Primus inter pares

Primus inter pares

Марко Стаменковић је млади уметник из нашег града  који је познат по врло специфичном таленту. Он је карикатуриста. Свој таленат је открио врло рано, још као дете.  Данас након 15 година бављења карикатуром признат је у уметничким круговима не само у граду и у Србији већ и ван граница наше земље.

-Са пет година сам почео да режем портрете људи, правио сам фигурице а након тога је уследило цртање, па сликање. Интересовање према карикатури сам открио у својој 15.години . Био сам јако лош на почетку, али нисам одустајао. Српски инат се пробудио у мени. Радио сам даноноћно , цртао, цртао и био све бољи. Посветио сам се томе, напредовао  и резултати нису изостали, што потврђују бројне награде које сам добио али и критике стручних људи који су пратили мој рад, каже овај млади уметник.

-Учесвовао сам на бројним конкурсима и такмичењима. Најзначајнија награда за карикатуру је она  коју сам добио у Барселони а пре пет година нашао сам се међу 14 најбољих карикатуриста у Европи. Сматрам то својим великим успехом и поносан сам због тога.

-Захваљујући савременој технологији, данас постоје нове могућности за рад. Карикатуре се могу цртати најсавременијом дигитал арт тенологијом и ја то примењујем у раду. Могућности су много веће и нема граница. Када сам почео да радим на тај начин, одмах сам се снашао и врло сам задовољан, објашњава Марко.

-До сада сам имао пет самосталних изложби у Врању и  у Београду  и преко 200 групних изложби. Тренутно сам направио паузу због посла којим се бавим, јер немам толико времена да се посветим карикатурама, али то не значи да одустајем од тога, далеко од тога. Од уметности се не живи, за уметност се живи, наглашава овај успешни карикатуриста и додаје да не води евиденцију колико карикатура је до сада урадио , то уредно раде његова супруга и мајка.

-Стрипови су такође моја велика љубав. Пре десет година објавио сам један стрип, учествовао на пар групних. Припремам нешто, имам готов сценарио, реч је о ратној причи, али о том потом. Тренутно се бавим графичким дизајном и задовољан сам, каже Марко.

-Остварен сам у највећој животној улози, имам дивну супругу и двадесетомесечног сина. Он већ показује знаке , воли да црта и мислим да ће се за њега чути и верујем да ће наследити мој таленат. Радује ме то, са усхићењем говори овај млади човек.

-Младима који су талентовани поручујем да раде, да не одустају и да остварују своје снове, закључује Марко Стаменковић Марс.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Стеван Милошевић је млади књижевник, песник, вероучитељ, окренут подједнако љубави према писању и вери и традицији.

Воли да пише о обичним, свакодневним стварима, да се обраћа деци која га посебно инспиришу, али и старијима.

Када пише за децу, он се игра и ужива у томе, а то настоји да пренесе и на своје читаоце. За старије обрађује разне друге теме, од социјалних, духовних, економских, свих које се тичу свакодневног живота.

Каже да свако од нас има неки таленат. Љубав према писању дошла је спонтано. Сазревала је с годинама. У школи је похађао разне секције које се баве дечјим стваралаштвом, доста је читао, све је то допринело да почне и сам да записује своје мисли. Није планирао да ће се тиме бавити.

„Ја ништа не планирам у животу, мишљења сам да чим испланирате нешто у животу, то што живите испланирано је као да глумите, јер сте га већ испланирали. А ја не жлим да глумим живот, желим да га живим“,  искрен је Стеван.

Написао је три њиге, две за децу и једну за одрасле. Поему за децу „Легенда о лептировом срцу“, збирку песама „Аждаја напушта бајку“ и најновију, збирку песама за одрасле „Поетска микрофонија“.

Хумор је тежиште његовог стваралаштва за децу. Мишљења је да кроз хумор могу да се кажу и озбиљне ствари. Одбија да одрасте, јер само тако може да буде искрен пријатељ деци, за које и највише воли да ствара.

Инспирише га живот. Од глобалних ситница до чињеница и ствари које одређују живот. Воли да машта, јер је машта највећа реалност. Каже да и сам Бог има дивну машту, па је тако створио све, и нас људе. Тако и човек машта о многим стварима и покушава да их уради.

Својим читаоцима кроз машту говори о реалности.

