Радио Врање добитник је награде ''Цвет једнакости'', Удружења дистрофичара златиборског округа из Ужица. Награђен је прилог наше колегинице Марије Станковић под називом ''Радионице за особе оболеле од мултипла склерозе''. Циљ који је жири поставио, а наш прилог постигао је афирмација активизма особа са инвалидитетом, осветљавање нових тема, померање граница и подстицање позитивних промена. Наша кућа већ је постала препознатљива као медиј који редовно афирмише о активностима и проблемима особа са инвалидитетом. То је препознало и надлежно Министарство и локална самоуправа, захваљујући чему смо радили телевизијске пројекте ''Види ме као себе'', ''И ја сам твој друг'' и ''Заједно'' и радијски ''И ја сам твој пријатељ".

 

Када се људи сложе и бог помаже, био би наслов ове, на наше задовољство, лепе приче. Да није било добрих комшија и без лажне скромности нашег покретања приче,  ко зна да ли би данас на лицу Слободана Димитријевића, човека који је са 19 година на западнославонском ратишту постао инвалид са 40 посто оштећења, било осмеха.

Пре више од две године добре комшије скренуле су нам пажњу на дивног и вредног момка у егзистенцијалним проблемима. Он нам је тада рекао ''ја само желим да радим'', а данас када ради, питамо га да ли је срећнији него што је био онда.

"Јесам, и те како, јесам", каже Слободан Димитријевић, радник Јумко призоси.

Од момента рањавања далеке 1991. Слободану нико није конкретно помогао. Живео је са болесном мајком од мале инвалиднине. Његову причу већ је знала градска већница Данијела Милосављевић.

"Баш  ме је дотакла његова прича. И тада је он истицао да жели да ради, никада није тражио другу помоћ. Говорио је само „да радим, не бирам посао, једино ми је проблем не могу дуго да стојим на ноге“. У том тренутку је кренула и наша сарадња. Тада смо једино могли и звали смо га за јавне радове", каже већница Милосављевић.

И кренула је прича, звали смо све који могу да помогну. Већница је свима слала његову биографију. Уследио је разговор са градоначелником где је наишао на разумевање, и на крају „Јумко призоси“, предузеће за професионалну рехабилитацију особа са инвалидитетом.

Најпре није било посла, а онда пре пет месеци позвали су и рекли:„Дођи, има посла“. Слободанов живот се из корена променио.

"На сву срећу кренуло је запошљавање ОСИ и овде код нас у Врању. Захваљујући руководству града, већници, ипак је кренула та прича. Кренули смо са дна, да се дижемо и то је велико задовољство. Много значи особама са инвалидидтетом да буду у радном односу. Укључени смо у друштво, то је важно, можемо нешто да допринесемо. Ипак је то велики помак и велики успех града", каже Слободан.

Још три особе са инвалидитетом  добиле су посао. Слободан је први пут прошле године био и на опоравак у Врњачкој Бањи, захваљујући СУБНОР-у и каже:

"Лепо је било, време ме послужио тих 15 дана. Имао сам прилику да видим  Врњачку Бању."

 

Колико пута сте се пожалили на услове живота, ниску плату или животно и пословно окружење? Колико често волите да завирите у туђе двориште, па кажете како комшија живи боље од вас? Често заборављамо да погледамо, или једноставно не видимо, оне који имају мање, или немају ништа. Упознајемо вас са породицом Стојилковић.

Ово је Милан Стојилковић. Има 21 годину и особа је са инвалидитетом.

''Он је вишеструко ометено дете у развоју, сам не може да се сналази, не може ни да се обуче сам, тренутно и пелене носи'', каже Зорица Стојилковић, мајка.

Особе са инвалидитетом имају иста права као и сви остали људи, и то је прописано Законом. Ипак, они су често на маргинама друштва, и то не само због своје болести.

''Звали смо зато што немамо услова, немамо ни купатило ни кухињу, кућа је стара око 50 година и ако може нека помоћ'' кроз сузе говори мајка Зорица.

Милан и Зорица Стојилковић живе у селу Лопардинце у општини Бујановац. Милан похађа Школу за основно и средње образовање ''Вуле Антић'', где добија сву неопходну негу и помоћ.

''Одведем га, доведем га из школе до куће, то је тако сваки дан'', истиче Зорица Стојилковић, мајка.

Породица Стојилковић живи од туђе неге, у кући немају воду и тешко се сналазе и за свакодневне животне потрепштине, јер велики део новца одлази на лекове. Зорица има дијабетес, реуму и повишен крвни притисак, а притом је 24 часа упућена на Милана, тако да не може да додатно приходује. Покушали су да остваре право на неку врсту помоћи, али безуспешно.

''Ми смо питали у Бујановцу, али они кажу немате право јер имате земљу, имамо, заправо, имање и зато немамо право ни на шта. Ја немам користи од тог имања, немамо ни машину да обрађујемо земљу, а и кад бих имала не бих могла јер мора нон-стоп неко поред Милана да буде'', појашњава Зорица Стојилковић, мајка.

Тако пролази дан за даном у кући Стојилковића. Они се надају бољем и скромно траже помоћ. Милан је редован у школи, лепо се дружи са својим другарима, ту му је топло и пријатно. Зима је ипак најдужа за оне који носе пролеће у срцу.

Они треба да нам буду пример и да нас науче да чешће животу кажемо ''Хвала''. Милан се радује сваком новом дану, иако зна шта значи реч ''нема''.

''Хоће он да послуша, кад му кажеш да нешто нема он то разуме'', додаје Зорица Стојилковић, мајка.

 

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Дан словенске писмености - Радио Телевизија Врање https://t.co/N0ZFc0Tm1l via @tripplesworld
Матуранти прославили последњи дан у Гимназији - Радио Телевизија Врање https://t.co/SKSsSUinPZ via @tripplesworld
Спилит: Радници очајни - Радио Телевизија Врање https://t.co/lGei2p011t via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter