Култура

Култура

Представа крушевачког позоришта "И сваки пут као да је први" одиграна је на сцени Дома војске у оквиру 38. фестивала "Борини позоришни дани". Инспирисана је драмом „Ташана“ и приповетком „Покојникова жена“ Боре Станковића, у адаптацији Димитрија Коканова и у режији Јоване Томић.

На дирљив, каткад духовит и искрен начин говори о комплексним мушко-женским односима. У форми исповедних монолога повлачи паралелу о положају жене у друштву почетком 20. века и данас. На фестивалу сутра наступа "Битеф театар" са представом "Североисток", по истинитим сведочењима преживелих у талачкој кризи у Москви 2002. године.

Последњи пут измењено понедељак, 22 октобар 2018 22:21

Позоришној публици, "другом глумцу" и неодвојивом елементу позоришне представе која је "уметност тренутка" треба озбиљно посвећивати пажњу уколико настојимо да се храбро боримо за опстанак и развој позоришта. А са ким је боље разговарати о храбрости и изазовима од Снежане Тришић једне од најангажованијих редитељки српског театра, "тешкаша" и борца за очување раскошности, разноликости, промена и стабилних вредности у позоришту?

Снежана Тришић

Позоришну и радио режију дипломирала је 2009. на Факултету драмских уметности у Београду, са признањем "Хуго Клајн" као студент генерације. Усавршавала се као добитник Кенедијеве стипендије у Њујорку, Вашингтону и Чикагу, похађала је радионице и семинаре за позоришне редитеље у Манхајму и данас је на Докторским уметничким студијама на Факултету драмских уметности у Београду, где од 2015. такође ради као асистент. Неке од досадашњих најзначајнијих представа од којих су многе одлазиле награђиване са многобројних позоришних фестивала су "Пошто паштета?" (2012), "Чудо у Поскоковој Драги" (2012), "Народна драма" (2012), "Мистер Долар" (2014), "Носорог" (2014), "Казимир и Каролина" (2014), "Шта се догодило након што је Нора напустила свога мужа или стубови друштава" (2015), "Ждрело" (2016), "Деца Радости" (2016), "Ричард Трећи" (2017) итд.


ПОЗОРИШТЕ БУДУЋНОСТИ ЈЕ
ОНО КОЈЕ МИ КРЕИРАМО САДА


Какав однос стварате са публиком као редитељ?

Важно је да теме представа, пре свега текстови које бирамо, буду важне за публику у одређеном времену и простору. Данас су у Србији актуелне и важне једне теме, а у Америци или Зимбабвеу су важне неке друге теме. Као што мислим да постоје разлике у темама између Београда и Врања, на пример.
Из позиције редитеља, страшно је важно размишљати о томе у ком позоришту радимо, у ком месту, у ком тренутку, каква је историја тог позоришта, какво је наслеђе, каква је ситуација у коју као редитељи долазимо. Моје редитељско дело, односно представа постоји само сад у овом тренутку, она ће можда остати записана као видео снимак или у виду неких критика, али само дело неће остати. Оно ће трајати неко време, али када то посматрамо у неком ширем историјском току, то је заиста тренутак. И због тога је мени важно да добро познајем ситуацију у позориштима, да познајем своје савременике, сараднике, глумце, уметничке сараднике и публику за коју то на неки начин и радимо.

Шта мислите о затворенијем редитељском приступу, оном који у мањој мери ослушкује публику и њене потребе?

Сматрам да је то сасвим легитиман правац, то постоји и потпуно је у реду. Мени је важно да знам. Вероватно ми је због тога тешко када први пут идем у неко потпуно непознато место, где не знам ништа о граду или месту у коме ћу радити представу.

Како се упознајете са новим позориштем и новом публиком за коју режирате?

Прво на шта обратим пажњу је репертоар, шта су до тада играли, који је то избор тема, шта та публика воли да гледа, како комуницира и у крајњој линији да ли уопште воли позориште или ње нема. Сада све то мене занима и на социолошком плану. Добро, занима ме и на личном, али не да би направила представу која ће бити допадљива или атрактивна. Мислим да позориште треба да провоцира. Али да би знали кога провоцирамо, које су теме којим провоцирамо, морамо знати ко су ти људи, ко је та публика, шта су проблеми тих људи.

