У Лајпцигу је 1937. године офталмолог доктор Варнер одбранио докторску дисертацију на тему “Азбука света”. Он је установио и научно доказао да – српска ћирилица најмање замара очи и назвао ју је првом азбуком света.
Идемо мало у обнову основног знања: Старословенска ћирилица је прво ћириличко писмо које се састојало из од 44 до 46 знакова, а настало је у касном 9. веку на основама грчког писма за потребе православних Словена у Европи. Развијено је у Преславској књижевној школи у Првом бугарском царству за записивање старословенског језика. Савремено ћириличко писмо се првенствено користи у словенским језицима, али и у азијским језицима који су били под утицајем руске културе у 20. веку.
Најраније облик рукописа на ћирилици, познат као устав, био је заснован на грчком унцијалном писму, ојачан лигатурама и словима глагољице за сугласнике којих није било у грчком језику.
У време досељавања Словена, током 6. и 7. века, на ширем простору југоисточне Европе преовладавала су два писма: грчки алфабет и римска латиница. Упоредо са пропашћу византијске власти, дошло је до постепеног гашења грчко-римске писмености у областима које су запосели Јужни Словени, а употреба грчког и латинског писма је највећим делом сведена на приморске градове и области. У време досељавања Срба, у првој половини 7. века, словенски народи су се служили сопственим писмом, које се назива руница.
Доселивши се на Балканско полуострво, Срби су били под директним утицајем моћне Византије. Мисионарским радом византијских калуђера, становништво овог поднебља примило је хришћанство, тада још неподељено на римокатоличко и православно.
Корени писмености код Јужних Словена налазе се у раду Ћирила и Методија, солунске браће која су за циљеве своје мисије у Великој Моравској створили ново писмо прилагођено словенским језицима и изговорима, и створили глагољицу. Овиме је олакшано првенствено ширење хришћанства будући да је писмо створено да би се на словенске језике превеле црквене књиге. Ширењем вере међу паганским Словенима почело је и њихово описмењавање. У раном средњем веку култура је била окренута цркви и одликовала се не само првим словенским писмом, глагољицом, него и једним књижевним језиком заједничким за све јужне Словене, старословенским.
Рад Ћирила и Методија у Великој Моравској наишао је на неповољан одјек у Франачком царству будући да је тај исти рад значио ширење византијске политике на територије које су спадале у франачку интересну сферу. То је довело до уплитања папе у сукоб али са неочекиваним последицама — благословом да се мисија настави.
Ево једног интересантног податка из историје: По француском истраживачу Сипријану Роберу, на заседању Светог синода католичко-римске цркве у Салони, данашњем Сплиту, године 1060. ћирилица је проглашена ђаволовим изумом, а Методије јеретиком.
Запрећено је изопштавањем из цркве онима који не одустану од тог писма.
Међутим, по Константиновој, односно Ћириловој смрти, мисија практично губи на значају. Ученици које су Ћирило и Методије оставили за собом да наставе рад протерани су из Велике Моравске. Најистакнутији међу њима, Климент и Наум су свој рад наставили на Балкану, створивши ново писмо, лакше за употребу, ћирилицу.
Тајну ћирилице кроз векове најбоље је илустровала велика изложба коју је приредила Народна библиотека Србије 2013.године. Била је интересантна и грађанској јавности и медијима.
Изложба је организована под називом “Расејаше речи међу народе нове” и била је део обележавања 1.150 година од доласка словенских мисионара Ћирила и Методија у Велику Моравску (данашња Чешка и Словачка) да међу Словенима шире хришћанство и писменост. Тада је у холу Народне библиотеке Србије изложен Београдски паримејник, најстарија руком писана књига српском ћирилицом после Мирослављевог јеванђеља настала почетком 13.века. Он је означен као навредније дело изложбе. Његова вредност је у калиграфском писму, архаичном језику и разноврсној илуминацији. Али, осим Београдског паримејника, изложено је још и 30 вредних артефаката, међу којима доминирају српски ћирилични рукописи и ране штампане књиге од 12. до 18. века.
Занимљиво је да поменемо да, према најновијим истраживањима, наша најстарија сачувана књига није Мирослављево јеванђеље са краја 12. века, већ Маријино јеванђеље, чија репродукција постоји у Народној библиотеци Србије. Оригинал се чува у Москви. Настала је почетком 11. века. Интересантно је да се два листа тог рукописа чувају у Бечу.
Прва српска редакција је зетско-хумска, а најзначајнији споменик тог времена је ћирилично Мирослављево јеванђеље из XII века, из 1180 године. Временом су се у старословенски језик уносили елементи народног језика чиме је настала српска редакција старословенског, српскословенски којим се писало од почетка XII па све до XVIII века.
Упоредо са зетско-хумском редакцијом појављује се и рашки правопис. На основу књижевнојезичке реформе Јевтимија Трновског настаје Ресавска школа и правопис.
У средњовековној српској држави, култура се даље развијала под окриљем велике владарске династије Немањића. Велики значај у развоју културе имао је просветитељски рад најмлађег сина великог жупана Стефана Немање, Растко Немањић, односно Свети Сава. Велики напредак који је српска култура у то доба остварила нагло је сасечен одумирањем немањићке лозе 1371. године и турским освајањима после Косовске битке 1389. године. Српска средњовековна култура је у доба Немањића развијана у владарским задужбинама, манастирима, и школама које су ради образовања калуђера основане при тим манастирима. Из овог периода потиче вишеструко значајан документ, Душанов законик из 1349. године.
