A+ A A-

Стојанке, бела Врањанке - Борина Коштана

Оцените овај чланак
(0 Гласова)

Песма која ''и дише и мирише''

 

''Стојанке, мори Стојанке,

Стојанке, бела Врањанке,

кад те је мајка родила,

на што је око фрљила,

да ли на слунце сјајано,

ил' на јабланче танано,

бре гиди џанум Стојанке,

Стојанке бела Врањанке.''

Аутор песме ''Стојанке, бела Врањанке'', која се данас пева је познат. Реч је о српском књижевнику, драматургу, новинару и политичару, Драгутину Илићу. Он је писац прве научнофантастичне драме на свету. Потиче из познате песничке породице Илића, отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић.

Према предању стара врањска песма ''Стојанке, бела Врањанке'' везана  је за судбину Магдине ћерке, која је била из старе врањске породице Аврамци. Претпоставља се да је реч о истој оној Стојанки, коју у приповеткама помиње Бора Станковић. ''По свему судећи је реч о истој девојци. Стојанка је живела у горњем делу града, који се звао Ковачка махала. Потиче из чувене врањске породице Аврамовић, одакле је и Стана Караминга, која је такође сведочила о Стојанки, о њеној трагичној судбини, а опевала је и у песми ''Хајде, Танке, џам Стојанке''. Са друге стране, Бора Станковић такође пише о Стојанки и њеној изузетној лепоти. По много чему се ове две приче подударају, пре свега по томе како се све то издешавало у песми, од момента када се Шаћир бег, а негде се помиње и Мурат бег заљубио у Стојанку која је била прелепа, црне косе, очију, румених усана ''попут трњина'', како каже Бора'', наводи Ивана Тасић, професор књижевности и вокална солисткиња. Са друге стране глумац који се бави проучавањем Бориног дела и који је урадио текст за истоимену представу, Драган Живковић, каже: ''Без обзира што се код Боре исти ликови могу преплитати и пронаћи у различитим делима, у овом случају мислим да је реч о другој Стојанки. Ја ову песму сврставам у једну од три најпознатије врањске староградске песме. Ко год стоји као аутор, ове стихове је, свакако, први Бора прибележио.

Комбинацијом приповедака из збирке Стари дани и песама које су прославиле Врање настао је музичко-сценски приказ полазника радионице врањског Позоришта, који је вратио све у време када су ове песме настајале. Под вођством глумца Драгана Живковића званог Дурге, урађена је драматизација ове песме. ''Ја сам био на свој начин фасциниран приповетком Боре Станковића ''Стојанке, бела Врањанке'' и увек сам се враћао њој. Била ми је идеја да то поставим на сцену. Како је приповетка на десетак страна ја сам користећи мотиве Боре Станковића успео да направим драматизацију текста на 40- ак страна, тако да смо добили један јако озбиљан комад. Премијера је била у децембру 2016. године'', каже Живковић.

Прича о Стојанки и Шаћир бегу постоји и препричава се као сведочанство једне трагичне љубави, обостране или не, не знамо. Ивана Тасић каже да је Шаћир бег практично уходио Стојанку. ''Где год би се она кретала он је пратио, певао песму, патио. Као што стоји у приповеци он је деловао и заштитнички према њој, тврдио је како нико не сме њој ништа нажао да учини, укључујући и њега самог. Међутим, на крају приповетке дешава се једна сасвим контрастна ствар.'' Глумац Живковић наставља: ''Кад је Шаћир бег запевао први пут песму Стојанке већ се у чаршији могло да наслути шта ће се десити. Као загробна тишина када се спусти на кровове, као да цео град зна да он води Стојанку, а нико ништа не сме да предузме, нити каже. Оно што је специфично је да је он хтео Стојанку, али не на  силу и био је спреман да се одрекне свег свог иметка зарад њене љубави. Шаћир бег је рано остао без оца, живео је са мајком и тај иметак је био врло велики.'' Овим мотивима забрањене љубави се Бора Станковић бавио, имамо исти случај у Ташани. Међутим, када се у старом Врању деси нешто такве природе, знало се како то иде. Ако је у питању девојка, ћерка из српске породице отац одмах шаље ''абер'', поздрав, који је подразумевао отров у бочици који је девојка морала да попије. ''То су тада били стандарди, није било ништа чудно. Те приче су се завршавале трагично, али ја сам дозволио себи ту слободу да мало променим крај у представи'' наводи Драган Живковић. У случају Ташане, чак се и  мајка ње одрекла, она проклиње своју кћер и не жели да види, иако је она отета против своје воље.

