција, протокола и декларација, које су утицале да трговина људима постане забрањена и проскрибована делатност, како на међународном, тако и на националном нивоу.

Први међународни документ који целовито регулише забрану трговине белим робљем донет је почетком XX века. Након тога, донета је Међународна конвенција о сузбијању трговине женама и децом 1921. године, која прецизно утврђује систем санкција за прекршиоце те забране. Тај документ предвиђа кажњавање како учинилаца тог деликта,  тако и кажњавање за покушај, припремање, наговарање и навођење других лица са намером њихове употребе у забрањене сврхе. Касније је донета и Конвенција о сузбијању трговине лицима и о експлоатацији проституције других из 1949. године ради сузбијања трговине лицима у циљу сексуалне експлоатације, са настојањем потпуног укидања трговине белим робљем.

 

Забрана трговине људима

Забрана трговине људима данас представља општи правни принцип и заступљена је у свим правним системима у свету. На том принципу су донети касније и бројни међународни универзални и регионални међународни документи са циљем забране трговине људима у свим њеним облицима. Овај облик савременог ропства дуго није био прецизно дефинисан, иако је био забрањен многим међународноправним документима. Тек доношењем Протокола о трговини људима у Палерму, који представља допуну Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, дата је јасна дефиниција ове појаве. Овај Протокол је био основ по коме је трговина људима инкриминисана као кривично дело 2003. године у кривичном законодавству Савезне Републике Југославије. Без обзира на све те мере, мали број држава има посебне законе против трговине људима, а немају све државе ни одговарајуће механизме за превенцију и сузбијање ове појаве.

 

Кривични законик

 

У Републици Србији такође не постоји посебан закон којим би се регулисало кажњавање и спречавање трговине људима, већ је ова област регулисана Кривичним закоником.  Она заокупља велику пажњу научне и стручне јавности. Кроз анализу уговорне праксе на међународном нивоу и правних докумената на националном нивоу може се боље упознати природа појма и садржина трговине људима, њене карактеристике и облици испољавања са правног аспекта. Тако боље познавање ове појаве доводи до развијања механизама којима се може утицати на њено спречавање и њено лакше препознавање, а самим тим и на кажњавање учинилаца тог кривичног дела.

 

Трговина људима и Уједињене нације

 

Међународна заједница је у Палерму, 2000. године на челу са Уједињеним нацијама донела три Протокола као додатак Конвенцији против транснационалног организованог криминала. То су: 

Протокол за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима,- нарочито женама и децом, 

Протокол против кријумчарења миграната копном, морем и ваздухом и

Протокол против недозвољене производње и трговине ватреним оружјем, њихових- компоненти и делова и муниције.

Република Србија је ратификовала и ову Конвенцију и Протоколе 2001. године.

Протокол за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и децом, заслужује посебну пажњу у сузбијању кривичног дела трговине људима на међународном нивоу. Овај Протокол ступио је на снагу 2003. године. Он представља допуну Конвенције УН против транснационалног организованог криминала. Закон о потврђивању Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала и допунских протокола.

Протокол је значајан искорак ка хармонизацији норми националних законодавстава, које се односе на спречавање трговине људима. Од држава потписница Протокола се захтева да инкриминишу трговину људима како је у овом акту дефинисана, стављајући акценат на превенцију и борбу против трговине људима, уз захтев за свеобухватан међународни приступ у земљама порекла, транзита и крајњег одредишта, при чему се стаје у заштиту међународно признатих људских права и слобода.  У овом Протоколу трговина људима се дефинише као врбовање, транспорт, пренос или задржавање лица, под претњом или коришћењем силе или других облика принуде, отмицом, преваром, обманом, злоупотребом положаја рањивости или тешког положаја жртве, давањем или прихватањем новца или других бенефиција ради добијања пристанка лица и преузимањем контроле над тим лицем, у сврху експлоатације. Пристанак жртве на намеравану експлоатацију је ирелевантан у свим случајевима у којима је коришћена било која мера изнета у дефинисању трговине људима. Посебно се појачава заштита најмлађе категорије жртава (деце), експлицитно наглашавајући да је дете свако лице испод осамнаест година. У Протоколу се посебно истиче значај помоћи жртвама трговине људима у виду становања, лекарске, психолошке и материјалне помоћи, пружање савета и информација посебно везано за законска права, као и других видова помоћи.

 

Иако је већина земаља чланица потписала и ратификовала овај Протокол чиме је он постао део њиховог националног законодавства, његово спровођење у пракси и даље носи одређене проблеме. Наиме, и даље већина жртава овакве трговине никада није идентификована, а само мали број учинилаца овог кривичног дела је био осуђен.

 

Последњи пут измењено понедељак, 20 септембар 2021 15:17

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Др Митић: Од 120 у болници, само је 1% вакцинисаних пацијената - Радио Телевизија Врање https://t.co/4wcck4AwwT via… https://t.co/SoxOnCDBgf
Млади заинтересовани за програмирање - Радио Телевизија Врање https://t.co/Qm6S8JAms5 via @tripplesworld https://t.co/hyibjqqzWs
Субвенције за незапослене - Радио Телевизија Врање https://t.co/bqP5vFLhRk via @tripplesworld https://t.co/1zDeVmlCUC
Follow RTV Vranje on Twitter