
Дејан Османовић Калеја, неоспорна је фудбалска легенда у Врању. На терену је био брз, понекад неухватљив, сналажљив и способан за оно што навијачи највише воле: да даје голове. Тај његов таленат, донео му је незваничну титулу највеће ромске фудбалске звезде код нас.
Ван терена, Калеја је скроман, ведар и оптимистичан. Иако је на прагу шесте деценије живота, његов урођени оптимизам га тера да и даље трчи за лоптом, да на тренингу својих пулена из ФК „Раднички“ изгара, као да их припрема за Лигу шампиона.
А другачије, чини се, није ни могло. Дејан Османовић је рођен у у фудбалској породици; отац Драги Османовић је био капитен, а касније и председник врањског „Радничког“, на чијем се челу сада, налази Дејан. Да ивер не пада далеко од кладе , говори податак да се фудбалом бавио и Дејанов брат Горан .
Калеја је каријеру почео са 10 година у ондашњем клубу „МИВ“ под окриљем истоимене, некада веома јаке „Металне индустрије Врање“. Након четири године, Дејану остварује свој први фудбалски сан и постаје члан „Динама“. У првом тиму је дебитовао са петнаест и по година и остао до 1996. године. Ту је, каже, научио највише, прекалио се као играч и ту му је остало срце.
– „Динамо“ је моја љубав за цео живот. Учио сам од легенди какве су тренери Миша Поповић, Дуле Локна, Цомбур, Моша Секира и играчи голман Анђелковић, Мита Кљача, Паланза… У жутом дресу сам стекао искуство, постао играч и голгетер, дао близу 400 голова – истиче са осмехом Османовић.
У „Хајдук“ из Куле отишао је на пробу и то му је променило живот. На три припремне утакмице дао је три гола и одмах добио уговор. У Кули је постао звезда, голгетер који решета противничке мреже.

Османовић је врхунац каријере достигао 199. године, поставши најбољи стрелац Прве лиге СР Југославије са 16 голова, када је првенство прекинуто због НАТО бомбардовања. Уз пуно разумевање управе „Хајдука“, отиснуо се у иностранство, у шпанску „Екстрамадуру“, где га је чекало и прво разочарење.
– Нисам био довољно спреман, нисам пружио колико сам могао, па сам се, након шест месеци, вратио у Кулу. У старој екипи сам се осећао као код куће и поново сам за „Хајдук“ постао топ голгетер. Постигао сам 25 голова у 24 утакмице и завршио на другом месту листе стрелаца Прве савезне лиге – сећа се Дејан.
Тада је дошао и позив за репрезентацију са којом је учествовао на „Кирин купу“ у Индији који је наша селекција освојила.

Након две године, поново је покушао да настави каријеру у иностранству. У то време, сећа се Калеја, било је доста добрих шпицева и тешко је било изборити место поред једног Дарка Ковачевића или Саве Милошевић, тако да није имао прилику да покаже шта све може.
Утеху му је пружио позив из Бразила, од прволигаша „Виториа Баија“, где га је чекало ново искуство у земљи која цела живи за фудбал. Требало му је неколико месеци да се прилагоди, што му није било лако.
– Друга клима, другачији људи, обичаји, све различито од онога на шта сам навикао. Након пар месеци, коначно сам почео да дајем голове и Бразилци су ме заволели. Давао сам интервјуе, сликао се за новине, навијачи су ме заустављали на улици… Све као из бајке – сећа се Османовић.

Комшија му је у Бразилу био играч Баије, чувени Дани Алвеш, један од најтрофејнијих фудбалера у историји. Њихове виле на обали мора биле су једна до друге, али дружења није било.
– Нема тамо времена за то. Рад и само рад. А после тога, Дани оде у Шпанију, а ја назад у Кулу – прича са осмехом Калеја.
Врло мало прилике за дружење је имао и са имењаком, Дејаном Петковићем Рамбом, кога бразилски навијачи још увек памте под надимком Пећи. Највише контакта су, каже Османовић, имали на терену, као противници.
Ипак, није могао до краја да се прилагоди. Услови су били одлични, али је притисак био још јачи. Тамо се игра и тренира много више него код нас, а таква су и очекивања. Непрестано се путује и тренира и по 12 сати, по тропским температурама. „Мораш да будеш машина“, описује Калеја, а то он није могао. Тако је, на свој захтев, раскинуо уговор и вратио се.

Играо је поново за „Хајдук“, па за „Будућност“ из Банатског Двора, „Бежанију“, „Смедерево“ и „Банат“. И свуда је доказивао свој дар за постизање голова. На крају каријере, круг је затворио вративши се у врањски „Динамо“.
Када погледа уназад, каје се што није био упорнији, али му је од професионализма и новца, важнији фудбал као игра која га испуњава. Иако је у Кули, где се најдуже задржао, стекао бројна пријатељства, код куће у Врању му је, каже, најбоље.
– „Динамо“ је моја прва и највећа љубав. Тренутно је у кризи, али уз мало бољу организацију, сигуран сам да ће се вратити међу најбоље, где му је и место – уверен је Османовић.
Његов данашњи ангажман је данас везан за ФК „Раднички“, који је, заједно са Небојшом Стајићем Сосетом и још неколицином пријатеља, подигао из пепела. Клуб је, пре више деценија, окупљао заљубљенике у фудбал из горњег дела Врања, претежно ромске популације. Уз разумевање и подршку локалне самоуправе, сигуран је да може да створи солидну екипу.
– Талената има, мој задатак је да им, својим знањем и искуством, помогнем да се изграде као играчи и, ако могу, направим неког новог Калеју. Захвалан сам градским властима и Фудбалском савезу Србије што нам помажу да остваримо своје снове – каже Османовић.
Калеја данас живи у свом старом насељу, Панађуришту. Тренира младе фудбалере, али и даље га држи играчки жар, па с времена на време, на ревијалним и пријатељским утакмицама, потрчи и даље за својом највећом љубави, фудбалском лоптом, која му је била верни савезник све ове године и која му је и даље све у животу.
Медијски пројекат „Са спортом на ти“ подржан је на конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја из области јавног информисања на територији града Врања у 2022.години. Ставови изнети у тексту нужно не одражавају ставове органа који је подржао пројекат.