A+ A A-

Петлови појев - Мотив забрањене љубави

Оцените овај чланак
(0 Гласова)

Петлови, мори, појев,

Морава дзмни,

Пуштај ме, злато моје,

да идем.

Ал', тој су, мори петлови,

петлови, л'жови

Легај ми, злато моје,

крај мене.''

 

''То је стара изворна врањска песма, каже ''петлови појев, Морава дзмни,'' кад петао пева има продоран глас, ту је у питању нека љубавна веза између двоје младих, где петао утиче на буђење, њима је лепо, али наступа буђење'' почиње причу Слободан Јовановић Цоби, вокални солиста. У само две строфе приказан је читав један живот,  једна љубав и у томе је успех народног певача, каже Ивана Тасић.

 

Реч ''дзмни'' није уобичајена за наш крај, јер ми немамо слово дз, али је та реч остала од старина на овим подручјима. Песма је тешка за певање, барем тако кажу они који је изводе као вокални или инструментални солисти, а помиње се у контексту забрањене љубави. ''Сама историјска позадина није значајна за вредност песме која је јединствена,'' каже Далибор Младеновић, вокални солиста и кавалиста. ''Песма је, попут већине градских песама, тешка за певање, не толико у смислу интерпретације, већ у неком покушају да се песма правилно донесе и да пренесе доживљај који треба. Мислим на то да сваки извођач мора да се потруди да је добро разуме, да схвати време у коме је песма настала, да проба да схвати ту забрањену љубав и да слушаоцу адекватно донесе ту песму, тако да је суштина тежине у емоционалном доношењу'' наставља солисткиња Ивана Тасић. Далибор каже да све зависи од извођача, некоме је тежа, некоме лака, али поента је пренети емоцију коју песма носи.

Песма спада у ред комитских песама. Почетком 20. века Врање је седиште комитског покрета, од 1904 до 1912. комитске чете прелазе границу и делују у Прешевској кази и у Македонији. Главни одбор комитске организације је основан 1902. у Београду. Ко су били комите? ''Сам термин ''комите'' односно ''четници'' је настао крајем 19. века и означава групе људи, тј. чете. Оно што је карактеристично што је у  врањским крајевима уместо речи чета коришћен термин комита, који је везан за припанике револуционарног четничког комитета Срба и Бугара тј ВМРО. Такав израз, комита, се користи и за грчке револуционаре.'' објашњава историчар Ненад Стојиљковић. Врање је у овом периоду имало посебан задатак - да буде седиште комитских војних и других органа. Чланови извршног одбора и војни руководиоци обављали су одређене послове и изван Врања, у пограничном Буштрању, у манастиру Свети Пантелејмон у Лепчинцу и другде. ''Треба да знамо да је то била приватна организација, није била прихваћена од стране државе, већ су људи хтели да заштите српско становништов од бугарског утицаја. Временом ће се један Врањанац, Живојин Рафајловић придружити овом покрету и доћи ће до формирања Извршног комитета у Врању и преко Врања ће те јединице бити пребациване на простор Македоније, где ће се сукобљавати са бугарским комитским четама. Главнина сукоба је била, пре свега, између њих, а не борба против Османлија'', наставља Стојиљковић. Из овог периода имамо читав круг комитских песама. Овде је добрим делом у питању преображавање старих песама и стваралачка актуелизација.Има стихова, па и делова песама, који су преузети из хајдучких балада, па чак и из љубавних песама.

Позадина песме ''Петлови појев'' огледа се у забрањеној љубави змеђу Турчина и Врањанке, а негде се помињу управо  комита и Врањанка. И у једном и у другом случају - довољно за трагедију. ''Из самог текста не закључујемо да је реч о забрањеној љубави. Постоји легенда да је песма настала на основу приче о забрањеној љубави између Турчина и Српкиње који су се у својим интимним тренуцима нашли на Морави, свиће дан, излази сунце, петлови појев, Радомир Белимарковић улази да ослобађа Врање, ту хватају ове љубавнике и одузимају им живот. Да ли је то на нивоу легенде или истинаита прича то не знамо'' каже Далибор Младеновић. Ивана Тасић је сличних сазнања: ''По неким подацима овај немили догађај био је у ноћи између 30. и 31. јануара. Уочи ослобођења Врања овај љубавни пар је затечен рано у зору и убијени су. Они су били припадници различитих вероисповести, Врањанка је притом била и удата, тако да се на крају догодила права трагедија и зато ова песма и носи посебну тежину и о томе свако ко је изводи мора да размишља све време.''