После турских освајања сваки знак о српској држави ишчезава.Вишевековно османлијско угњетавање је оставило дубок траг на културу која је успела да се одржи захваљујући чињеници да су турске власти биле веома толерантне према верским вођама које су у народу неговале култ Светог Саве. Међутим, после великих сеоба Срба у Аустрију, народ се нашао под великим притиском римокатоличке цркве. У циљу одбране од покатоличавања, тражи се помоћ од Русије из које ће доћи учитељи Максим Суворов који отвара Славјанску школу 1726. и после њега Емануел Козачински који ће отворити Латинску школу 1733.када се главни центар српске писмености сели у Сремске Карловце. Захваљујући њиховој активности, у XVIII веку, књижевни језик Срба постаје руска редакција старословенског, тј. рускословенски односно црквенословенски. Међутим, како је овај језик био углавном неразумљив народу, доћи ће до његовог стапања са народним језиком, стварајући славеносрпски језик којим пишу српски просветитељи, првенствено Доситеј Обрадовић. Ипак, у језику је владао хаос јер су писци произвољно користили и мешали народни језик са другим редакцијама словенских језика, убацивали стране речи и стварали нове речи које су само они могли разумети.
Срби су се вековима борили да сачувају ћирилицу упркос настојањима многих да је маргинализују и да се временом изгуби.
У облику у каквом се данас употребљава, азбуку је уобличио српски филолог и реформатор српског језика Вук Стефановић Kараџић.
Вук је саставио азбуку 1818. године, али је као званично писмо у Србији призната тек педесет година касније. Кнез Михаило Обреновић, донео је одлуку о укидању забране са Вуковог правописа, а истоимено решење потписао је, 12. марта 1868. тадашњи министар просвете Димитрије Црнобарац.
Азбука се састоји од тридесет слова, а њена главна карактеристика је да је фонетична, што значи да једном слову одговара један глас.
Док ју је састављао, Вук се водио максимом: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано.”
Он је из руске грађанске азбуке, која је у то време употребљавана у Србији, избацио сва непотребна слова (19), а у своју реформисану азбуку унео шест нових слова: ћ, џ, ђ, ј, љ, њ.
Бернард Шо, славни енглески драмски писац, оставио је тестаментом новац као награду ономе ко успе да изврши ревизију енглеске абецеде по узору на српску азбуку.
Ћирилицу је Шо сматрао најбољим, најлогичнијим и најједноставнијим писмом на свету. Сматрао је да ју је могуће научити за два дана и надао се да ће неко успети да, попут Вука Kараџића, изврши ефикасну реформу енглеског писма. Јер, по његовом мишљењу, Вук је извршио генијално поједностављење – 30 слова као коначан и трајан вид ћирилице, стандардног писма српског језика.
О савршености српске ћирилице писали су многи, а било је и оних који су хтели да нестане. Већ смо говорили о римокатоличким забранама, турским зулумима, али су је забрањивали и Марија Терезија у 18. веку, Аустроугари у 19. и почетком 20. века, немачки и хрватски нацисти у НДХ 1941.
Употреба ћирилице данас има своје утемељење у српском Уставу – Члан 10. У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.
Међутим, ћирилица све више уступа место латиници. Истраживање из 2014. године, показало је да више од 47 одсто испитаника користи латинично писмо, спрам 36 одсто оних који су остали верни ћирилици. Остали анкетирани тврдили су да користе подједнако оба писма.
Према истом истраживању чак 65,1 посто младих од 20 до 29 година пише искључиво латиницом. Само међу старијима од 60 година ћирилица опстаје као једино писмо – међу испитаницима у седмој деценији 45,2 одсто њих пише ћирилицом, а 32,7 одсто испитаника – латиничним писмом.
Лингвисти упозоравају да би наше писмо за две-три деценије могло да нестане, уколико се наш однос према овом писму убрзо не промени и ако се врло пажљиво и упорно не буде инсистирало да се користи што је више могуће. То што закон каже када би ћирилица морала да се користи, што ју је Устав заштитио и ставио на високо место, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше.
По мишљењу многих интернет је „крив” за потискивање ћирилице. А како млади људи у Србији користе писмо на интернету? Како више воле да пишу и да ли уопште о томе промишљају док су на интернету?
Какавог су мишљења и става о започетим темама, питали смо дугогодишњу професорку српске књижевности нишког Универзитета, књижевницу, професорку докторку Сунчицу Денић, Богдана Стефановића матуранта врањске Гимназије, будућег програмера али и вице шампиона у такмичењу у области српског језика и језичке културе у Тршићу прошле године. Затим, професорку, лекторку и песникињу Ану Митић Стошић и Ивана Стратимировића, председника удружења Култура ћирилице чија је основна улога да презентује старо традиционално писмо нашег народа. Желе да покажу његову лепоту, применљивост и употребљивост. Тамо где то људи желе да виде и чују.
Наше саговорнике преслушајте на saundcloud платформи Радио Врања, посредством линкова:
