A+ A A-

Старо ми дајте (4)

Киша паде, мори Цоне - терет лепоте         

''Киша паде, мори Цоне,

отвори ми врата,

покисе ми, мори Цоне

шешир од дуката.

шешир од дуката, Цоне,

долама од злата"  

                                                                                   

Једна од песама за коју се поуздано може рећи да је настала у овом граду. Иако има доста преплитања када говоримо о врањској народној песми, те и спорења где су поједине мелодије и како настале, одређене песме су у директној вези са стварним догађајима и личностима. Једна од таквих је Киша паде, мори Цоне. Бранимир Стошић Каце каже да је то ''аутентична градска врањска песма, која је настала у другој половини 19. века.  Цона је било популарно име у то време у Врању и околини. Дакле, Цона је име, а у деминутиву Цоне, стари Врањанци скраћивали су из милоште имена на ''е''. Мане је био из рода Вампирџијци, био је леп момак, али је познат по томе што је био женскарош. Цона је заиста била градска лепотица и њена лепота остала је надалеко чувена и у неким другим крајевима и градовима.''

Објављено у Старо ми дајте
Аутор
Опширније... 0

''Toља амамџија, што си измислија,

у амам је Тоља токмак направија,

ој, Тољо, Тољо, Тољо амамџијо,

Тољо амамџијо, врањски мераклијо.''

 

Једна од шаљивих песама, настала у врањском амаму. Ова песма била је потпуно непозната, а наш саговорник Бранимир Стошић Каце научио је од стрица. Песма је буквално отпевана и сачувана у кући Стошића, а Каце о овом податку каже: ''Ортодоксна је чињеница да је ову песму од заборава сачувао мој стриц Предраг Стошић Педе, који је после Другог светског рата био познати певач у Врању, чак се је 1949-50. године прошлог века, пошто је студирао у Београду, пријавио на аудицију у Радио Београду и од 83-оје певача прошао је он и још две певачице. Он је био изванредан певач, и не само певач, него као да је имао фотографско памћење, много је лепо говорио, тако да сам ја од њега многе приче чуо. Он је мени причао о старом Врању, догађајима, старим људима, и ја сам имао утисак као да су они преда мном, стварао сам слике, ту способност је имала и моја нана. Мој стриц је од заборава сачувао ову песму. Верујем да је и сам уобличио и искомпоновао. Ја сам је од њега научио и то је прва песма коју сам снимио за потребе и радио Београда и телевизије Београд за потребе серијала ''Лети, лети, песмо моја мила''.

Објављено у Старо ми дајте
Аутор
Опширније... 0

Патријархална средина у песми ''Бело Ленче''

''Отвори ми, бело Ленче, вратанца,

шалај портанца,

да ти видим, бело Ленче, устанца,

шалај устанца.

Ја не могу, Миле Пиле, да станем,

да ти отворим.

Легнала ми стара мајка на фустан,

шалај на фустан.

Ће ти дадем, бело Ленче, маказе,

шалај ножице,

па исечи, бело Ленче, фустанче,

шајал фустанче.''

Ово је песма о Ленки и Милету Пилету, тачније Јелени Стаменковић и Милану Тасићу. Они су живели у Врању у другој половини 19. века. Вокални солиста Бранимир Стошић Каце каже да је и ова песма, ''као и највећи број врањских песама, настала по истинитом догађају, у њој су опеване личности које су заиста живеле у Врању и догађај који се заиста одиграо овде. Песма је настала између два Светска рата. Не зна се тачно мелодија, могуће да је делом преузета, а сам текст су Врањанци осмислили. Миле Пиле и Бело Ленче су се заљубили једно у друго, а после су ги Врањанци ''турили у песму''. Милан Тасић је био момак из богате, а Јелена девојка из сиромашне породице. Миле Пиле је рано остао без родитеља, па га је чувао ујак или стриц, а пошто је Ленче била сиромашна ујак није дозвољавао да се њих двоје воле''.

