Проф. др Милош Ковић, историчар и професор Филозофског факултета у Београду, одржао је у Врању предавање на тему „Велике силе и Срби 1496 – 1833“, на основу своје истоимене књиге. Он је истакао да нас тренутно страдање српског народа обавезује на озбиљност и одговорност, уместо наивности која, сматра, долази од чињенице да не познајемо довољно добро неке од кључних тема из наше историје.
Једна од најважнијих тема наше историје је однос великих сила према Србији, али и однос Србије према великим силама. У својој књизи, Ковић је ову тему ограничио на период од, како је истакао, пада последње српске земље Зете под туђинску власт 1496. године, па све до обнављања државности Србије 1833. године.
Представљајући, укратко, историјске токове у наведеном периоду на нашем подручју и улогу великих сила у њима, Ковић се осврнуо и на садашњицу.
Оно што Ковић истиче као континуитет у односу великих сила према Србија су њихови географски интереси, или, како је то дефинисао Ото фон Бизмарк, први канцелар Немачког царства, „географија је проклетство великих сила“.
– Политика великих сила је одређена њиховим географским положајем, а када је реч о Србима, и нашим географским положајем и ту постоје нека логика и неки дугорочни процеси. Рецима, када је у питању Русија; Балкан је подручје на коме се Русија потврђује као велика сила и то је тако већ вековима.
Осим тога, на Балкану живи истоверно становништво, што у 20. веку можда није било толико важно, али сада, поново постаје битно. Југоисточни пут експанзије Немачке води преко Балкана и то су неке неумитности са којима морамо да рачунамо.
Постоји, такође, дугорочно непријатељство англосаксонског света према Русији, такозвана русофобија. Нас дугорочно виде као продужену руку Русије. Ми смо „мали Руси“ и, иако то можда не желимо, тако нас у Лондону, Вашингтону, Берлину и Паризу виде и са тиме, дугорочно, морамо да рачунамо – истиче Ковић.
Са друге стране, циљеви српске политике кроз векове су били, указује професор, очување вере и завета, ослобађање и независност, а затим и уједињење. Ту треба, оцењује он, додати и четврти, а то је биолошки опстанак.
– Српски народ жели да буде слободан. То је тако било у средњем веку, тако је и данас. То значи да жели сам да доноси своје одлуке, жели да буде суверен и не жели да има туторе. Није тако са свим народима, нарочито са некима у нашем суседству.
Српски народ не жели да буде распарчан, он жели да буде заједно и за њега је то гарант физичког опстанка, јер је, не само у 20. веку већ и раније, био подвргаван геноциду и уништењу. Значи, српски народ жели да живи – сматра аутор.
Наши преци су у својим односима према великим силама, имали трезвеност и то треба да нам буде наук и у данашњим геополитичким приликама. Такође, књиге попут ове нас уче да будемо стрпљиви и да политички процеси имају своју логику и трајање, поручује проф. др Милош Ковић.
Његов домаћин на предавању је био Врањанац, проф. др Дејан Антић, историчар са Филозофског факултета у Нишу. Предавање је, у организацији Градског одбора Удружења потомака ратника и председнице, професорке књижевности Оливере Ђорђевић, одржано у свечаној сали Гимназије „Бора Станковић“.
