Стефан Алексић је из Владичиног Хана, дипломирани физичар који се бави малим фудбалом и игра за репрезентацију Србије. Никада није прошао школу фудбала, али  је од малена волео и пратио мали фудбал. 2014. године је уписао факултет и почео да се рекреативно бави овим спортом.

„Економист ми је био први клуб. То је била трећа футсал лига Београда. Њима дугујем велику захвалност и мислим да су они направили од мене играча. Било је то на нивоу аматеризма, пар тренинга недељно, радим то што волим и упоредо студирам“ почиње причу Стефан.

Од малена је маштао о томе да ће једног дана постати репрезентативац, што је и остварио. Каже да му није било напорно да тренира сваког дана, а на факултету чисти године на време и „хвата“ буџет.

„Када сам ушао у прву лигу, тек сам тада схватио колико ми фали тренинга и рада и на ком су нивоу остали прволигаши. Зато сам додатно тренирао и имао и по пет додатних тренинга у току недеље. Некада сам тренирао и ујутру и увече и плус факултет“ каже Стефан.

Играјући у иностранству, Стефан каже да су играчи много спремнији, и да је футсал на вишем нивоу него код нас. Футсалери у Шпанији, Русији, Бразилу, Португалу живе од спорта и то им је професионално занимање. Почињу да тренирају још са 7 година, много се више улаже у овај спорт. Док је код нас то мало другачије, обично се деца баве фудбалом, а касније се опробају у футсалу.

Али када је реч о публици, Стефану је увек најдража она у нашем граду.

„Прошле године смо играли финале овде у Врању. Врање воли футсал, пуна је хала када домаћи клуб игра. Прошле године сам то и доживео, никада више људи нисам видео на трибинама, мислим да је било око 2.000 људи тада. Дали су нам подстрек и мотив да будемо што бољи на терену“ објашњава наш саговорник.

Узор у спорту му је Фалкао, Бразилац, који је сада већ у пензији. Алексићу је како каже, спорт донео само љубав. Много нових контаката, каже да ни на факултету није стекао таква пријатељства као у спорту. То је и један вид позива, поготово за млађе генерације којима је главна преокупација телефон и компјутер.

„Имао сам прелепо детињство и увек сам више волео спорт и дружење, него да седим код куће. Сећам се, дођем из школе и родитељи не знају где сам, у суштини знају да сам на улици и играмо фудбал по цео дан и ја то детињство не бих мењао“ присећа се Стефан.

Питали смо га, када би се вратио десет година у прошлост, да ли би као спорт поново изабрао футсал.

„Футсал дефинитивно.Мада много волим и тенис, чак и играм рекреативно и пратим Новака Ђоковића. Ако би био другачији човек у другом животу можда не би изабрао футсал, то можда није спорт од кога може да се живи, али за мене сада једина опција је футсал. Увек сам имао ту мотивацију која долази сама, хтео сам да покажем себи колико могу у том спорту. Ако радите то што волите онда сте и срећнији и испуњенији, а то је поента целе приче“ каже Алексић.

Али са друге стране, наш саговорник искрено говори и о одрицањима које бављење спортом доноси. Често се спортисти одричу излазака да би отишли на тренинг, и не могу увек да поједу свој омиљени слаткиш.

„На озбиљном нивоу храна је много битна. Видљиви су резултати. Ја могу из личног искуства да кажем како је било када сам имао најбољу исхрану и када сам имао онако осредњу. Разлика је у спремности, у тој некој снази коју имате док играте утакмицу. Поготово ако је реч о полуфиналу или финалу где су јако тешке утакмице физички“ завршава Стефан.

Када се све одузме и дода, јасно је као дан да су бенефити од спорта много већи. Деца и омладина треба да буду физички активни, не само због здравља, већ и због социјализације, познанстава, спортског и такмичарског духа.