Радио Врање добитник је награде ''Цвет једнакости'', Удружења дистрофичара златиборског округа из Ужица. Награђен је прилог наше колегинице Марије Станковић под називом ''Радионице за особе оболеле од мултипла склерозе''. Циљ који је жири поставио, а наш прилог постигао је афирмација активизма особа са инвалидитетом, осветљавање нових тема, померање граница и подстицање позитивних промена. Наша кућа већ је постала препознатљива као медиј који редовно афирмише о активностима и проблемима особа са инвалидитетом. То је препознало и надлежно Министарство и локална самоуправа, захваљујући чему смо радили телевизијске пројекте ''Види ме као себе'', ''И ја сам твој друг'' и ''Заједно'' и радијски ''И ја сам твој пријатељ".

 

Врањанци говоре је први подкаст серијал Радио Врања, притом и први радијски концепт такве врсте на подручју читаве јужне Србије. Као део пројекта Калдрма на мрежи, који је подржало Министарство културе и информисања Владе Републике Србије, овај подкаст има за циљ да пре свега мапира аудио културу Врања. Забележили смо нека размишљања везана за важне локалне теме попут позоришта, биоскопа, значајних градских локалитета, музике, културе, будућности нашег града.

Подкаст је као релативно нови медијски формат пружио нове прилике да се неке старе теме обраде на другачији начин. Тако смо ми узели тематику врањске свакодневице, тренутних дешавања али и важних тековина прошлости и покушали да их уз помоћ наших саговорника пренесемо старим, провереним радијским слушаоцима али и некој новој публици, која можда никада није ни слушала радио. Зато нам се подкаст учинио као права ствар. Стална радијска публика, подкаст ће слушати преко радио апарата, као и до сада. Али ће нове генерације, боље речено смарт-генерација моћи да подкаст слуша преко паметних телефона, таблета и ајпода било где и било када. А тај мали подкаст прозор, може отворити велика радијска врата.

Осамдесетих година прошлог века, певало се да је видео убио радијску звезду (Video killed the radio star). Телевизија је озбиљно уздрмала радио. Ипак он је преживео. Онда се појавио интернет. Интернет је појео конкуренцију кад је реч о осталим традиционалним медијима. Међутим, интернет је за разлику од телевизије пригрлио све остале медијске концепте, упијајући их и интегришући их у себе. Тако се радио уклопио у нови електронско-компјутерски свет. Данас се радио слуша највише управо преко интернета, а прихватајући нове дигиталне услове тржишта, равноправно бије битку за публику као и сви остали садржаји. Радио се данас не слуша само са полице или из аутомобила, он стаје у малу металну кутију и може да се понесе било где. Подкаст као специфични нуспродукт радија  и интернета, доступан је готово увек и свуда. Потребно вам је само мало мегабајта и жеље да утонете у аудитивни свет радиофоније. Ето зато је серијал Врањанци говоре баш у форми подкаста.

А зашто Врањанци говоре и зашто баш говоре? Данас се све мање комуницира како смо на то навикли. Дописујемо се, куцкамо СМС-ове, шаљемо директе поруке, а разговора готово и да нема. Емоције изражавамо смајлијима и емотиконима, на друштвене мреже качимо фотографије и коментаре које онда лајкујемо, меримо успех и срећу бројевима прегледа, свиђања и палчева окренутих на горе. А она најпростија вербална комуникација звана разговор, стрмоглаво иде на доле. Деца све мање читају, све више гледају у црне екране, чак све касније почињу да говоре. Речник тинејџера свео се на бесконачан број жаргона без имало књижевних правила. А млади и они мало старији радије причају о клабингу и шопингу него о било чему иоле удаљеном од капиталистичког и суровог света  у коме живимо.

Култура нашег живљења драстично се променила последњих година, а култура говора готово да се потпуно изгубила. Почев од оних бонтонских – добар дан, молим и хвала, па до мало сложенијих изражавања својих личних ставова и мишљења који чини се свима тешко пада да искажу. Одувек је изговорена реч имала велики значај, већи чак и од писане. Подизале су се револуције, војевале битке, ослобађали народи све захваљујући великим ораторима и њиховим говорима. У данашње време, када делује да је свака истинска права изговорена реч најскупља валута друштва, наша је дужност да учинимо све да не заћутимо и поставимо пример новим генерацијама да проговоре јасно и гласно. Желимо да овим подкаст серијалом, иницирамо и еманципаторску улогу медија, да створимо простор критичког мишљења, слободе и инспирације, где ће се сваки глас чути. Простор где ће људи проговорити. На вама је само да послушате шта то Врањанци говоре.

           

            Радио Врање, као један од најважнијих медија јужног региона Србије, постоји од 1980. године. У складу са надолазећим променама и дигитализацијом медија свуда у свету, па и код нас, Радио Врање пригрлио је нове концепте и у оквиру пројекта Калдрма на мрежи, које је подржало Министарство културе и информисања Владе Републике Србије, проистекао је и први подкаст серијал на југу Србије – Врањанци говоре.