У смислу различитости, која је највећа разлика коју сте до сада осетили између два позоришта, две средине, културе, а самим тим и публике?

Радила сам на северу Србије, у Суботици, чак три представе, а радила сам и на југу, у Врању. Та два града су као две државе. Исте године, 2012. сам завршивши рад на ансамбл представи "Чудо у Поскоковој Драги" у Суботици, отишла за Врање где смо радили представу "Народна драма", где је у току проба ово позориште изгорело.

( На слици: Снежана Тришић са ансамблом врањског позоришта, проба на  згаришту.)  

У позоришном смислу, која је највећа разлика коју сте одмах приметили, да ли је она била везана за продукционо-организацијску или неку нематеријалну, духовну димензију позоришта?

И за једну и за другу. Притом, оба позоришта су се налазила у својеврсној ванредној ситуацији. Суботичко
позориште је у великом проблему јер они заправо немају своју зграду. Они користе салу биоскопа "Јадран" и пропале, девастиране фабрике "Младост", док се представе изводе у биоскопској сали. Са друге стране, у ситуацији када је позориште у Врању изгорело, буквално у току наших проба, ми смо наставили да радимо мало у Дому војске, мало буквално на том згаришту које је остало. У сваком случају - то су била два ванредна стања. Оно што је специфично за обе ситуације је да обе трају јако дуго. Е сад, наравно да је ситуација у Суботици мало боља јер је сложенија и ипак, чак и у таквим околностима, та инфраструктура је на бољим основама постављена. И шта је занимљиво: Суботица је једна озбиљна позоришна средина са озбиљним наслеђем. И Врање има дугу традицију, оно јесте из аматеризма прешло у професионално и ту је видљив развој и посвећеност том позоришту.

Али ипак можемо рећи да су ти аматерски корени дубоки.

Тако је, аматерски корени јесу дубоки, и самим тим се оно развија споро.

Које су онда то кључне тачке у развоју суботичког позоришног живота на којима се темељи та њена озбиљност и које јој дају стратешку предност у односу на Врање?

Рецимо, Суботица је за разлику од Врања имала те значајне фазе, попут оне из '70-их и '80-их када је тамо био и КПГТ, Љубиша Ристић и Раде Шербеџија који су радили те чувене представе које су већ ушле у литературу, можемо да кажемо, наше савремене историје позоришта. За тадашњу Југославију, Суботица је била позоришна средина. Дешавале су се прогресивне ствари које су биле испред свог времена. Неке веома политички, идеолошки и уметнички провокативне и значајне. И онда су ту, у таквој атмосфери, стасавали неки редитељи који су данас важни за ову нашу, актуелну позоришну средину. Редитељи попут Андраша Урбана и Кокана Младеновића, на пример. Онда је након тога, то тадашње позориште имало још узлета, попут представе "Кукавичлук" Оливера Фрљића. А свакако значајна прекретница је када је Андраш Урбан направио то своје позориште "Деже Костолањи" које је изнедрило један од, по мени, најбољих позоришних фестивала у нашој земљи који је мени и лично најзанимљивији - Дезире.


ЈЕДИНА КОНСТАНТА У
ПОЗОРИШТУ ЈЕ ПРОМЕНА


Активност публике је интересантан феномен који је кроз историју позоришта различито тумачен. Самим тим, нема прецизног и тачног одговора, али где бисте се оквирно Ви позиционирали у односу на нему публику коју је заговарао Станиславски и активну Брехтовску публику?