Поставља се питање зашто би, у другом случају, веза између комите и Врањанке била оспоравана...''Комете су биле прихваћене од стране народа када је Србија била у миру. Они јесу штитили Србе, али због надмоћности непријатеља били су принуђени да се повуку приликом Топличког устанка и долазило би до одмазде и због није било пожељно да дође до љубави са комитом, јер је то ''неизвестан посао'' за који је велика вероватноћа да ће довести до смрти самих учесника.'' објашњава историчар Стојиљковић.

Речи песме ''Петлови појев'' нису толико тужне, колико мелодија уједа за срце. Много је обрада, и много различитих инструмената коришћено, али оно основно остаје, а то је велика туга. ''Пошто је ово песма у музичком смислу, наравно да је музика оно што слушалац можда чак и примарно доживљава, текст ту долази иза музике, али је неодвојиви део те заједничке творевине. Мелодија је од пресудног значаја што је ова песма и дан данас жива и велика и слушана'' каже Младеновић.

''Е, Стамболке, Реџеповице мори, жална песмо моја. Стари Реџеп на пут, а ја куде њума, циганка ме води, циганка на капиџик остане да чува и пази, а ја код њума у одају и то ајдучки нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спуштила, а она, Реџеповица, чека ме, легнала на душеци млада, гола, капка, снага, да цунеш па да се расплачеш.''

 (монолог из ''Коштане'' Борисава Станковића)

Оваквих прича је, дакле, било. Забрањена љубав је вечита тема и инспирација. Монолог из Хаџинице није у директној вези са паром који се крије иза песме ''Петлови појев'', али је судбина слична. Најбоље наши глумци и песмопојци преносе жар љубави и приче које су се у Врању рађале и живеле. ''Значај ове песме је у њеној сажетости, у њеној јачини, у изразу и експресији са мало речи. Мало је таквих песама, не у Врању, већ и шире, и могу чак да је поистоветим са неким од највећих бисера хаику поезије. Врло занимљив пример, не може да се поистовети са том формом, али у сажетости текста имамо огромну емоцију која стоји иза самог текста'' каже Далибор Младеновић

Песма има две кратке строфе. Жена говори свом вољеном да је зора сванула и да је пусти, мора да иде. То је све што се дешава у првој строфи. ''Петлови, мори, појев, Морава дзмни - као отварање неке позоришне представе. Имамо сцену, имамо зраке светлости који отварају ту сцену, дзмни је археизам који данас више не постоји, а означава бљесак светлости на води. На тај начин се отвара прича. Петлови појев - из тог стиха се наслућује зора. ''Пуштај ме, злато моје, да идем'' -  ту већ имамо отварање радње, суштине ове песме и из те строфе већ закључујемо да је у питању двоје људи у љубавном заносу'' објашњава Младеновић. У другој строфи јој он одговара да су петлови "л'жови" и да легне крај њега, односно да остане где је и дотад била. Младеновић наставља са анализом. ''Па тој су, мори, петлови, петлови л'жови'' - е ту већ сада наслућујемо једно битније отварање радње, где тај мушкарац, тај партнер жели да задржи жену поред себе, без обзира што она мора да иде, јер су први зраци сунца осванули, мора да се врати кући, да је нико не би приметио. Он покушава на шаљив начин да је задржи и ту имамо један духовити елемент где он њу покушава да убеди да то нису прави петлови, већ они који лажу, који не сведоче право јутро, већ да је још увек ноћ - ''легај ми, злато моје крај мене.''

Оно што се не каже, а јасно је - љубавници су, у кревету су, провели су целу ноћ заједно и он мора да иде, што ће рећи да баш и није у реду да буду заједно. Забрањена љубав? ''Имамо и у другим песмама тај мотив забрањене љубави, како у прози, тако и у поезији и врло је занимљиво да се неко тиме озбиљније позабави. Још једном подвлачим да тај историјски контекст чак и да је истинит нема много значаја за објашњење ове предивне песме, јер када један слушалац добије у своје уши овај текст он  нема тај историјски контекст иза себе. Ова песма ће га освојити сажетошћу и јачином израза, а не историјским контекстом. Такав је случај са песмом ''Зајди, зајди'', иако је она компонована, има ту јачину.'' наводи кавалиста Далибор.