Воли да пише за децу. Истиче да дечју поезију и књижевност разумеју сви, оне немају границу. По њему, предуслов да би имали доброг и озбиљног, посвећног, читаоца књижевности за одрасле, је да прво морамо да имамо озбиљног и посвећеног читаоца у књижевности за децу. Мисли да је књижевност за децу изузетно важна у формирању мишљења и личности детета, а касније и озбиљне индивидуе.

Песме које пише настају годинама, записује их када год има инспирацију, и чекају стрпљиво да буду одабране и издате и нађу се у некој књизи.

Упркос корони, Стеван ових дана промовише нову књигу под називом “Поетска микрофонија“. Први пут се обраћа одраслима. Издавач је “Прометеј” из Новог Сада. О књизи су писали Матија Бећковић, Благоје Баковић, Бошко Ломовић. Интересантно је да је до сарадње са овом изузетно значајном кућом дошло спонтано, одабрали су да издају његов рукопис, што му веома значи. Још више га чини поносним што је књижевни приказ о његовој књизи написао славни Матија Бећковић кога је упознао у Нишу и који је похвалио његов рад. Слично мишљење имали су и Благоје Баковић и Бошко Ломовић што га веома радује.

Више воли да пише поезију, она му је бурнија, са више емоција, боље држи пажњу.

Овај млади песник често учествује на разним књижевним и духовним конкурсима и може да буде поносан на награде које пристижу са разних страна, из земље и иностранства.

Значе му као афирмација и подстрек да ствара даље. Радује им се.

Изузетно му је драго што је на међународном сабору духовне поезије добио прву награду за песму “На бранику Васељене” која је посвећена манастиру Свети Прохор Пчињски.

На фестивалу стваралаштва за децу у Црвенки награђен је за дечије стваралаштво и то од стране публике, од деце. То га веома усрећило, кае као да је добио Нобелову награду.

“Ако се ваш рад препозна међу одређеним књижевним критичарима, а не препозна се међу публиком, међу онима којима је тај рад намењен, шта сте ви урадили. Постоје такве књиге. Ја не би желео да се то мени деси”, кађе Милошевић.

Стеван је духовит, забаван, широког знања и интересовања. Своје читаоце уме да забави хумором, речима, занимљивим приступом обичним стварима. И када пише за децу и ствара за одрасле посвећен је и настоји да његове књиге буду другачије, са личним печатом, али читљиве и садржајне. Судећи по наградама, интересовању издавача и бројем оних који га читају, то му полази за руком.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Последњи пут измењено петак, 01 октобар 2021 17:05

Наша суграђанка Ана Митић Стошић је врло цењена и поштована у књижевним круговима у нашем граду али и шире. Рођена је 19. априла 1986. године. Основну и средњу музичку школу завршила је у Врању. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи Српска књижевност и језик. 

Била је председник Издавачког савета на Народном универзитету и учесник Књижевне колоније 2017. године у Врању.Члан је Удружења књижевника Врања.  Објавила је збирку песама Мириси Раја (2019).

-Песник Анђелко Заблаћански је мене приметио на друштвеним мрежама, кренули смо да сарађујемо, добила сам од њега препоруку и рецензију. Након тога су се стихијски низали даљи догађаји. У међувремену сам се удаљила од свог стваралаштва и више се усмерила на помагање другима да објаве своје књиге. У уређивачким сам одборима. Лекторисала сам више од 20 књига, написала препоруке, рецензије , приказе у зборницима и књижевним часописима, каже Стошићева.

-Све је кренуло од малих ногу, од  рецитовања . У другом разреду сам добила другу награду на такмичењу рецитатора. То ме понело и тај кратки али језгровити израз  који има песма ме јако заинтересовао. Почела сам да пишем тако да сам у четвртом разреду већ имала свеску препуну стихова. Све то чувам, сада ми је симпатично када читам те  прве стихове које сам писала као дете. Никада нисам престала да пишем. Много сам критична и самокритична и због тога се дуго чека на моју другу књигу. Песме које су у мојој првој збирци обухватају моје целокупно  стваралаштво још од студентских дана до данас. Песме сам мењала, ја сам тип писца који  коригује своје песме, скраћујем стихове , мењам. Задовољна сам овом збирком. Нисам конкурисала за награде , али сам наступила на свим већим сајмовима у Београду, Нишу , Пироту и Врању, каже песникиња.

