Љубомир Бандовић: Увек ми заигра срце кад знам да треба да дођем у Врање

Љубомир Бандовић познати српски глумац успео је да својим улогама у позоришту и на филму, постане значајно име у глумачком свету Србије. Љуба је по мајци Врањанац, а по оцу Црногорац. Детињство и младост провео је у Врању где је заволео позориште, глуму. Магичан свет трансформације, доживљаја реалности, свести о себи и свету у коме живимо очарао га је још као малог. Сваки слободан тренутак проводио је у позоришту „Бора Станковић“, на уштрб слободног времена, некад и школе, дружења са вршњацима. Чим је то било могуће почео је да глуми. Имао је десетак улога и две награде за свој рад када је отишао на пријемни на Факултет драмских уметности у Београду. Харизматичан, вредан и по много чему посебан, са аутентичним гласом и изгледом, брзо се наметнуо професорима и редитељима. Каријера је корак по корак ишла узлазном путањом. Сада је немогуће замислити озбиљнију позоришну представу, филм, серију без његовог учешћа.

„Рођен сам  у Црној Гори а одрастао сам и учио школу у Врању. Са неких 11, 12 година дошао сам у врањско позориште, у подмладак позоришта. Памтим и стару зграду, не ону претходну која је изгорела и коју су реновирали, него ону пре ње. Чини ми се да и данас могу да призовем мирис тог позоришта, јер сам баш био мали и баш ми је то много значило. Школа је трпела због позоришта, бежао сам из школе због тога. Увек ми заигра срце кад знам да треба да дођем у Врање, да ли послом или приватно. Маса људи не зна кад долазим. Ја и кад дођем завучем се код својих да би се видео са њима, не излазим нигде углавном. Ретко се по граду крећем. Имам још другова из школе са којима волим да се чујем и да се видим. Врање је мој град између осталих“ каже Љуба Бандовић.

Каже да је Врањанац када је у Врању, а Црногорац, односно Србин из Црне Горе и Беранац када је у Андријевици, код очеве родбине. Пошто сада већ најдуже живи у Београду може да каже да је и Београђанин.

„Имао сам среће да је врањско позориште, које је друго по старини, после крагујевачког , имало изграђен ансамбл и традицију и да је умело да препозна квалитет и да га негује. Ја сам за неких 5 година колико сам провео овде као аматер пре Академије урадио 9 улога и освојио 2 награде за улоге у дечјим представама . То је умногоме одредило чиме ћу да се бавим . Имате ви веће градове у Србији где позоришни живот није толико богат. Врање на годишњем нивоу избаци по две премијере, барем колико ја памтим, а имате Ниш који је тек од скоро почео да производи своје представе и да има репертор. То што је врањско позориште било разрађено и публика навикнута, много је утицало на мене и моју одлуку да ћу се само овиме бавити у животу и ничим другим“.

На пријемни на ФДУ је закаснио. Припремио се баш добро, али је игром случаја уместо да први изађе на сцену пред комисију, као што је требало, закаснио, па је остао за крај. Једини је тог дана положио. Те године од 517 који су изашли на полагање, 16 је ушло у ужи избор, а десет је било примљено на Академију. За себе каже да је био „изрод“ у породици, јер се нико до тада није баво ни једном врстом уметности. Нису га у почетку ни озбиљно схватили, мислили су да је то његова дечачка фантазија, да ће само пробати, па након тога уписати неки нормалан факултет.

А он, он  је стремио ка својим сновима. И није се обазирао.

Глуму није уписао да би био познат или звезда већ га је суштински одувек занимала психологија, аутокорекција, оно што она нуди кроз спознавање себе, света који нас окружује, као и идеја о стварању сопствене реалности.

Родитељи су временом схватили да се он тиме озбиљно бави, и како каже кроз осмех: „Сада су поносни родитељи једног глумца“.

Сећа се с радошћу своје прве озбиљније улоге.

„Прва улога у Београду је била у Народном позоришту, ускакање у једну представу и упоредо прављење нове представе „Последња битка књегиње Милице“. Одмах после те премијере, Радомир Путник, тадашњи директор драме, понудио ми је стипендију Народног позоришта. Ја сам тада завршио прву годину факултета. Оберучке сам прихватио. До дипломирања, 98. године сам био њихов стипендиста. 2000. године сам отишао у војску и када сам се вратио, мој професор Влада Јефтовић је био управник у ЈДП и он је нас неколико с класе примио тамо. У Југословенском драмском сам провео 15 или 16 година, а онда сам од 2016. године слободан уметник, мада ја мислим да је тај израз плеоназам. Играм у свим позориштима. За представу у Атељеу 212 овде сам добио награду пре неколико година. Играм у Звездара театру, у Народном у Југословенском имам три наслова“.

Улогу Светозара Милетића у филму „Име народа“ редитеља Дарка Бајића истиче као једну од значајних у својој каријери.

