Primus inter pares

Primus inter pares

Глумац Милан Васић је последњих година  један од најангажованијих глумаца млађе генерације. Можемо га видети у бројним ТВ серијама,  у позоришним представама као и у филмовима. Запажен је и његов певачки таленат тако да с уживањем слушамо песму "Ја сам момче са Косова", коју је маестрално  извео са чувеним трубачем Дејаном Петровићем и његовим бендом. Песма је наишла на огроман одјек широм света. Милан ту неће стати. Разговарали смо са њим о досадашњим пројектима , а открио нам је и на чему тренутно ради.

-У протеклом периоду, тачније претходних годину дана сам доста радио, буквално сам имао снимања свакога дана. Могу да најавим да ће гледаоци од новембра или децембра моћи да гледају серију ''Јунаци  нашег доба'' Синише Павића у којој имам врло занимљиву улогу и имам више простора него у првом серијалу. Такође, почео сам са снимањем  једног  великог филма''Халијард'' који ради Радош Бајић, а биће и серије од  шест епизода по истинитом догађају. Јако сам срећан и испуњен јер играм историјску личност, мајора Предрага Раковића. Огромна ми је част што играм са Жарком  Лаушевићем који је од малих ногу мој велики идол. Велики је изазов за мене да глумим у том филму. Иако имам 20 година каријере и дан данас се понашам као да сам јуче завршио Академију , и мислим да би сви млади тако требало да се понашају. Доста сам комедија играо до сада и мислим да ће ова улога бити још једна прекретница у мојој каријери, каже Милан Васић.

На питање да ли је тешко трансформисати се и прећи из једну у другу улогу, Васић одговара да то њему није проблем.

- То је посао нас глумаца , да се прилагођавамо. Ја сам публици показао да драму волим . Могу да будем и драмски глумац и комичар, али бих волео да често радим и једно и друго. Не постоји жанр где се не бих снашао. Уживам у свакој улози, објашњава Васић.

-Улога  Саве Лађарског  у филмовима '' Коњи врани''и ''Јесен стиже, Дуњо моја'' је била врло значајна за мене . Био сам на седмом небу када сам је добио. Чак и да ми Љубиша Самарџић није дао ту улогу, био сам пресрећан јер сам се руковао са једном од највећих легенди југословенске кинематографије.Снашао сам се одлично. Самим тим што ме након тога ангажовао у још неколико пројекта , рекао бих да сам одговорио задатку. Он ме заволео, малтене као сина и доста смо сарађивали након тога. Врло сам задовољан, с радошћу преноси утиске Васић.

 Улога Манета у филму ''Врати се Зоне'' је итекако била примећена и она је на неки начин обележила каријеру Милана Васића.

- Улога као да је писана за мене. Није толико проблем био у акценту, поента је душа коју носи југ Србије. Или осећате тај дух или не. Колеге на снимању су ме често питале како се изговара нека реч на нашем дијалекту, јер тај акценат познајем јако добро. Помагао сам свима. Било ми је задовољство да радим на том филму и веома лако, присећа се Васић. 

 Васића нису заобишле ни серије ''Грех њене  мајке'' и ''Мирис кише на Балкану''.

-Улога Данијела у серији ''Мирис кише на Балкану''ми је била једна од најтежих улога коју сам радио на телевизији. Улога која је била на граници да може да се претера или да буде лоше. Лик је био на ивици нормалног или лудог. На крају он полуди јер му је цела фамилија завршавала у лудници. Баш тешка улога али сам успео да је изнесем на прави начин. уз много труда и рада, каже Васић.

Милан Васић је глумио и у комичним серијама. Рад са Ланетом Гутовићем у серији ''Бела лађа'' је врло драгоцен. Драго ми је што сам га упознао. Научио сам доста од њега. Доста сам радио и са пријатељима Андријом Милошевићем и Миланом Калинићем. Упечатљива је телевизијска и позоришна форма ''Певај брате ''. Не постоји град у коме два пута нисмо играли тај комад. Отворио нам је врата ван земље и остварили смо доста контаката и та представа је доста тога променила у мојој каријери, говори Васић.

Још једна велика љубав Милана Васића, поред глуме је музика и песма.  "Ја сам момче са Косова" је нумера коју је маестрално  извео са чувеним трубачем Дејаном Петровићем и његовим бендом. Песма је наишла на позитивне реакције широм света.