-Не постоји омиљена песма у збирци, све ми се свиђају. Инспиришу ме догађаји своји или других људи. Увек трагам за песмом, и у животу и у стваралаштву. Поетски сам тип. Међутим, поезија није вреднована довољно . Свеприсутна је на друштвеним мрежама и мислим да то није добро. Саветујем свима који то раде а нису још објавили књигу да престану са тим. Саветујем им да пишу , да промишљају о ономе што пишу и да уз одређени тим сарадника објаве квалитетно књижевно дело. Неко то прихвати , али  већина би да и даље добија лајкове на друштвеним мрежама.Зато је поезија изгубила неку вредност а ја мислим да је она врховна уметност и књижевни жанр јер се са мало речи каже много, истиче Ана.

-Проза је тежа за писање, али је лакша за анализу  и није ми изазов. Опробала сам се у томе и тежим да се докажем и у том жанру што је циљ сваког писца. Пишем прозу, имам материјал али нисам сигурна шта ћу објавити јер је поезија нешто што ме дубље дотиче, каже наша саговорница.

-Бављење рецензијом и лектуром је велики изазов за мене. С обзиром да сам по професији професор књижевности, на факултету је основа студирања читање и тумачење књижевних дела. Тако да још из тог периода  имам  потребу да кажем  што више , али са мало речи. Управо моје рецензије иду у том правцу да скраћујем и да са што мање изабраних речи јасније и прецизније прикажемо дело, додаје Ана.

-Радим на неким песмама и на прози и надам се да ћу следеће године објавити своје ново књижевно дело и радујем се томе, а верујем да ће то значити и читаоцима који прате мој рад, каже Ана Митић Стошић.
 

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Име др Срђана Томића одавно се не везује само за докторски позив, а ни за Врање.

Рођени је Врањанац. Одрастао је и школовао се у овом граду. Медицински факултет завршио је у Нишу, као и специјализацију из дерматовенерологије и постдипломске студије.

Одувек је жудео за знањем, проучавао све што има везе са његовом професијом, али су га интересовале и друге области медицине. Признат је познавалац кинеске народне медицине и биљоберства. Паралелно са овим интересовањима негује и своју уметничку страну. Окренут је и историји и традицији.  

Један је од оснивача Пријемно тријажног одељења Здравственог центра Врање, Центра за превенцију, Саветовалишта за младе и Друштва за борбу против рака. Био је управник Домова здравља у свом граду и Бујановцу.

Спектар интересовања није заобишао ни спорт. Успешно се бавио борилачким спортовима у младости, а љубав према униформи остварио је као резервни официр Војске Србије.

„Човек је велике тајна, тешко је рећи шта је преломно у свему томе. Вероватно сам при рођењу добио неколико мањих талената, па лутам кроз њих као кроз лавиринте. У ствари, вишак слободног врмена неко троши, играјући фудбал, шах, кроз риболов. А ја ето, кроз музику, сликање, писање књига. Замарају ме кафанске приче. Оно што желим да кажем и кад желим да кажем, ја напишем у књизи или песми. Што се медицине тиче, медицина је увек и у свим срединама врхунска уметност, јер је човек највећа тајна, тако да међу медицинарима кроз историју имамо велике уметнике, филозофе, песнике, књижевнике, сликаре, спортисте. Није ништа посебно, што се ја, а и многе моје колеге тиме бавимо. Поменућу чика Јову Змаја коме се чак и велики Никола Тесла поклонио кад је био у Новом Саду, затим ту је и Лазаревић и многи други. Одувек сам нешто пискарао, сликао. Професор Миодраг Станковић је у Гимназији инсистирао да упишем Ликовну академију. Други су инсистирали да се бавим неким другим уметничким послом, а пошто је вековима у мојој породици традиција, народна медицина, ја сам послушао свог деду и уписао Медицински факултет са намером да будем ортопед. Али како живот пише драме и романе, све испадне онако како нисмо планирали. И ако сам планирао да будем ортопед, постао сам дерматовенеролог. Не могу да кажем да сам промашио, јер је то нова наука, кожа је још увек највећа тајна, мало се зна о функцијама коже. Надам се, кад будем завршио свој радни век и будем отишао у пензију, да ћу моћи на миру да салдирам сва стечена знања и моја и друга и оно што су достигнућа у свету, па да све то систематизујем и направим неки бољитак у својој науци. Желим да урадим макар неку смерницу млађима да им скратим путању, да не лутају“, каже уз осмех доктор Томић.