Предање каже да је главни актер, Турчин, јањичар, који је био с ових простора, а због ратних заслуга добио чин и тражио да службује у Врању, јер се сећао понечег из детињства. Пронашао је родбину у Ратају, селу надомак Врања. Како је одлазио у село, тамо се загледао у девојку у коју се заљубио. И тако - ето немогуће љубави. А онда је 1878., кад је генерал Јован Белимарковић ослобађао Врање, сва турска војска побегла у ноћи између 30. и 31. јануара. Тај момак провео је своју последњу ноћ с вољеном. И знао је да мора да се повуче, ако га српска војска затекне, с њим је готово. Колика је то љубав кад ни у смртној опасности не може да се одвоји од драгане и извуче се из њеног загрљаја! И "петлови појев" и "Морава дзмни"... а и она је свесна шта их чека... и остају заједно једно друго лажући. У песми се не зна крај, само да нису могли да се одвоје, а завршило се тако што су обоје убијени. ''Из целе ове предивне поезије са много мало текста закључујемо да је то, као и у многим другим случајевима, права једна врањска еротска песма, и то не еротска у вулгарном смислу, већ у позитивном, љубавна. Врањска музика обилује тим мотивима и то је још једна врло занимљива ствар за даљу расправу. Заиста има тог еротског момента и у поезији и прози у врањској заоставштини'' наставља Младеновић причу о овој песми.

Оваквих прича је било у Врању које је пет векова провело под Турцима. Много је оних које су сачуване од заборава, а ко зна колико оних за које се никада није ни чуло. На пример, Бели мост, који и данас постоји у Врању,  сведочанство је неостварене љубави између Туркиње Ајше и младог, сиромашног Стојана. Једном их је у љубавном загрљају затекао Ајшин отац, Селим бег. Он их је убио, јер није хтео зета друге крви, а ћерке се одрекао. На самрти Ајша је замолила оца, да од новца спремљеног за њену удају сагради мост, и на том месту подигне споменик њиховој љубави. Бели мост и данас крије тајне забрањене љубави.

Постоји запис који је некада био на мосту, на турском, а превод је следећи : “Овај мост зваће се Бели мост, он ће служити за олакшицу. Вода која испод њега тече нека послужи људима за здравље! Пролазници, прођите једанпут преко моста и вратите се; видећете да је саграђен за добро свакога човека. Мухамеде, Мустафо, посредуј за хуману власницу Ајшу! О чувару, власница све доброте и лепоте, хумана Ајша, подужи овај мост да јој Бог опрости њене грехе и грехе њених родитеља!“ ''Народне песме које су настале на територији Врања и старе Србије, која је обухватала простор Пчињског округа, Косова и Метохије, просторе данашњег севера Македоније и дела Бугарске, имале су упориште у реалним догађајима који су везани за неку историјску личност, богатог трговца, догађај који се десио у том периоду. Познате су приче о изградњи чесме Ђеренка, односно Белог моста, то су грађевине које и дан данас постоје и које су симболи града, а које су настале управо због љубави Турчина и Србина.'' објашњава историјски моменат Ненад Стоиљковић.

Постоји прича и о неузвраћеној љубави између Алије Ђерђелеза и лепе Српскиње коју је он звао Ђеренка. Она је сваки дан пролазила поред његове куће, силазећи до оближњег извора како би наточила воду. Турчин је био опседнут лепом Врањанком и свуда је говорио како ће она једног дана бити Ђеренка. Приповедачи кажу да је Турчин једног дана, изненада угледао девојку како се враћа са извора и ухватио око паса, она се извила и од страха побегла. И никада више није прошла тим путем. Након неколико година он је сломљеног срца отишао из Врања. Као сведочанство овој љубави постоји чесма Ђеренка, коју су му саборци подигли да излечи рањено срце. Девојке се умивају на овој чесми, како би биле фаталне за момке, а да њихово срце никада не дотакле љубав.

''Стара врањска песма је један сегмент врањске културе који је значајнији за Врањанце, него за припаднике других града, јер се Врањанци са врањском градском песмом идентификују. Врањска градска песма је суштински културни споменик овог града и Врањанци треба да уложе много више труда, средстава и напора како би заштитили тај најмонументалнији споменик сопствене културе. Да замислимо да врањске песме данас нема. Врањанци се од културних вредности не би могли подичити много чиме. Чак и Бора Станковић, који је исто један од грандиозних културних вредности овог града, у свом писању као неизоставни део својих дела има врањску градску песма, тако да она заслужује један посебан третман, бригу, негу, како на крају не би нестала'' закључује вокални солиста и кавалиста, Далибор Младеновић.

 

Емисију ''Старо ми дајте'' можете чути на таласима Радио Врања сваке среде у 07:30 у премијерном, и сваке суботе у 14:00 у репризном термину.

Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије, Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

 

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна!

Newsletter

Пријављивањем на емаил листу редовно ћете добијати новости са нашег портала

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Курсна листа

Save

Save

Save

Ко је на сајту

Ко је на мрежи: 140 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

15961407
Данас
Јуче
Ове недеље
Прошле недеље
Овог месеца
Прошли месец
Укупно
1043
10063
18753
15193142
206921
308909
15961407

Visit the new site http://lbetting.co.uk/ for a ladbrokes review.

Copyright @ 2013 - РТВ ВРАЊЕ. Сва права задржана.