-Ја музику волим , не постоји лоших коменатара на песму. Захваљујући корони смо успели да урадимо овако добру ствар, јер смо имали мање обавеза. Урадио сам и спот, све сам осмислио , нашао локације на Косову и све је снимано баш  тамо. Ја ову песму никада нисам отпевао на ниједној свадби и  свечаностима. Поента је  што желим да оставим добре ствари иза себе. Снимаћу и даље. Циљ ми је да направим своју песму која ће бити у етно фазону и снимаћу спот опет на Косову, јер су моји корени тамо, каже Милан.

-Свестан сам своје популарности, видим како народ реагује на мене, прија ми то, видим да сам драг људима. Губи се приватан живот, али то је мој посао, али поента је да се остане на земљи а то полази из куће. Захвалан сам својој породици што ми нису дозволили да полетим већ ме научили да останем приземан и свој.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Милица Стошић је мајстор фруле. Једина жена која је добила мајсторско писмо за свирање овог инструмента. Када она засвира и душа и срце затрепере.

Док вешто прелази прстима преко фруле човек не може а да не закључи да је музика, као и фрула њен живот.  Да није тако не би око 4 деценије била везана за овај инструмент. А није баш све ишло глатко од почетка.

Почела је са 6 година у свом родном Новом селу код Сурдулице. Први пут је засвирала на сеоској слави Петровдан, 12. јула 1973. године. И ако су сви који су је чули били пријатно изненађени, њена мајка није. Није желела да јој ћерка буде фрулашица, нити да се бави музиком. Није то за девојке, мајка је била изричита. Али како судбина сама уређује путеве, тако је и Миличин уредила.

Некада девојчурак, а касније девојка и зрела жена захваљујући раскошном таленту, упорности и љубави постала је виртуоз на фрули, позната и ван граница наше земље. 2003. Године додељено јој је мајсторско звање. Њено име уписано је златним словима као име особе која је мотивисала, охрабрила и прокрчила пут и другим девојчицама које су изабрале фрулу за свој инструмент.

„Да разбијемо ту табу тему, да не постоје мушки и женски занати и мушки и женски инструменти. Фрула је најлакша за жену. Кад видим да мушкарац свира фрулу, а има снагу да предува сваки кларинет или саксофон, кажем да је залутао, али да га не увредим, подржим то интересовање“, каже Милица.

Познато је да су и гени чудо. Имала је Милица од кога да учи. Цела њена породица је музичка.

„ Цела моја породица Ђошић су инструменталисти, односно надарени за музику почев од прадеде, деде, оца, брата од стрица који ме је учио кришом , јер мама није хтела ни да чује. Чак је замерила брату од стрица што ми је куповао фруле. У то време то су биле пластичне фрулице. Ја чак нисам ни кренула са фрулом него са једном шупљом цеви која се на југу зове „шупељка“ . У својој колекцији чувам и њу и двојанку стару више од 100 година са Косова и Метохије. Имам у својој колекцији много фрула које сам добила на поклон од људи који су старији од мене, а који су то сакупљали дуги низ година. Желели су да то остане у правим рукама и ја им се на томе захваљујем. Колекција је прилично велика, али ни једну не би продала, нити продајем. Нашло се неколико људи којима сам од срца поклонила неке своје фруле и они су били веома почаствовани“, прича Милица. 

Упркос очигледном таленту, није имала подршку своје мајке. Брата и сестру није занимала породична традиција, определили су се за друге послове, али у Милици је све треперило од музике.

„Мама је бранила само из тог разлога, ко ће мене да ожени ако наставим да свирам фрулу, јер у то време су били популарни трубачи и Роми су се углавном бавили музиком. Међутим ја сам још као мала била врло тврдоглава и знала да себи зацртам циљ и да га остварим. Када се родите под срећном звездом и имате свој циљ, дођете до успеха. Када немате онда тражите оправдање за сваки неуспех и кривите чак и друге”.

Милица је у року завршила и Педагошки факултет. Још један од талената, способност да преноси стечена знања, применила је обучавајући друге да свирају на фрули. У Омладинском културном центру, где је била ангажована, заједно са колегом, организовали су часове кавала и фруле за полазнике. Било је много заинтересованих, међутим каже да надлежни тада нису препознали квалитет онога што су радили.

Ипак њена каријера је ишла само узлазном путањом. Поред наступа на бројним манифестацијама, Милица је почела са учешћем на такмичењу у Прислоници код Чачка. Манифестација која је најзначајнија у земљи када су у питању фрулаши донела јој је много тога лепог, од најпопуларније фрулашице, једине жене међу фрулашима, до мајсторског писма. Награде су јој биле подстрек да иде даље и даље. Међутим није било лако бити сама међу мушкарцима.