На сваких десет година издаје по једну књигу. Каже има их много, јер има пуно година. Шали се, као и увек. Има 3 романа, јену новелу, неколико самосталних стручних књига, неколико са својим професорима и неколико где је он главни јунак прича или докумената које су писали његови професори, међу њима и  академик Јокановић.

„Ја углавном пишем о ратним догађајима, и то су све антиратне књиге, књиге против насиља, људске глупости, јер је свако насиље непотребно. Ми кроз историју помињемо разне велике војсковође, почев од Александра Македонског и друге. Међутим, кога су усрећили ти људи и њихови генерали. Иза њих је остало стотине хиљада мртвих људи и угашених будућности, сломљених породица. Њихове матичне државе су такође остале сломљене, да не подигну главу, попут Монголије, Македоније. Тако ће проћи све империје. По Теслином неком закону „космичког бола“, све се враћа. Ни један агресор, ни један отимач, не може да прође славно у будућности“, каже др Томић.

„Свака моја књига је прожета истинским, историјским, стварним документима, док је остали део романсиран, има и научно- фантастичног писања, нека предвиђања. Многе ствари које сам писао, шта ће се дешавати у медицини, већ се обистињују. Мој колега Мишел де Нострадамус био је велики лекар, измислио је дезинфекцију и козметологију, али га нико по томе не памти. Памте га као пророка. Али и поред тога он је био јако добар лекар, талентован, са изузетним пророчким талентом. Он није поминњао датуме, а ја јесам. И неки су се обистинили. Па, ће ме неки макар и по томе знати, односно памтити, кад сво ово лудило прође, ово предворје апокалипсе. Надам се да до апокалипсе неће доћи, искрен је доктор.

Срђан Томић је велики љубитељ историје. Бавио се истраживањем својих корена и предака, али и комплетном српском историјом. Каже да човек који нема прошлост, нема ни будућност.

„Ми морамо да знамо чији смо синови и кћери. Да би имали будућност, да би наша деца знала ко су и шта су, морамо да им прикажемо истиниту прошлост. Проучавао сам историју Врања и околине. Овде се дешавало много тога доброг, јуначког и паметног. Никако не признајем ону увредљиву реченицу: „Што јужније то тужније“. За то имам историјске доказе. Ова територија је имала, има и имаће велику историјску улогу. Овде је измишљена прва бомба, направљена прва каладонт паста, многе ствари су овде урађене, које нису на другим местима.

Ако се осврнемо на културу, песме, свака наша песма има име и презиме и адресу становања. Зато се узнемирим када чујем да нас неки мешају са културом неких других народа у окружењу. Немам ништа против тих народа, напротив, али ми смо само своји. Добро је што се све већи број људи, професионалаца, буди и покушава да заштити оно што је наше у међународним релевантним институцијама.“. 

Аутор је бројних музичких нумера, својих и за друге извођаче. Компонује за позориште, разне друге институције, пријатеље, ради музику за филмове. Свира 20 музичких инструмената. Са оркестром „Весели доктори“ , чији је оснивач и шеф наступао је на бројним фестивалима у земљи и иностранству и побеђивао.

Били су најбољи свуда где год би се појавили у такмичарском програму ауторске музике. Свесловенски су шампиони победом на фестивалу у Белорусији. Својом спонтаношћу, музикалношћу, апсолутним слухом, пленили су где год да се појаве.

Памте се њихови наступи на великој сцени Народног позоришта, Коларцу, на најзначајнијим музичким фестивалима у земљи, наступи у шоу програмима и другим емисијама.  Ретко ко из ових крајева може да се похвали тиме.

Тренутно не наступају, јер је доктор Томић повредио руку, али се нада да ће се убрзо опоравити и наставити. Каже: „Чисто да покажемо да, осим медицине, ми лекари можемо и неке друге ствари да радимо, да нисмо усмерени само на науку и читање. Људске патње и бриге које пацијенти деле са нама остављају траг. Ми их претачемо у стихове“.

Имају већ приличан број композиција, за неколико албума. С обзиром на то да им је музика била хоби и издувни вентил од посла, планирају да јој се више посвете након професионалне каријере.

Велика Томићева љубав је и сликарство, али не стиже да се бави тиме колико жели. Иза себе има бројне самосталне и групне изложбе. Његове слике могле су се видети и у галерији Српске академије наука и уметности у Новом Саду. На питање шта је оно што навише воли, опет уз смех, каже....