С озбзиром на забрањену љубав и последице које би она могла да носи, Стојанка по наговору мајке одлучује да се уда за другога. ''У налету беса због тога Шаћир бег је покушао да је убије и то се и догодило на крају приповетке а тако је и у причи Стане Аврамовић,'' каже Ивана. Ипак, представа носи мало другачији крај. ''Мени се то у контексту начина на који је он њој изјављивао љубав није уклапало, па сам решио то другачије на сцени, да се она самоубије на његов јатаган.''

Стојанка, све и да је гајила симпатије према Шаћир бегу, није смела да дозволи да јој он приђе, посебно ако узмемо у обзир да је и њена сестра Ташана, доживела сличну судбину, додуше против њене воље. ''Ташану, рођену сестру Стојанкину, су уграбили Турци на коњу из дворишта, била је одбачена од Срба, староседеоца, али и Турака. Онда се појавио њен брат који је, кад је дошао са посла и сазнао шта се десило, дуго припремао освету и мужа своје сестре заклао на спавању пред сестром. Усудити се у то време на тако нешто значило је само једно: или ћеш успети да побегнеш негде најдаље могуће или је твоја судбина запечаћена. Турци су га ухватили и наравно убили, али је један од ретких који је показао да је и тада постојало чојство и јунаштво, да се нисмо одрекли неких вредности'', каже Живковић. Ивана у разговору са нама наставља речима: ''Из приповетке се може наслутити да је и она гајила нека осећања према Шаћир бегу, али ја то приписујем Бориној уметничкој слободи. Сви актери приче живели су средином 19. века када се Бора није ни родио, тако да је то неко нагађање било са његове стране. Ја бих се сложила са Станом Аврамовић Карамингом, која је потомак породице, и више поверења имам у оно што је она испричала а она је рекла да Стојанка нипошто није хтела да промени веру и да се уда за Турчина, управо због судбине коју је доживела и њена сестра.''

Драган Живковић претпоставља да су се Шаћир бег и Стојанка видели много раније. У то време сваки крај је имао своју чесму и сви су предвече излазили да наточе воду, мање због воде, а више из разлога да се неко драг види, да се са њим размени пар речи, тако да се претпоставља да су се Стојанка и Шаћир бег сретали. ''Она је између више ватри, ја сам то размаштао на начин да су се они као деца познавали. Били су релативно близу просторно, а знамо да се раније летина обрађивала тако да се сакупи више комшијских породица, па се иде на имање код једног, тамо сви пласте сено, па сутра код другог, тако се лакше подносио тај посао. Стално је она пролазила поред његове куће. Најнормалније било да се та слика види. Она му је запала за око и полако је он почео да је гледа. Заправо је он први који је ову песму запевао. То сам ја сместио у свој комад. Оно што је фасцинантно је да су се Срби и Турци док су деца дружили, али чим се задевојаче или замомче зна се свако у своју авлију, на своју страну. Тај отклон један од других мени је био поприлично интересантан, тако да сам и о томе написао једну сцену, и  тај први сусрет Стојанке и Шаћир бега, то нема код Боре, ни код Вуке. Питам се који је тај тренутак кад се све преломи - данас једу једни код других, њихове породице се посећују, помогну се ако су комшије, живело се, немогуће је било направити толики отклон. Без обзира на то какав су зулум чинили Турци онда када су дошли, после два века то је већ постала друга прича.''