По мени је најбоља ситуација у позоришту када је позориште разнородно, разноврсно, раскошно, када нема једне владајуће поетике и струје. Та врста искључивости ми је увек застрашујућа. Друго, у тој раскоши могу да се догоде неке слободне идеје и то ми је увек заправо најузбудљивије - када се појави неки ни Станиславски, ни Брехт него неки трећи икс ипсилон који дође са неким својим концептом, неком својом идејом. Једина константа у позоришту је промена и оно мора да се мења, то је његова виталност у односу на време у коме настаје и живи и у односу на време које долази. Да, то некад подразумева и понављање неких познатих, старих модела али из тога извиру и неки нови. Тако да, ја не бих могла да се одредим. Волим и кад су представе чак и интерактивне, да на неки начин буквално укључују публику, волим и кад нису, волим кад публика има само неки свој ток, у својој глави и у својим осећањима. Тако представа наставља да живи у човеку када је изашао из сале. Није важно да ли публику укључујете очигледно и директно или не, важно је да се на публику делује. Чим сте на неког деловали како год - интелектуално, емотивно или некако другачије, то је нека акција и интеракција. Неком сте већ нешто произвели, покренули, неког сте испровоцирали, нешто сте побудили и то је већ позориште. Ја немам правила, имала сам различите случајеве у свом досадашњем раду и надам се да ће их бити још. Просто не волим ни да себе стављам у неке оквире и правила јер се тога некако бојим. Међутим, наравно да мало више у овој фази свог живота припадам неком, ја то волим тако да кажем, драмском позоришту.

Које су онда специфичности драмског редитеља?

У свом раду се у великој мери ослањам на литературу, она ме провоцира и инспирише и волим тиме да се бавим. То сада можда подразумева класичнији приступ али није обавезно, није нужно и није увек. И вероватно неће увек бити. Тако да све зависи, нема правила и свака врста интеракције и свака врста дејства на публику је по мени добра.


МАЛО ЈЕ ЕКСПЕРИМЕНАТА У ПОЗОРИШТУ,
А БЕЗ РИЗИКА НЕМА ПОМАКА


Шта мислите, постоји ли елитизам у српском позоришту? Да ли су позоришта превише затворена за публику са различитом позадином због свог инсистирања на “високом” укусу? Где су средњи и нижи слојеви, где су људи са слабијом платежном моћи, како се они укључују, да ли имају своје место у институционалном позоришту и да ли је за њих оно доступно само у усамљеним случајевима инклузивних театарских пројеката цивилних организација?

Мене, са друге стране, много више брине комерцијализација која се догађа у позоришту. Чак мислим да то што би могли назвати елитистички, тога има мало. Из мог виђења, то смањење буџета уопште за културу, а понајвише за позориште на које ми стално кукамо је највише утицало на то да се сада у  великој мери од институционалних позоришта очекује да зарађују. Једини начин и модел који они виде је продаја карата и ви ћете врло често видети да то у великој мери утиче и на прављење репертоара. То подразумева да се врло често траже и захтевају комедије и то у оном препознатљивом, очигледном смислу Нушића и Стерије. Подразумева често да су то некакве познате теме, некакви зицери, у смислу избора текста, редитеља, глумаца. Све то указује на то да је мало експеримената, мало ризика, а без ризика нема помака! И то је нешто што у уметности фали. Тако да ја немам ништа против да постоји И елитистичко позориште, у некој одређеној мери, али много ми је важније да позориште има ту неку виталност и да оно подразумева ангажман и напор публике да нешто разуме, схвати, некакав нови садржај, другачији глумачко-редитељски израз. Морате постављати веће захтеве од оних који су доминантни јер је наша публика задојена кич садржајима са телевизије и морате разумети да је 90% публике креирало свој укус на некаквим сапуницама, тв серијама, ријалити шоу програмима, квизовима итд. Та естетика је погрешна, она је вулгарна, она је агресивна, она је лоша. И сад, шта би био наш задатак? Да спуштамо вредности? Не, ми треба да подижемо, ми треба да диктирамо неке смернице колико год да је то захтевно, на томе сад и јесте задатак продуцената и позоришних управа - да усмеравају односно да нађу начине како ће то од представе транспортовати до публике која јесте њихова публика или до неке будуће публике која то тек треба да постане. Не можемо ми нарушавати вредности због тога што их је урушило цело друштво, политика, медији итд. Не, ми их морамо успостављати. То је много тешко, то је крвав посао. То су ризици, то су напори.