Бело Ленче је рођена у Врању, у Горњој Чаршији, близу кафане Бело Јагње. Она и Миле Пиле волели су се страсно и доживотно. Миле Пиле је, јашући коња белца, пролазио поред Јеленине куће у Горњој чаршији и одлазио да обиђе своје имање. Њу, чувену, не толико по својој лепоти колико по својој белини, виђао је на капиџику. ''Та белина се стално помиње, што је девојка по бела, то је по убава.'' наводи Бане Каце. Тако су се упознали и почели све чешће да разговарају. Отац и мати опомињали су кћер и забрањивали јој да излази често на сокак. Управо тај друштвени сталеж и разлике међу њима довели су  до тога да ова љубав остане само платонска. ''Било је тог патријархализма приликом упознавања младих, сада то скоро да је нестало'' каже солиста Слободан Јовановић Цоби. Каце наставља да ''није могло то тако, морала је девојка да буде много лепа или нешто посебна да би ушла у богату кућу. ''Богати с богати, сиромашни са сиромашни.'' Пресудну улогу у одабиру партнера имали су родитељи, родбина, деде, бабе.''

У књизи ''Приче о стази балканској'' професор Момчило Златановић објавио је и причу ''Бело Ленче''. ''У трећем чину ''Коштане'' налази се ова песма. чедна и топла, настала је у Врању у сеновитим и цветним баштама, у уским сокацима, или на портама и капиџицима. Пева се и као орска песма на саборима, свадбама и на другим веселим скуповима.'' каже професор Златановић.

Недавно преминули новинар и етнолог Миле Недељковић годинама је истраживао настанак појединих мелодија, а о овој песми записао је: Житељи некадашње Погачарске маале у Врању и данас се сећају Милета Пилета. За њих је Миле „онај што има песму", тачније „татко на Персу", јер је његова ћерка Персида и сама живела у истој мали... Нико данас поуздано не зна када је Миле Пиле дошао на овај свет, јербо му је мајка говорила да је рођен „оне године када су звезде падале". Нажалост, ниједна од њих не беше срећна по младог момка. Рано је остао без оца, а као најстарији од петоро деце мајка га је, као мезимца, прозвала Миле Пиле. Као момак, обилазећи имање у врањској Горњој чаршији, у дворишту Косте и Агније Стаменковић спазио је и „убаво девојче" по имену Ленче. Временом, његови проласци бивали су све чешћи, а задржавања на капији све дужа. Ни Јелена (Лена) није била равнодушна, па је између њих убрзо планула искрена, младалачка љубав. Професор Златановић каже да ''је до ове платонске љубави дошло средином или у другој половини последње деценије 19. века.'' Нажалост, томе су се успротивили њени родитељи. Од тада Миле наилази само на затворену капију и склопљене капке на прозорима. Бело Ленче је била под сталним присмотром, па су и његови доласци бивали све залуднији. ''Она је живела према Светониколској цркви где је старо Врање, где су оне уске уличице, и он је ту на коњу пролазио и ту су се они сусретали, видели'' каже Бане Каце. Цоби наставља ''та љубавна веза није успела, у међувремену она је отишла у Београд да живи и та носталгија и приврженост једно другом се осећала али стицајем околности тако је било.''

Све ово посматрали су и духовити Врањанци, који су Милета и његову муку убрзо „турили и у песму". Настала као обично задиркивање, прочула се „по врањанске кафане и сокаци". ''Живот им није дозволио да се узму, али су их Врањанци због њихове љубави турили у песму, потврђује Бранимир Стошић. Песма је тако дошла и до Јелениних родитеља. Због ње одлучују да је што пре удају, а избор је пао на бакалина Косту Стошића. ''Удала се 1898. године за Косту Стошића. До 1903. је живела у Врању, а онда се одселила. Муж јој је био трамвајски радник, а она домаћица'' каже професор Златановић.  Годину и по дана касније жени се и Миле Пиле. Из једне угледне породице испрошена је Љубица. ''Миле Пиле је оженио девојку из једне богате врањске фамилије, а Ленче се удала за неког трговца, који је после трбухом за крухом отишао у Београд, а после неколико година је и Бело Ленче отишла са децом. Миле Пиле је остао у Врању, Бело Ленче је живела у Београду, али тиме песма није замукла. Златановић наводи да је Милан Тасић био пажљив према својој жени Љубици и да је називао каранфилом. ''Водио ју је на забаве и весеља, али чим би одјекнула мелодија песме Бело Ленче, Љубица је, љутита и љубоморна, хватала мужа за руку и одлазила с њим кући. Иначе, Миле Пиле је радо певао ову песму, али само онда када његова жени није могла да је чује. Бранимир Стошић каже и да је Миле Пиле био велики играорац, а обично су тада игранке биле у Дому војске и чим би га музичари видели одмах би почели да свирају ову песму, а супруга би га хватала под руку и говорила ''Ајмо кући, идемо кући''.

''Јелену Стаменковић је добро познавала списатељица Вука Поп Младенова. Оставила нам је краћи запис о њој:

''Срела сам је једног дана у Београду, била је још увек гиздава и бела као снег:

''Лено, зашто отиде и остави твоју песму и град?''

''Не, госпођо, човек иде по леб, деца настанаше, ваља да се живи.''

''Па, јес, тежак је живот, одоше порта, капиџици и лепота нашег града.''

''А нееее'', одговори ми Ленче с нагласком, ''Ја сам си прошла, а остало је све ко што си беше: убавиња, песме што ги нигде нема'', уздахнула је Ленче дубоко и оборила главу'' сведочи Златановић.

Бело Ленче је  погинула приликом немачког бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године.

Да судбина уме да се нашали сведочи и чињеница да је једнога дана, у пратњи најстаријег Љубичиног и Милетовог сина, дошао млади инжењер Михаило Стошић да запроси њихову кћер Персиду. Имао је само једну ману, био је син белог Ленчета. Када је за то сазнала, Љубица је позеленела од беса.- ''Шта?! Ја сас бело Ленче као прију да се љубим? Никада!'' ''Како су године пролазиле десило се то да је Бело Ленче родила сина, а Миле је имао ћерку и кад је Ленче са децом долазила у Врање дошло је до тога да се мало загледају син од Ленче и ћерка од Милета, можда је и сам народ почео да их спаја. Међутим, жена од Милета Пилета није хтела да се пријатељи са њом.

И двадесет година после смрти Белог Ленчета, која је погинула у бомбардовању, Љубица није праштала мужу младалачке грехе. Све до новембра 1960. године, када је Љубица тужно испричала свој сан ћерки Персиди. ''Са нешег Пилета не ваља. Татко ће ти умре. Сањала сам ноћас да дође бело Ленче и одведе ми га'' - рекла је Љубица. И доиста, следеће ноћи, Миле је умро. Уверена да га је одвела Ленче, Љубица није хтела чак да оде и на сахрану.

''Можда је и боље што није ишла'' - испричао је касније Миле Брбача, један од најближих пријатеља породице. ''На самом улазу у гробље, наш спровод се сусрео са сватовима. Ми смо ишли за ковчегом ћутећи, а свадбари су певали „Отвори ми бело Ленче". И очевици су причали да се приликом сахране Милана Тасића 1960. десила ова чудна случајност. Сви су застали и почели да плачу - сведочи професор Златановић у књизи ''Народно песништво јужне Србије''.

''Лично сам видео на Шанпраначком гробљу, до скоро је био споменик Милан Тасић - Миле Пиле, не знам да ли још увек постоји, начуо сам да тог споменика више нема, али ја знам да је био ту, видео сам'' говори Бане Каце.

Песма ''Отвори ми, Бело Ленче'' данас се често пева заједно са песмом ''Да знајеш мори моме.'' ''Нисам сигуран зашто су повезане, да ли због таквог ритма - ''Да знајеш мори моме'' је рубато, лагана, а ова друга је у ритму, тако се везују, али ја се увек трудим да их певам одвојено'' каже солиста Бранимир Стошић. Слободан Јовановић наставља на ову тему ''Моје колеге млади певачи певају је на македонском и то је веома погрешно, немам ништа против што је певају да би зарадили паре, али она мора да се пева како треба, не може да се пева ''да станам да ти отварам'' у врањанској песми, то је на македонском то није македонска песма.''