Бора Станковић је у својим приповеткама оставио много назнака за даља истраживања, остаје нам да нагађамо шта је од тога истина, а шта заиста уметнички моменат. Чак код њега наилазимо на другачији опис Стојанке, него што је то био случај са причом Стане Караминге, чија је Стојанка била рођака. ''Стана Аврамовић описује Стојанку као плаву девоку, изразито плаве дуге косе, код Боре је она црна, то је једина различитост која се јавља. У свим осталим сегментима ове приче подударање постоји'', наводи Ивана Тасић. Живковић претпоставља да је Бора до материјала за своја писања и догађаја долазио из прича своје баба Злате.

Песму ''Стојанке, бела Врањанке'' можемо наћи у позоришном извођењу Коштане, где се пева поред осталих песама. Сликајући судбине промашених живота, Бора помиње и ову причу. Познат је што се увек дотиче вечите теме: сукоба јединке са средином и истине о бесмислу побуне против конзервативних схватања живота. ''Генерално, тај колорит боја, мириса, емоција је присутан у овој приповеци, а везано је све за ову песму која и дише и мирише. Бора је мајстор да кроз једну реч или реплику каже много тога, то је невероватно како може да пронађе адекватну реч и да је смести где треба'' каже Драган Живковић.

''Све живо у Врању знађаше да Стојанку  воли Шаћир бег и чекали су дан кад ће да се чује како гу је уграбио и потурчио. Али Шаћир  не мишљаше тако. Он је Стојну толико волео да би дао све своје имање само њој да не учини нажао. Он је толико био, како да кажемо, учтив да није више излазио на чешму и сусретао је путем. Изгледаше као да се је повукао. Шаћир целога дана сеђаше на доксаку и заклоњен дрвећем, скривен гледао би Стојанку кад долазаше са рада на чешму. Кад захлади изишао би у Ћошку и тамо певао, лутао до мрака, затим се врати, прикраде се до прозора Стојанкиних и иза жбунова и дрвећа гледа њу како се спрема да леже. Ето тако пролазише дани у Врању - сване и смркне се, никаква промена, никаквог догађаја, све тишина, учмалост и страх. (одломак из приповетке ''Стојанке, бела Врањанке'' Борисава Станковића)

''Ако познајете довољно Бору и ако имате довољно идеја и маште можете да направите свашта нешто. За мене је он српски књижевник број један, он је и више од тога, јер пружа безброј могућности да мислите о томе о чему је писао. Без обзира што су му савременици замерали што се у његовим делима често понављају исти ликови, он је увек налазио начина да те исте људе уведе на различит начин. За мене је инспирација Бора Станковић непресушна и непрегледна'' каже глумац Живковић.

Многе старе врањске песме носе своју причу, док неке приче носе своју песму. Посматрајући са аспекта данашњице прича о Шаћир бегу и Стојанки може се сврстати у, за то време, ''урбану легенду'' како је називају наши саговорници, а  Стојанка је још један трагични лик у животу и приповеткама Борисава Станковића. Дијалекат у Коштани , приповеци и самој песми је карактеристичан за оно време и није исти као данашњи врањански. Бора је писао дијалектом, али је морао често да пише и књижевним језиком јер се то од њега тражило, а новац му је био неопходан за живот. Чак су често приликом штампања књига издавачи давали себи слободу да неке Борине реплике преправљају и чине их књижевним, што оне у оригиналном тексту нису биле, али Бора је и на то морао да пристаје, јер није имао новца. Ипак, школовао се, успео да оде из Врања, али га ниакда није  заборавио.

 

Емисију ''Старо ми дајте'' можете чути на таласима Радио Врања сваке среде у 07:30 у премијерном, и сваке суботе у 14:00 у репризном термину.

Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије, Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

Последњи пут измењено

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна!

Newsletter

Пријављивањем на емаил листу редовно ћете добијати новости са нашег портала

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Курсна листа

Save

Save

Save

Ко је на сајту

Ко је на мрежи: 175 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

16943748
Данас
Јуче
Ове недеље
Прошле недеље
Овог месеца
Прошли месец
Укупно
2559
9355
27511
16164611
122779
279764
16943748

Visit the new site http://lbetting.co.uk/ for a ladbrokes review.

Copyright @ 2013 - РТВ ВРАЊЕ. Сва права задржана.