„Оживети тај споменик, тог човека, веома је захтевно и тешко. Чињеница да о том човеку врло мало знамо. Поготово о његовој ћерки и о његовој борби за Србију и српски народ. Оно што је било најзахтевније је шминкање. Ја сам од оних глумаца који избегавају шминкере кад год могу, играм на природно, мало ме као поправе пред кадар, али ми се све наплатило на тој улози. 30 и више дана снимања, два и по сата сам био пре свих у столици како би се припремио за лик који играм. То је, за сада, најзахтевнија и најодговорнија улога коју сам добио. Зато је и истичем. Поред тога, не могу да не истакнем и Тадију из „Сестара“. То је то неко масно ђубре које сам дуго прижељкивао, јер играм све неке као добре, поштене људе из народа. Хтео сам неког негативца доброг да добијем и тај Тадија ми је доста одредио шта ће ми се дешавати даље у каријери.Ту су ваљда и послодавци и публика видели ту моју другу страну“.

Поменута улога није се допала његовој мајци, јер не воли када глуми негативце. Уз осмех каже да није хтела да разговара са њим две недеље.

И ако га млађа публика поистовећује са ликовима које глуми на филму и у серијама, Бандовић има озбиљну позоришну каријеру. Многи га поистовећују са легендарним Батом Стојковићем јер га је наследио у улогама Саве оџачара у “Клаустрофобичној комедији” и Илије Чворовића у “Балканском шпијуну”. Бандовић не само што је одговорио задатку већ је поменутим ликовима дао свој печат и обојио их својим шармом. Годинама за ове представе влада велико интересовање.

“Пријају такве ствари, нарочито на почетку, када добијете ту врсту поверења. Али ја не верујем да постоји и један глумац који почиње каријеру са идејом да хода већ утабаном стазом у нечијим ципелама. Колико год да мени импонује што ме пореде са Батом, а неки и са Пајом Вујисићем, колико год да ми је драго, ја сам свестан да и поред неких можда сличности, имам и нешто своје. Сећам се када је била премијера “Клаустрофобичне комедије” дошла је Батина супруга да гледа представу. Ја након тога у гардероби, пресвлачим се, сав знојав и црн, јер играм Саву оџачара, чујем нечији глас: “Не занима ме, нека је го, ја морам да га видим”. Она је дошла у гардеробу, узела оне моје две гараве руке, пољубила и рекла: “Сад да је жив , да га довоедем да те види”. Мени је то много значило”.

Раскошан таленат омогућио му је да сјајно глуми и добре ликове и мафијаше, и храбре полицајце с душом и бескурпулозне припаднике подземља.

“Не можете ништа да направите од материјала који немате. Ако вам се учини да га немате, онда тражите по себи и наћи ћете га. Тај спој севера Црне Горе и јга Србије у мени ми много помаже да разумем различита поднебља, атмосфере, карактере. Мора да се ради на себи. Морају људи да обогате себе садржајем тј. животом. Не може да се глуми и оде у позориште одмах са мамине супе. Мора да се прво нешто и доживи. Из комфора се није десило ништа. Узмите па читајте Достојевског, биће вам све јасно. То је савет за млађе колеге. То што мени леже и овај и онај миље, вероватно је зато што се нисам бранио од живота. Када сам дошао у Београд, првих годину дана сам живео код стрица, али не може се то до века. Онда сам изнајмио неки мали станчић, морао сам да радим у кафићу, па неке физичке послове. Императив живота је оно што је красило моју генерацију. Хтео не хтео мораш да живиш и кад огладниш мораш да живиш. Данашње генерације, они који желе да се баве уметношћу, су ускраћени тог хватања у коштац са животом, што је неопходно да би се било уметник”.

За свој рад награђиван је много пута. Добитник је награде “Зоран Радмиловић”, бројних међународних награда. Осим у Србији често ради и у окружењу, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Црној Гори. 

Осим глуме блиски су му и хумор, музика и кулинарство. Омиљен је у друштву због својих шала, способности да насмеје друге, направи атмосферу. Воли животиње, посебно псе. Жеља му је да има пса, али тренутно због начина живота не може да има. Воли да вози, тада најбоље размишља, да се дружи, а недостаје слободног времена.

Каже да је корона много тога пореметила, али и да нам је омогућила да схватимо да смо ексклузива. “Не може се ићи у позориште без “опеглане кошуље”, без фризуре, то је ипак храм, није обична зграда. Позориште селектује људе који могу да га конзумирају”.

Љуба Бандовић био је гост овогодишњих Бориних позоришних дана са представом „Пучина“ Београдског драмског позоришта. Од самог изласка на сцену, до краја представе и поклона могло се видети колико му је публика наклоњена. Аплауз на крају је то и потврдио.

Асоцијација на Врање су му труба, Горња чаршија и Бакија Бакић. Са шест година је легендарном Бакији плаћао, стављао новац у трубу, да му свира. Затим, школа у коју је ишао “Јован Јовановић Змај”, Колубарска улица, Доња касарна, нана Савка, деда Раде из 8.бригаде, пита његове мајке и нане и још много речи, израза, места у граду. 

Са радошћу долази у Врање и носи га у срцу, као и њега његови Врањанци.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
Последњи пут измењено четвртак, 04 новембар 2021 13:21

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Обавезно уклањање снега и леда испред објеката - Радио Телевизија Врање https://t.co/Gx4gEl1SKZ via @tripplesworld https://t.co/5yYNHgqghe
Нови дом вечерас продужава грејање, а ујутру почиње раније, већ од 4:30 - Радио Телевизија Врање… https://t.co/zIDWAvTNVY
Познати добитници награда ''Свети Сава'' - Радио Телевизија Врање https://t.co/t9yc62SzDn via @tripplesworld https://t.co/rCmNUxyrUw
Follow RTV Vranje on Twitter