''Каже се и усташца, ми никад у Врању тако не кажемо, то је београдски начин изговарања, него су устƄнца, лепа мала уста. Нису ни устанца, него устƄнца, са полугласом. Ја се жестоко борим да се врањске песме певају онако како се говори у Врању и наизлазим на жесток отпор. Слушали смо ове песме на Радио Београду у таквом карикираном извођењу и често су и наши Врањанци прихватили тако, па је и они певају тако'' каже Каце. ''Песма се мењала, сад се чују стихови ''да ти љубим Бело Ленче устанца''. Мислим да је најбоља Станковићева варијанта, сажета је и има поетску снагу'' објашњава професор књижевности Момчило Златановић.

Емисију ''Старо ми дајте'' можете чути на таласима Радио Врања сваке среде у 07:30 у премијерном, и сваке суботе у 14:00 у репризном термину.

Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије, Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Објављено у Старо ми дајте
Аутор
Опширније... 0

 

"Димитријо, сине Митре,

моја жива рано,

 

пет година, чедо моје,

како болна легам.

 

Ти не питаш, мили сине:

''Од што, мајке, легаш''?

 

Ти не видиш, лудо моје,

да те жена вара.''

 

Ово су неки од стихова најпопуларније старе врањске песме уз које је на вечни починак послата и њихова ауторка, песмопојка, Стана Аврамовић Караминга 21. фебруара 1969. године. По аманету који је оставила, оркестар Бакије Бакића на сахрани је свирао ове стихове, које је сама баба Стана записала. Била је певач преносилац, али и певач стваралац. Ову песму спевала је 1919. године.

''Мама је тада била млада девојка, слушала је породичне трагедије од своје мајке и како она каже ''Ја просто чујем тај глас у себи, речи се саме нижу''. Она није умела другачије да објасни како је компоновала ту песму'', каже њена кћи, сада већ покојна, Радмила Стојковић. ''Као и највећи број старих градских врањских песама и ова песма је настала по истинитом догађају, који се десио у нашем граду између 1915-1918. године. И Димитрија из песму и Стана из песму су заиста живели овде у Врању. Стана Аврамовић Караминга је ову песму донела на свет у оваквом облику, она је један од највећих задужбинара старе врањске песме и мислим да је око 70 – 80 % песама она од заборава сачувала, истиче вокални солиста, Бранимир Стошић Каце.

 ''Песма је са становишта књижевности заиста вредно уметничко дело, будући да Стана Караминга није била образована у то време, али је створила изузетно дело од огромне уметничке вредности. Веома је интересантна структура песме и градација која се кроз читаву песму прожима. Већ у првој строфи се каже ''Димитријо, сине митре, мајкино јединче''. Знамо каква је тема песме, да је трагична породична прича у питању. Димитријева мајка није прихватала снају, али је већ у првој строфи исказана сва мајчинска љубав. Већ у следећој строфи каже се ''Димитријо, сине Митре, моја жива рано.'' Овде видимо да је мајка разочарана брачним животом свога сина и да се у тим стиховима крије нешто много теже и компликованије. У наредним стиховима наводи се разлог мајчине бриге, она каже да пет година лежи, да се њен син није питао шта је то њу погодило и то нам негде такође показује да је мајка у периоду о коме песма говори имала велику улогу у породичном животу, да се реч и мишљење мајке поштовало и уважавало и да та реч, чак и када није била у позитивном контексту добронамерна, ипак је била уважавана. Касније се каже ''Димитријо сине Митре, мајкина будало''. Ту је достигнут врхунац у градацијском смислу, јер она већ ту ставља до знања да је поступак и жеља њеног сина да буде у браку са супругом која му није подарила пород будаласт и да је разочарана тим чином, те изазива своје негодовање стиховима ''мајкина будало'', наводи вокална солисткиња и професорка књижевности, Ивана Тасић.

Стана Аврамовић Караминга од малена је показивала музички таленат. О томе сведочи и проф. др Момчило Златановић: ''Сећам се кад ми је говорила: Још у љуљку ме је, сине, потерало, несам могла никад без песму''.

Уз помоћ наше богате радијске архиве можемо да пренесемо и аутентично сведочанство Стане Караминге. О свом певању говори овако: ''Имашем једно криво вишњиче, па се качим у њега и станем да појем, а ови официри имашев пуковско гађање, кој грош, кој десет, кој двајес паре, ја саберем по 3, 4, 5 динара, тој су 5 динара паре биле, паре!''