У социолошким теоријама се налазе бројне класификације укуса које дају теоријско образложење да људи имају такозвани "нижи" укус из сета социолошких, друштвено- политичких, демографских и других околности. И сад, неко ко јесте припадник те ниже средње класе о којој причамо, неко ко има тај нижи укус, он га једноставно има. Он у датим околностима неће имати интересовање за позориште али систем И начин комуникације којим му позориште прилази можда може утицати на његово интересовање. У том смислу, да ли је могуће инклузивним, охрабрујућим програмима створити везу између тих супротности?

Сигурно да је могуће. Али се мора наћи одговарајући модел за то. Прво, ти људи неће доћи до вас, него морате ви доћи до њих. Онда, како их анимирати за то да дођу на представу? Како их покренути и наћи механизме да они то боље разумеју и да о томе размишљају? Неке озбиљније западне земље заиста укључују позориште и драму од малих ногу у образовање у основним школама и та деца су од малих ногу усмерена на то да се баве озбиљним садржајима, да разумеју уметничко дело. Кад вам то већ систем стави као приоритет, онда то није ваш избор да ли ћете научити да читате или нећете. Ви у школи морате да научите да читате и пишете и као што морате неке друге ствари, тако можете и ово. Ви просто учите да разумете неки одређени вид уметности и да се кроз њега развијате као будућа публика.

Да ли се онда као потенцијално решење намеће и сврставање позоришта и драме у програм системског образовања?

Да, укључивање позоришта и драме у школски програм и озбиљно системско образовање је од кључног значаја. Знате, код нас постоји већ од вртића, а о томе се јако мало говори, та страшна сива зона тог позоришта за децу, те тезге по вртићима и основним школама, нико се тиме не бави. Ако имате државне, па и приватне вртиће, како је могуће да ту постоји регуларна сива зона, како је могуће да постоји та количина тих тезгетина за децу када имате озбиљна дечја позоришта, програме, неке неформалне организације које се баве позориштем за децу и младе? Онда да не причам о простору за омладинско позориште и позоришним садржајима за младе.
Ми још увек немамо позориште које је профилисано за то ни у Београду, а поготово не ван Београда, што је страшно.Тај тинејџерски, адолесцентски период је најосетљивији  период, период где се буде разне ствари у младом човеку, хиљаду је ту неких тема. Однос према породици, побуна према ауторитетима, школство, родитељи, буђење сексуалности, толико се ту тема само по себи намеће.


НА КЛАЦКАЛИЦИ ИЗМЕЂУ
КОМЕРЦИЈАЛНОГ И УМЕТНИЧКОГ


Желела бих да поразговарамо о разлици између приватних и државних позоришта у односу на публику. С обзиром да приватна позоришта живе од публике, да ли то значи да имају боље анимационо-маркетиншке подухвате, бољу комуникацију са публиком, док државна позоришта опет имају већу уметничку слободу али су затворенија и не комуницирају најбоље са публиком?
Морам признати, нисам радила за приватно позориште, углавном сам радила у државним, институционалним позориштима. Опет кажем, добро је да постоји и једно и друго. Мислим да подједнако треба да се развија та државна институционална сцена, подржавам и приватна, као и алтернативну сцену која код нас и даље није у тој мери активна као што би могла бити. Мени се, са друге стране чини да су државна позоришта почела да преузимају модел тих приватних позоришта, односно да се инсистира на комерцијалним садржајима, што мислим да је опасно, да не сме да се догађа и мислим да државна позоришта морају задржати простор слободе, ризика и независности од комерцијалних и тржишних услова.

Шта један од другог модела може да научи. Како приватно може да научи да буде уметнички релевантније, а државно да буде интересантније?

Да, приватна позоришта која су комерцијална би евентуално могла тим неким средствима да обезбеде бар неки одређени проценат некаквих мало садржајнијих, уметнички профилисанијих представа, ако већ нека средства у толикој мери зараде од ових комерцијалних садржаја. Са друге стране, они се можда због тога што су толико зависни од тог тржишта, другачије баве тим представљањем, том врстом рекламирања.
Дешава се да су наша државна позоришта често успавана по том питању и да ти неки сектори не функционишу баш како треба у смислу организације,ПР-а итд. То у приватном позоришту не сме да се деси и они су у том смислу активнији. Али не знам. Ја у овом тренутку препознајем и у једном и у другом позоришту неки губитак идентитета пред тржишном логиком која је дошла. Нема ту више много разлике између приватних и државних позоришта. Између државних, такође нема велике разлике ни у репертоарском смислу. То што толико сва позоришта зависе од тржишта је довело до колективног губитка идентитета. Раније сам знала шта да очекујем од позоришта у које одлазим, сада више не знам шта ме очекује и ту више нема правила. Али мислим да би позориште морало да буде много храбрије, да много више ризикује. То су простори који треба да померају неке уметничке, идејне границе.