“Имала сам проблема што се тиче колега фрулаша, конкурентно су се они бранили, јер су знали како ја свирам, колика је моја љубав и колики су ми видици били и циљ да не може нико да ми стане на пут док не постанем мајстор фруле. После 30 година рада, ја сам проглашена 2003. године за мајстора фруле. До данашњег дана јако сам поносна на себе, на свој успех и на те фруле”, јасно и поносно каже Милица.

Љубав према фрули пренела је и на своје две ћерке.

„ Старија ћерка свира фрулу и кавал, завршила је етномузикологију на Академији музичке уметности и магистрирала. Млађа такође зна да свира фрулу, завршила је нижу и основну Музичку школу, одсек клавир. Има апсолутни слух, али је препознала нешто што деца много боље виде од нас у данашње време а то је да је мама као мајстор фруле остала на звању, али не и препознавању. Одлучила се за упис Фармацеутског факултета.

„Фруле ће доћи у њихов живот када дође време за то, а ја се нећу никад одрећи тог инструмента. Имам добру збирку фрула, имам рад, безброј емисија, између осталог и ову, тако да сам поносна и моћи ћу својим унуцима да се похвалим нечим што је другачије и чиме се разликујем од других бака“.

 Милица може да буде поносна и на трајне снимке које је снимала и који се чувају широм Југославије.

„ Од 84. године имам трајне снимке у Радио Сарајеву, Телевизији Нови Сад, Београд, Пинк, Радио Београд, РТС 1, 2. Са Бранимиром Стошићем Кацетом смо имали концерт у Етнографском музеју, изузетно посећен и успешан. Све је то забалежено и драго ми је због тога“.

Успех ове жене мотивисао је и охрабрио и друге девојчице да науче да свирају фрулу. Шумадија предњачи у томе.

Фрула је одредила Миличин живот. Није могло другачије, јер је одрастала уз овај и сличне инструменте. Добро је упамтила савет познате сарајевске певачице Алме Екмечић да је трновит пут до успеха. И јесте био, али уз рад, љубав, подршку, успела је да постигне оно што је себи задала као циљ. Име Милице Стишић и данас се са поштовањем помиње у музичким круговима. Она је незаобилазни гост не само на фестивалима фрулаша, већ и на другим етно и музичким сусретима.

Тренутно је у неком другом послу, али од музике не одустаје. А и зашто би, када је једна и јединствена. 

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Марко Стаменковић је млади уметник из нашег града  који је познат по врло специфичном таленту. Он је карикатуриста. Свој таленат је открио врло рано, још као дете.  Данас након 15 година бављења карикатуром признат је у уметничким круговима не само у граду и у Србији већ и ван граница наше земље.

-Са пет година сам почео да режем портрете људи, правио сам фигурице а након тога је уследило цртање, па сликање. Интересовање према карикатури сам открио у својој 15.години . Био сам јако лош на почетку, али нисам одустајао. Српски инат се пробудио у мени. Радио сам даноноћно , цртао, цртао и био све бољи. Посветио сам се томе, напредовао  и резултати нису изостали, што потврђују бројне награде које сам добио али и критике стручних људи који су пратили мој рад, каже овај млади уметник.

-Учесвовао сам на бројним конкурсима и такмичењима. Најзначајнија награда за карикатуру је она  коју сам добио у Барселони а пре пет година нашао сам се међу 14 најбољих карикатуриста у Европи. Сматрам то својим великим успехом и поносан сам због тога.

-Захваљујући савременој технологији, данас постоје нове могућности за рад. Карикатуре се могу цртати најсавременијом дигитал арт тенологијом и ја то примењујем у раду. Могућности су много веће и нема граница. Када сам почео да радим на тај начин, одмах сам се снашао и врло сам задовољан, објашњава Марко.

-До сада сам имао пет самосталних изложби у Врању и  у Београду  и преко 200 групних изложби. Тренутно сам направио паузу због посла којим се бавим, јер немам толико времена да се посветим карикатурама, али то не значи да одустајем од тога, далеко од тога. Од уметности се не живи, за уметност се живи, наглашава овај успешни карикатуриста и додаје да не води евиденцију колико карикатура је до сада урадио , то уредно раде његова супруга и мајка.