Често је певајући као мала девојчица кући доносила целу дневницу коју је њена мајка зарађивала на пољу. Кад је 1967. године за време Борине недеље она ушла међу публику у тамним хаљинама и запевала својим топлим алтом ''Димитријо, сине Митре, тада је један угледни гост, Велибор Глигорић, узвикнуо ''Антика, ово је Антика.''

Дуго је позадина саме песме била непозната слушаоцу.  Пред саму смрт рекла је Стана пријатељима: ''Све несам рекла, све и неје за песму'' и тада испричала како је песма настала. ''Димитрије је био сестрић од маминог оца. Он се оженио том Стојанком, Џам Стојанком, била је бела и јако лепа. Дуго су живели у браку и нису имали деце, били су јако несрећни. Она се обратила ујаку Томи  и он је посаветовао да ''промени петла''. Она је пристала, јер је туга и жеља за дететом била већа од срама који је могла да преживи, а била је сигурна да то мој деда Тома неће да каже никоме и након неког времена је забременила. У кући Димитријевој била је велика срећа, она је била јако стара 39 година. Онда се десило да је она умрла на порођају, а дете је остало живо'' сведочанство је Карамингине ћерке, Радмиле Стојковић. Бранимир Стошић Каце каже да ''постоје две варијанте приче. Прва је да је нека биљарица рекла Стани: ''Стано, кршни малко, кршни'', што значи ''иди легни с неким другим'', а постоји и варијанта да јој је то рекао Димитријин ујак. Када је затруднела сви су је чували, мазили, пазили. На порођају је умрла, али нико није знао да је дете од другог човека, осим ујака. Он је обећао да ће чувати ту тајну, али када је Стана умрла није могао да носи тај терет, већ је после седам дана испричао Димитрију целу причу. Димитрија је ово много заболело али рекао је ''Ако, ако, берем ми га је моја Стана родила''. То доказује саму величину Димитрија као човека, једну широку душу и колику је љубав он гајио према Стани. Бол је ипак била превелика, и он се јавно на парастосу убио уз речи: ''Туј да ме копате поред моју Стану. Колика је туга била сведочи и то да је после само пар месеци Димитријина мајка умрла од туге и бола.

Велика је несрећа покрила дом Димитрија и Стане. Велики терет, који ни њихова огромна љубав није могла да победи, а можда би, да у то време није било срамота бити бездетан и не наставити потомство. Вокални солиста Бранимир наставља причу уз речи да је ''то време било такво, врло патријархално, у старој градској породици су пород, наслеђе и чување обичаја били све. Наравно, у то време положај жена био је јако тежак, сви су кривили жену, никоме на памет није могло да падне да можда нешто није у реду са Димитријем.'' Ивана Тасић наставља: ''Рекла бих да се улога жене данас у односу на периоду о коме ова песма говори умногоме побољшао у сваком смислу. Жена је са почетка 20. века, када се и радња ове песме одвија, била врло потцењена у односу на мушкарца, нарочито жена која би тек ступала у брак и улазила у потпуно нову породичну заједницу. И данас је то тешко, а камоли онда. Жена је, ружно је што ћу ово изговорити, чини ми се, била у положају слуге, тако је и третирана, тако су се чланови породице према њој опходили.''

Стана Аврамовић Караминга цео живот мењала је текст песме, те тако има пар верзија. Касније је певана и препевавана, речи мењане, мелодија допуњавана. Она је дуго крила да је аутор, јер је мислила да ако каже тако нешто, да песма више неће бити ''старовремска'', да је неће певати на радију. Касније је сазнала да може да се изјасни као ауторка песме, али да то мора и да докаже. Она је брзо прикупила и више потписа него што је било потребно, јер сви који су чули песму ''Димитријо, сине Митре'' чули су је од Стане. Годину дана пред смрт добила је ауторско право, успела је да добије једну рату, након чега је умрла.

Препознатљива мелодија пара уши и срце и данас, када год је чујемо, знали или не целу трагедију коју она носи. Сама мелодија првобитне песму у извођењу Стане Караминге врло је једноставна. ''Ово што данас слушамо, што су многи препевали и преправили, па и варијанта коју пева Василија Радојчић, морам да кажем да није приближна оној коју је баба Стана испевала'', сведочи Бане Каце, који баштини аутентични аудио запис Станиног појања. ''Она је волела те песме и плашила се  за њихову судбину, те се трудила да их преноси младима, сакупљала је песмопојце у кухињу, ту је било топло и она им је певала, они су записивала. Највише је волела Станишту Стошића, јер је он живео од песме, и он се мами одужио тиме што је те песме давао као што их је и чуо, чак у једној песми уместо ''Кеву храним с леблебију, он спомиње моју мајку, стиховима ''Стану раним с леблебију, '' говорила је Радмила Стојковић, преносећи сведочанства која је слушала од своје мајке, али и догађаје којима је и сама присуствовала.

Песму Димитријо, сине Митре данас од заборава чувају Врањанци Ивана Тасић, Бранимир Стошић Каце, Ненад Пешић, Чеда Марковић и Слободан Јовановић Цоби. Бранимир Стошић каже да када год пева ову песму то буде посебна прилика поготову зато што је и најмлађем сину дао име Димитрије.''Верујте ми да имам слику и Стане и Димитрија и свекрве, као да преда мном причају, као да видим њихову кућу, то је мој лични доживљај када год певам ту песму и онда се трудим да то неко унутрашње осећање пренесем људима који то слушају.'' Ивана Тасић такође је истакла у разговору са нама да увек има посебан доживљај када пева ову песму ''Морам и то да напоменем да сам јако поносна на чињеницу да сам урадила трајни снимак за архив Радио Београда, ову песму сам снимила и много сам срећна због тога, зато што је у сваком смислу посебна, пуна је различитих емоција које се смењују, од огромне туге која се осећа на крају, преко неке љутње и не кажем беса који се осећа због поступака свекрве и тако неког сажаљења и према Димитрију и према супрузи који су морали да доживе ту трагичну судбину. Осећања су помешана, а тако је и код слушалаца. Свако је на свој начин интерпретира и онај који је изводи и онај који је слуша.''

Често чујемо да је ова песма '''бесмртна балада'' чији звуци и данас чине да видимо и осетимо бол Стане, патњу Димитрија, вечну љубав и трагедију ово двоје младих. ''Бесмртна је зато што је то истинит догађај, бесмртни су јунаци, људи, верујем да ће заиста заувек остати песма и синоним за неку стару градску врањску песму. То је део живота а у ствари цео један живот.'' објашњава Бане Каце. ''Бесмртна је ,ја бих рекла, и због тога што се овакве судбине могу и данас видети, може се о њима читати и савремени писци пишу овакве догађаје из породичног живота. Рекла бих да се и дан данас такви догађаји пројектују, да се није много одмакло, наравно да има много мање оваквих случајева, али их има и даље.'', наставља Ивана Тасић.

Уз помоћ наших савременика, као и архива Радио Врања, могли смо да сазнамо мноштво корисних информација о настанку ове песме, која ће, засигурно, остати као вечни симбол Града Врања, као и о животу чувене песмопојке, Стане Аврамовић Караминге.

 

Емисију ''Старо ми дајте'' можете чути на таласима Радио Врања сваке среде у 07:30 у премијерном, и сваке суботе у 14:00 у репризном термину.

Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије, Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Регионална Радио телевизија Врање је за ову радијску емисију на престижном интернационалном фестивалу ''Интерфер'' освојила другу награду. Доделу можете погледати у видеу.

 

Објављено у Старо ми дајте
Аутор
Опширније... 0

Newsletter

Пријављивањем на емаил листу редовно ћете добијати новости са нашег портала

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Курсна листа

Save

Save

Save

Ко је на сајту

Ко је на мрежи: 173 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

14722128
Данас
Јуче
Ове недеље
Прошле недеље
Овог месеца
Прошли месец
Укупно
8946
9257
18203
13940280
113259
346726
14722128

Visit the new site http://lbetting.co.uk/ for a ladbrokes review.

Copyright @ 2013 - РТВ ВРАЊЕ. Сва права задржана.