            Креиран са жељом да мапира аудио културу Врања, овај говорно-музички серијал бележи говор, мишљење, став и дијалекат врањских сокака и авлија. Ослушкивали смо шта то Врањанци говоре и шта имају да кажу о темама попут културе, музике, хране, положаја младих и старих... Врањанци са којима смо разговарали и који су део својих размишљања поделили у оквиру подкаст серијала, дискутовали су о својим сећањима, певали су, причали анегдоте, делили рецепте, критиковали су и хвалили све оно што им смета односно све оно што им причињава задовољство. Вођени идејом да разговарамо о најважнијим темама везаним за Врање, издвојили смо азбучним редом неке од најзначајнијих појмова, асоцијација и питања, које смо онда поставили нашим саговорницима. Тако су наши гости говорили о Амаму, Белом мосту, Бранковој улици, Коштани, мераку, сскама, позоришту, чаршији и о чему се то шушка.

            У првој епизоди, наш саговорник био је Бојан Тасић, студент драматургије. Прави шлагворт за причу о драми, како онима које је написао наш Бора Станковић, тако и о онима које потресају сваког од нас али је било речи и о позоришним и нажалост непостојећим филмским драмама, бар што се тиче нашег града. Да ли смо пажљиво читали поменутог Бору, ако и јесмо уопште,  у каквом друштву данас живимо и шта нам је чинити, покушали смо да одгонетнемо вођени гласом Бојана. У каквом је стању Бели мост и да ли је он одраз наше с(а)вести? Где нам је биоскоп? Ова смо питања, између осталих поставили. Из прве епизоде остали смо у надању да ће нам животи ипак исписати и понеку комедију.

            Након разговора са Бојаном, на ред је дошао Емин Демировић, студент, музичар и певач. Сходно Еминовим талентима, повела се прича о музици и песми. А добро је познато да је у граду севдаха и мерака, песма први и основни повод и за сузу и за смех. Осим прилике да послушамо Еминово певање у неколико жанровски различитих песама, разговарали смо и о неким другим темама. Какву причу крије Ђеренка чесма и да ли је се сећамо? Емин нам говори и зашто је музика универзални језик који свако разуме. На крају констатујемо да је Врање простор слободе и универзалности музике, а како другачије у граду у коме цела чаршија јечи и песмом душу лечи. Емин нас је својом музиком потпуно излечио.

            У духу добре врањске музике, у трећој епизоди машту нам је заголицала Радмила Раца Ђорђевић, глумица позоришта Бора Станковић. Незаобилазна тема била је позориште, које већ годинама опстаје без своје зграде. Раца је говорила о нашем препознатљивом дијалекту и од чега је хватају сске. Причало се и о анегдотама, а Раца нам је открила шта је то тако специфично у њеном рецепту за чувену самсу. Ведрина, смех и позитивност којима Раца зрачи, пренели су се и на радијске таласе, па је остало једино да свако од нас упали светло, бар по једну лампицу и да осмехом и добром енергијом растерамо мрак и тугу.

            Упаљене лампице сијале су још јаче када нам је Андријана Ђорђевић, студентикања глуме, ентузијастично причала о себи и њеним првим асоцијацијама на врањску чаршију, градска насеља и факултет. Да постоји велика разлика између Рашке, Собине и Асамбаира доказала нам је Андријана, која иначе брани боје Горње чаршије. Причали смо и о пословицама и досеткама нашег народа, са посебним освртом на увек духовите и дубокоумне врањске изразе и фразе. Коначно, Андријана нам враћа веру да се снови остварују само ако истински верујемо у њих и ако се бар мало потрудимо.

            Иако је зграда нашег позоришта несрећно изгорела, љубав и преданост театру итекако пламти. О жару позоришне али и животне игре, говорила је Тамара Стошић, глумица позоришта Бора Станковић. Да постоји нешто више од хлеба и игара, показује нам Тамара разговором о култури, која нам је насушна потреба и духовна храна као и материјална задовољства. Колико је тешко бити уметник и да ли је то још теже у околностима 21. века, и да ли је уметност блиска и битна данашњој омладини онолико колико би требало да буде. Тамара нам још открива и шта за њу представља једна милозвучна реч нашег краја – нане.

           У поледњој епизоди подкаст серијала сумирамо утиске и размењујемо импресије о свему ономе о чему нисмо досад стигли да разговарамо. Слушамо неке добре старе мелодије, цупкамо ногама на врањски ритам. Питамо се чији је то глас. Ко то тамо пева, из старог прашњавог транзистора и ко то тамо говори из смартфона који помало вири из џепа поцепаних фармерки... Неки тамо Врањанци певају а неки Врањанци и говоре. Ми смо то забалежили, а можда не би било лоше да их и послушамо.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Дан словенске писмености - Радио Телевизија Врање https://t.co/N0ZFc0Tm1l via @tripplesworld
Матуранти прославили последњи дан у Гимназији - Радио Телевизија Врање https://t.co/SKSsSUinPZ via @tripplesworld
Спилит: Радници очајни - Радио Телевизија Врање https://t.co/lGei2p011t via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter