На основу анализе Републичког завода за статистику, више од 80 одсто домаћинстава у Србији има приступ интернету, а 78 одсто становника узраста од 16 до 74 може се сматрати редовним корисником интернета. Са друге стране, Министарство трговине, туризма и телекомуникација је својим истраживањем утврдило да више од 51 одсто популације старије од 15 година нема ни једну од основних вештина у области информационо-комуникационих технологија: слање и пријем и-мејла, интернет претрага, обрада текста…

Писменост се некада традиционално односила на способност читања и писања. У дигиталном свету писменост значи разумети технологију и умети се њоме служити. Дигитална писменост се односи на способност проналажења, коришћења и креирања информација преко интернета на смислен и користан начин.

Дигитална писменост такође значи разумевање ограничења технологије и опасности, односно превентивних мера које коришћење технологије захтева. Овај вид писмености, дакле, не значи исто што и компјутерска писменост. Компјутерска писменост је само један део дигиталне писмености.

Дигитална писменост може бити једноставна или комплексна. На најнижем нивоу, она представља способност навигације на интернет страници, слање и-мејла или коришћење друштвених мрежа. Међутим, дигитална писменост се такође односи на дубље разумевање технологије која нас окружује. У дигиталну писменост спадају и практичне софтверске вештине попут креирања блога или кодирања апликације.

Важне теме унутар дигиталне писмености, између осталих, укључују и: безбедност на интернету, дигитални отисак, односно траг који се може идентификовати на интернету), сајбер малтретирање, етику коришћења извора доступних на интернету ради избегавања плагирања и многе друге.

Драматично растућа количина и доступност информација, као и разноврсност извора информација су доминантне карактеристике света у коме живимо. Превасходни „кривац“ за такво стање је лакоћа са којом манипулишемо дигиталном електронском информацијом. Информационо-комуникационе технологије базиране на тој дигиталној информацији су последњих година створиле нов поглед на свет и драстично промениле начин на који сазнајемо, учимо, комуницирамо, организујемо своје радно време и приватне обавезе и проводимо слободно време.

Све говори у прилог томе да ће се друштвени развој и даље кретати у правцу све веће  дигитализације друштва у погледу организације и функционисања тржишта роба и услуга, јавног сектора, у погледу производње и дистрибуције информација… Чињеница да се друштво све више дигитализује истовремено значи да један део популације у друштву све мање учествује и све је мање у могућности да корисно доприносу процесима у друштву.

– Дигитална писменост  и потражња послодаваца за дигиталним вештинама  еволуирала је како су привреда и тржиште рада постали дигитализованији – каже Дени Стејси, шеф обавештајне службе за таленте у Великој Британији на платформи за запошљавање „Indeed“, са седиштем у Лондону.

Оно што се некада сматрало бонусом сада је критична компонента готово сваке улоге. Данас запослени морају да претпоставе да ц́е наставити да унапређују дигиталне вештине. На крају крајева, очекивање када радник започне нову улогу је или да има дигиталне вештине за обављање посла или ће их научити – брзо.

– Без обзира на посао који сте раније радили, послодавац сада очекује да научите све дигиталне вештине које су потребне у некој улози – каже Јинг Џоу, директор Центра за истраживање будућности рада на Универзитету у Сарију, Велика Британија.

Једна позитивна вест је да чак и ако радници не знају термин, вероватно су већ прилично дигитално писмени. Свеприсутност технологије значи да скоро сви ионако шаљу е-пошту, поруке, превлаче, снимају и скролују, што се често претвара у технолошке вештине на радном месту.

Процес дигитализације је истовремено процес маргинализације оног дела популације који овом свету дигиталних инфомација и услуга не зна да приступи. Они који умеју да приступе овом дигиталном свету у прилици су да свој живот осетно унапреде, а они који немају, могу сутра изгубити и оно што су до јуче неоспорно имали. Све ово чини да се дигитална писменост препознаје као базична животна вештина, кључна да се укључимо у све токове савременог живота.

Када је у питању усвајање дигиталне писмености, у данашњем свету деца су у великој предности у односу на старије генерације, јер уче дигиталне вештине од најранијег доба. Многе од ових вештина биће пресудне за праћење наставе или даљи професионални живот, јер готово да нема тржишне нише ни посла у којима генерацији која тренутно одраста за обављање дужности неће бити неопходан неки облик дигиталне писмености.

Већина школа данас захтева обављање школских задатака и слање решења преко интернета. Шта то значи за децу? То у пракси значи да за обављање једноставног задатка дете мора да поседује дигиталну писменост, тј да је упознато са основним радњама као што су куцање писаног документа, креирање ПДФ фајла, истраживање путем претраживача и слање и-мејла уз свест о томе како се интернет користи на безбедан начин.

Другим речима, више него икад раније, намеће се захтев за дигиталном писменошћу у школским програмима. Проблем настаје када се техологија користи без јасне сврхе. Деца би стога требало да знају које су последице употребе технологије коју користе.

– Безбедно и конструктивно коришћење дигиталних уређаја и интернета подразумева да и деца, као и одрасли буду адекватно дигитално писмени – да знају како да претражују на интернету и критички процењују информације, да имају адекватне вештине за комуникацију путем дигиталних оруђа, креирање дигиталних садржаја, безбедно понашање и решавање проблема у дигиталном окружењу – указује Тања Ранковић из УНИЦЕФ-а, истичући да је „дигитална писменост једно од основних права деце у дигиталном добу“.

– Морамо посебно да истакнемо одговорност одраслих – родитеља, васпитача, учитеља, наставника, доносиоца одлука, који имају улогу да обезбеде заштиту и подршку деци за несметаним коришћењем права у дигиталном свету. Дигитална писменост представља једну од осам кључних компетенција у обавезном образовању – поручује Ранковић.