МЕТАФИЗИЧКО ПОЉЕ ИЗМЕЂУ
ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ И ПУБЛИКЕ


 

Из редитељске перспективе, која је разлика у обраћању београдској публици и оној из унутрашњости? Да ли се системи асоцијација и симбола који се користе разликују?

Ух, то је тешко питање. Ја то некако урадим ваљда у избору текста или кад изаберем текст онда у избору како ћу га тематизирати. Ја то некако највише на садржајном плану урадим. Када схватим где сам, у којим околностима живи та публика, у каквом окружењу, у каквим политичким, социолошким, фмансијским околностима. Онда то све доста утиче на избор текста пре свега, а потом и на одређење теме којом ћу се бавити јер се трудим да је то нешто што се тиче те публике, што ће њих провоцирати. У том стваралачком тренутку највише размишљам о публици, да то буде нешто што ће за њу бити важно, што ће је некако провоцирати и подстаћи на нешто. А кад креација крене, она излази, она ослобађа, наравно да ја то као редитељ још даље усмеравам али се у тим тренуцима не ослањам на публику.

Да ли публика има заједнички именитељ или се разликује од места до места, па чак И од изведбе до изведбе на истом месту?

Публика је апсолутно различита, она нема баш заједнички именитељ. Ви, на пример само у Врању можете да нађете толико суштински различитих људи, који се разликују толико као да су живели на различитим планетама, а не на истом месту, веома мало удаљени. Ту је сад задатак пронаћи истовремено конкретни и универзални језик који ће деловати независно од средине. То се најбоље види када представа путује, одлази на фестивале јер тада гостује у најразличитијим срединама. Мени је као редитељу то посебно занимљиво. Ја сам неко ко прати своје представе. Не да бих нешто контролисала, већ ме стварно занима како то делује на одређену публику. Волим и да их чујем на округлим столовима, да их ослушкујем у току представе, да видим на шта реагују или на шта не реагују. И врло је занимљиво. Када имате неке комичне или полукомичне жанрове, публика потпуно на неке друге ствари, на друге реплике, на друге поступке реагује. Она се смеје или има аплауз на тотално другачијим местима. Наравно, постоји оно нешто што је фиксирано увек, неко место за које знате да изазива реакцију али постоје заиста случајеви када вас публика потпуно изненади. Зато је позориште до те мере узбудљиво, неизвесно, непредвидљиво и осцилира јер представу посматрате и у зависности на то ко седи до вас, ко како дише, ко се како смеје, ко како осећа ствари. То је то неко метафизичко поље између позоришне представе и публике. То је та неухватљива нит која је по мени као хемија. Та позоришна магија постоји само тад. И то је највећи разлог њене магичности, никаква репродукција се не мери са тим доживљајем. То не можете да режирате и не можете предвидети. Кажем, догађало се да је исти град, исто позориште, два различита извођења и састав публике различито усмери ток и доживљај представе.

То подсећа на теорију Вере Икономове која каже да се о публици може говорити као о друштвеном систему на нивоу социологије где гледаоци ступају у одређене односе и добијају одређени социолошки и психолошки статус.

Да, она се у том тренутку самоорганизује и завршетком представе та веза нестаје.

Држава у трајању позоришног чина!

Сјајно!


НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВ - ИДЕЈА


 

Анимационе активности се све више намећу као засебна категорија и нова креативна платформа у промоцији уметности. Да ли увођење различитих нових технологија у позориште И њихово разнолико коришћење, затим различита разбијања установљене традиционалне позоришне форме у сврхе анимације, представљају природни развој позоришта или сматрате да, ипак постоји нека линија чије прелажење води у претеризам?