-Стрипови су такође моја велика љубав. Пре десет година објавио сам један стрип, учествовао на пар групних. Припремам нешто, имам готов сценарио, реч је о ратној причи, али о том потом. Тренутно се бавим графичким дизајном и задовољан сам, каже Марко.

-Остварен сам у највећој животној улози, имам дивну супругу и двадесетомесечног сина. Он већ показује знаке , воли да црта и мислим да ће се за њега чути и верујем да ће наследити мој таленат. Радује ме то, са усхићењем говори овај млади човек.

-Младима који су талентовани поручујем да раде, да не одустају и да остварују своје снове, закључује Марко Стаменковић Марс.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Стеван Милошевић је млади књижевник, песник, вероучитељ, окренут подједнако љубави према писању и вери и традицији.

Воли да пише о обичним, свакодневним стварима, да се обраћа деци која га посебно инспиришу, али и старијима.

Када пише за децу, он се игра и ужива у томе, а то настоји да пренесе и на своје читаоце. За старије обрађује разне друге теме, од социјалних, духовних, економских, свих које се тичу свакодневног живота.

Каже да свако од нас има неки таленат. Љубав према писању дошла је спонтано. Сазревала је с годинама. У школи је похађао разне секције које се баве дечјим стваралаштвом, доста је читао, све је то допринело да почне и сам да записује своје мисли. Није планирао да ће се тиме бавити.

„Ја ништа не планирам у животу, мишљења сам да чим испланирате нешто у животу, то што живите испланирано је као да глумите, јер сте га већ испланирали. А ја не жлим да глумим живот, желим да га живим“,  искрен је Стеван.

Написао је три њиге, две за децу и једну за одрасле. Поему за децу „Легенда о лептировом срцу“, збирку песама „Аждаја напушта бајку“ и најновију, збирку песама за одрасле „Поетска микрофонија“.

Хумор је тежиште његовог стваралаштва за децу. Мишљења је да кроз хумор могу да се кажу и озбиљне ствари. Одбија да одрасте, јер само тако може да буде искрен пријатељ деци, за које и највише воли да ствара.

Инспирише га живот. Од глобалних ситница до чињеница и ствари које одређују живот. Воли да машта, јер је машта највећа реалност. Каже да и сам Бог има дивну машту, па је тако створио све, и нас људе. Тако и човек машта о многим стварима и покушава да их уради.

Својим читаоцима кроз машту говори о реалности.

Воли да пише за децу. Истиче да дечју поезију и књижевност разумеју сви, оне немају границу. По њему, предуслов да би имали доброг и озбиљног, посвећног, читаоца књижевности за одрасле, је да прво морамо да имамо озбиљног и посвећеног читаоца у књижевности за децу. Мисли да је књижевност за децу изузетно важна у формирању мишљења и личности детета, а касније и озбиљне индивидуе.

Песме које пише настају годинама, записује их када год има инспирацију, и чекају стрпљиво да буду одабране и издате и нађу се у некој књизи.

Упркос корони, Стеван ових дана промовише нову књигу под називом “Поетска микрофонија“. Први пут се обраћа одраслима. Издавач је “Прометеј” из Новог Сада. О књизи су писали Матија Бећковић, Благоје Баковић, Бошко Ломовић. Интересантно је да је до сарадње са овом изузетно значајном кућом дошло спонтано, одабрали су да издају његов рукопис, што му веома значи. Још више га чини поносним што је књижевни приказ о његовој књизи написао славни Матија Бећковић кога је упознао у Нишу и који је похвалио његов рад. Слично мишљење имали су и Благоје Баковић и Бошко Ломовић што га веома радује.

Више воли да пише поезију, она му је бурнија, са више емоција, боље држи пажњу.

Овај млади песник често учествује на разним књижевним и духовним конкурсима и може да буде поносан на награде које пристижу са разних страна, из земље и иностранства.

Значе му као афирмација и подстрек да ствара даље. Радује им се.

Изузетно му је драго што је на међународном сабору духовне поезије добио прву награду за песму “На бранику Васељене” која је посвећена манастиру Свети Прохор Пчињски.

На фестивалу стваралаштва за децу у Црвенки награђен је за дечије стваралаштво и то од стране публике, од деце. То га веома усрећило, кае као да је добио Нобелову награду.

“Ако се ваш рад препозна међу одређеним књижевним критичарима, а не препозна се међу публиком, међу онима којима је тај рад намењен, шта сте ви урадили. Постоје такве књиге. Ја не би желео да се то мени деси”, кађе Милошевић.

Стеван је духовит, забаван, широког знања и интересовања. Своје читаоце уме да забави хумором, речима, занимљивим приступом обичним стварима. И када пише за децу и ствара за одрасле посвећен је и настоји да његове књиге буду другачије, са личним печатом, али читљиве и садржајне. Судећи по наградама, интересовању издавача и бројем оних који га читају, то му полази за руком.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Последњи пут измењено петак, 01 октобар 2021 17:05

Наша суграђанка Ана Митић Стошић је врло цењена и поштована у књижевним круговима у нашем граду али и шире. Рођена је 19. априла 1986. године. Основну и средњу музичку школу завршила је у Врању. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи Српска књижевност и језик. 

Била је председник Издавачког савета на Народном универзитету и учесник Књижевне колоније 2017. године у Врању.Члан је Удружења књижевника Врања.  Објавила је збирку песама Мириси Раја (2019).

-Песник Анђелко Заблаћански је мене приметио на друштвеним мрежама, кренули смо да сарађујемо, добила сам од њега препоруку и рецензију. Након тога су се стихијски низали даљи догађаји. У међувремену сам се удаљила од свог стваралаштва и више се усмерила на помагање другима да објаве своје књиге. У уређивачким сам одборима. Лекторисала сам више од 20 књига, написала препоруке, рецензије , приказе у зборницима и књижевним часописима, каже Стошићева.

-Све је кренуло од малих ногу, од  рецитовања . У другом разреду сам добила другу награду на такмичењу рецитатора. То ме понело и тај кратки али језгровити израз  који има песма ме јако заинтересовао. Почела сам да пишем тако да сам у четвртом разреду већ имала свеску препуну стихова. Све то чувам, сада ми је симпатично када читам те  прве стихове које сам писала као дете. Никада нисам престала да пишем. Много сам критична и самокритична и због тога се дуго чека на моју другу књигу. Песме које су у мојој првој збирци обухватају моје целокупно  стваралаштво још од студентских дана до данас. Песме сам мењала, ја сам тип писца који  коригује своје песме, скраћујем стихове , мењам. Задовољна сам овом збирком. Нисам конкурисала за награде , али сам наступила на свим већим сајмовима у Београду, Нишу , Пироту и Врању, каже песникиња.

-Не постоји омиљена песма у збирци, све ми се свиђају. Инспиришу ме догађаји своји или других људи. Увек трагам за песмом, и у животу и у стваралаштву. Поетски сам тип. Међутим, поезија није вреднована довољно . Свеприсутна је на друштвеним мрежама и мислим да то није добро. Саветујем свима који то раде а нису још објавили књигу да престану са тим. Саветујем им да пишу , да промишљају о ономе што пишу и да уз одређени тим сарадника објаве квалитетно књижевно дело. Неко то прихвати , али  већина би да и даље добија лајкове на друштвеним мрежама.Зато је поезија изгубила неку вредност а ја мислим да је она врховна уметност и књижевни жанр јер се са мало речи каже много, истиче Ана.

-Проза је тежа за писање, али је лакша за анализу  и није ми изазов. Опробала сам се у томе и тежим да се докажем и у том жанру што је циљ сваког писца. Пишем прозу, имам материјал али нисам сигурна шта ћу објавити јер је поезија нешто што ме дубље дотиче, каже наша саговорница.

-Бављење рецензијом и лектуром је велики изазов за мене. С обзиром да сам по професији професор књижевности, на факултету је основа студирања читање и тумачење књижевних дела. Тако да још из тог периода  имам  потребу да кажем  што више , али са мало речи. Управо моје рецензије иду у том правцу да скраћујем и да са што мање изабраних речи јасније и прецизније прикажемо дело, додаје Ана.

-Радим на неким песмама и на прози и надам се да ћу следеће године објавити своје ново књижевно дело и радујем се томе, а верујем да ће то значити и читаоцима који прате мој рад, каже Ана Митић Стошић.
 

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Др Митић: Од 120 у болници, само је 1% вакцинисаних пацијената - Радио Телевизија Врање https://t.co/4wcck4AwwT via… https://t.co/SoxOnCDBgf
Млади заинтересовани за програмирање - Радио Телевизија Врање https://t.co/Qm6S8JAms5 via @tripplesworld https://t.co/hyibjqqzWs
Субвенције за незапослене - Радио Телевизија Врање https://t.co/bqP5vFLhRk via @tripplesworld https://t.co/1zDeVmlCUC
Follow RTV Vranje on Twitter