“Ја волим тешку емоцију. Дешава се да се на проби или студиу расплачем, али то је људски, природно. То је знак да је текст искрен, да је музика искрена, да се не фолирамо”. 

Доктор Срђан Томић плени својом интелигенцијом, смислом за хумор, осмехом.

Каже да су његове две ћерке наследиле све добре особине али и да су креативније од њега.

Настојаће да и даље негује своје хобије, што је на радост свих који га цене и поштују.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

Последњи пут измењено понедељак, 27 септембар 2021 18:47

Име Екрема Мамутовића из Врања познато је широм нашег краја, земље али и ван граница Србије. Иза огромног успеха који је овај трубач постигао са својим оркестром ''Бакија Бакић''  стоји дугогодишњи труд и рад.

-Трубу сам први пут узео у руке са три године. Најпре сам је доживљавао као играчку али већ са пет година схватио сам шта је труба и чему служи. Са осам година почео сам да похађам Музичку школу у Врању. Са 12 година постао сам члан оркестра  свог деде Екрема Мамутовића . Моја два сина, Добривоје и Кристијан су такође кренула мојим путем и надам се да ће њихова имена бити још популарнија него моје, каже Екрем Мамутовић ,један од најпознатијих трубача са ових простора.

-Потомак сам чувеног Бакије Бакића,он је мој прадеда  .Сви знају да је реч о легенди, врсном музичару. По снимцима које моја породица чува и дан данас, могу да закључим о каквом трубачу се ради и поносан сам што сам наследио његов таленат.  Ја се трудим да задржим ону специфичност коју је он имао у свом музицирању. Мој оркестар носи назив мога деда и знам да би он био срећан због тога.Оркестар који водим постоји преко сто година. Када се роди мушко дете у фамилији, зна се да ће бити трубач. Ја сам четврто колено у фамилији и четврти најмлађи мајстор трубе у фамилији Бакић. Генерације и генерације Врањанаца памте чувени Бакијин понедељак . То је онај дан када је он у ондашњем ''Хотелу'' имао наступ и увесељавао грађане, објашњава Екрем.

Најбољи трубачи долазе из три области у Србији. Једни су из Западне Србије, то су златиборско-драгачевски трубачи, други долазе из источне Србије, тзв. влашки трубачи, а трећи су са југа , врањски трубачи. Посебно су чувени ромски трубачи и без њих се не може замислити ниједно весеље. Свако има свој стил извођења.

-Када ми свирамо, осећа се емоција, топлина, свирамо душом и срцем. Имамо и брзе и живе ритмове. Наше музицирање и звук наше трубе може да расплаче најрасположеније и да орасположи најтужније. Врањска труба је врло популарна не само у Србији, већ и у свету. Нас воле да слушају где год се појавимо. Наша публика воли врањски мелос . Наступамо по целом свету, чак и у Дубаију, каже Екрем.

-Ми трубачи увесељавамо друге, али често и ми имамо потребу да неко нама свира и да се ми из оркестра опустимо. Волим да слушам нашу врањску песму јер ту музику најбоље осећам. Моја посвећеност музици резултирала је бројним наградама. Прву награду добио сам 2007.године.   Такмичио сам се као шеф оркестра и освојио  прву трубу Гуче. Након три године, 2010.узео сам мајсторско писмо .  У Гучи је на међународном такмичењу мој оркестар  проглашен  најбољим оркестром света. 2012. и 2014. године добио сам титулу Прва труба света. То није све, било је још много награда и признања и све су ми подједнако драге. Освојили смо све што се освојити могло, с поносом истиче Мамутовић.

Трудимо се да негујемо врањски мелос и даље. У традиционални звук уносимо примесе модерног и надам се да ћемо бити све бољи и бољи, закључује Мамутовић.

 

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

Последњи пут измењено понедељак, 20 септембар 2021 10:42
Страна 2 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

У изради план Генералне регулације зоне 3 - Доње Врање - Радио Телевизија Врање https://t.co/LFC4wbqWjz via… https://t.co/erBIQ5QyeX
Школарци дођите у Библиотеку, стигли су најпопуларнији наслови - Радио Телевизија Врање https://t.co/rAMGpTDivc via… https://t.co/XQVaSK6pKJ
Сусрети села открили младе таленте - Радио Телевизија Врање https://t.co/vmZrSEGSeD via @tripplesworld https://t.co/xcpEGaVx5f
Follow RTV Vranje on Twitter