Технологија ми не смета у позоришту, пре свега зато што је то наша реалност. Технологија толико улази у наше животе да постаје важан садржај и представа. Она повлачи нека егсистенцијална и есенцијална питања. То присуство и употреба технологије у нашим животима већ подразумева и провоцира многа питања. Самим тим, ако је већ у смислу садржаја толики уплив технологије присутан, некако је неминовно да је има и кроз материјалне ствари на сцени. Ја мислим да је то већ одавно почело, да је сад само питање како се технологија развија, који облик технолошких средстава ће бити део. Не мислим да је неминовна али мислим да ће бити присутна и да је на неки начин њено присуство природно. Константна смена технологије се огледа и у употреби микрофона на сцени која је већ сада увелико превазиђена и израбљена. Уколико постоји неки разлог и неки смисао, идеја, оправдање или нека анимација кроз то - да, зашто да не? Ти програм анимације морају да постоје, ту се крије једно потпуно ново неистражено поље креативних садржаја који могу да од позоришта праве важну ствар, да пробуде нову друштвену свест. Оно јесте важно и потребно и чини тај неки културни виталитет друштва и човека. Е сада, ми то немамо овде, па немамо људе који се тиме баве и онда људи то увек повезују са некаквим рекламним, комерцијалним садржајима. Не, не ради се о томе. У тим програмима анимације публике треба бити креативан и маштовит и то може бити једно потпуно нове поље иницијативе неке игре маште којом се са друштвом комуницира. Тиме уопште не мислим на неке рекламне комерцијалне садржаје, то је најмање интересантно. Међутим, поново истичем - то поље је недовољно истражено. Главни проблем је чини се идеја, ту смо мало слаби. Ето, ако мене питате, мислим да је то сектор који нам јако фали.

Дакле, охрабрујемо даље усавршавање позоришних људи, рад на креативном мишљењу и иновативности који могу да позоришту донесу нову свежину и учврсте редове у публици.

Да, то нам је сад - имамо важан задатак.

У Београду, 2018.

Разговарала: Николија Здравковић

 

Последњи пут измењено уторак, 23 октобар 2018 09:31

Премијером представе „Божји људи“ у режији Наташе Радуловић, коју је извео ансамбл врањског позоришта отворен је 38. фестивал „Борини позоришни дани“. Највећи и најдуговечнији позоришни фестивал на југу Србије, званично је отворио председник Скупштине града, Дејан Тричковић. До 26. октобра, љубитељи позоришта моћи ће да виде шест представа реномираних професионалних позоришта Србије.

Последњи пут измењено понедељак, 22 октобар 2018 16:42

''Serbian literature in Kosovo and Metohia'' илити Српска књижевност на Косову и Метохији назив је књиге проф. др Сунчице Денић, која је недавно изашла из штампе. Ово је прва њена књига на енглеском језику, а сазнања до којих је долазила у свом истраживачком раду коначно ће бити доступна широј стручној јавности и онима који се интересују за косовску књижевност, посебно након 1999. године. Књигу је на енглески превела професорка Маја Булајић, а приређена је на позив Светске издавачке академске мреже Ламберт.

Премијером представе "Божји људи" по делу Боре Станковића, у режији Наташе Радуловић, отворен је 38. фестивал "Борини позоришни дани". Пред препуним гледалиштем, овогодишњу манифестацију отоворио је председник Скупштине града Дејан Тричковић. Глумци врањског позоришта стварају магију, а позоришни живот Врања неодвојиви је део наше културне баштине.., рекао је Тричковић. На репертоару је сутра представа крушевачког позоришта "Сваки пут као да је први" по мотивима дела Боре Станковића. У пратећем програму биће представљена књига театролога Саше Милосављевића.

Последњи пут измењено недеља, 21 октобар 2018 23:08

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Изложбом ''Свети Сава Српски'' почела Светосавска недеља - Радио Телевизија Врање https://t.co/wMpNVwkAVf via @tripplesworld
Година бања - Радио Телевизија Врање https://t.co/XfvQkbSSo8 via @tripplesworld
Пазите се леда и снега са кровова - Радио Телевизија Врање https://t.co/HFXDXgoM8p via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter