У планинском селу Бачвиште надомак Владичиног Хана живе Зоран и Гордана Стошић. До пре неколико година живели су уобичајеним животом са сином Бојаном, снајом и унукама. Међутим, један догађај променио је све. Снаја напушта децу и супруга и одлази из породичног дома. Убрзо након тога, Бојан страда у саобраћајној несрећи, а недуго затим, под истим околностима страда и снаја. Скрхани болом и неизмерном тугом бака и дека преузимају комплетну бригу о својим унукама. Уследила је тешка борба за опстанак и егзистенцију. Већ три године ови брижни људи суочавају се са суровом свакодневицом и страховањем у погледу будућности унукица Јане и Дуње.

Село Бачвиште удаљено је од  Владичиног Хана око седам километара. У овом забитом планинском месту живи свега 20-ак мештана, углавном старијих људи. У једној од неколико кућа које се налазе у истој махали живе Гордана и Зоран Стошић са унукама, четворогодишњом Јаном и осмогодишњом Дуњом. Ожалошћени, завијени у црно, ово двоје људи утеху су пронашли у унукама и кренула је  борба за опстанак и егзистенцију.

И данас, три године након немилих догађаја бију свакодневну битку са животних изазовима. Није лако опстати без сталних извора прихода, а највише страхују каква ће бити будућност девојчица.

-Живимо онако како морамо да живимо, тешко. Боримо се, радимо све што можемо да радимо, увек је једно од нас двоје са децом јер су мале, не смемо саме да их остављамо у кући, каже утучена Гордана.

-Трудимо се максимално да им удовољимо да не одударају од остале деце. Али, године иду, ја имам 65 година, још увек радим сезонске послове. Радим где год ме позову, цепам дрва и све остало али питање је до када ћу моћи, додаје Зоран.

Скромни и ненаметљиви, али са огромним теретом и одговорношћу на плећима, нису навикли да очекују помоћ од других. Свакодневно се снебивају и питају како ће даље јер закон није на њиховој страни. Обратили су се за помоћ председнику општине Владичин Хан али и другим институцијама.

-Председник општине се јавио, рекао је да не може новчано да нам помогне , осим једнократне помоћи од 5.000 динара и упутио нас на Центар за социјални рад. Рекао је да ће да нас има у виду, да ће да нам помогне. За помоћ смо му се обратили марта месеца, каже Гордана.

-Закон каже да немамо право на социјалну помоћ, осим те једнократне од 5.000 динара али то није ништа, не можемо једне патике деци да купимо тим новцем, огорчен је Зоран. Такође, право на породичну пензију деца не могу да остваре јер њихов отац нема пет година радног стажа, колико је потребно за остваривање тог права. Питали смо да ли може да се споји његов стаж са стажом покојне снаје, рекли су нам из ПИО Фонда да ни то не може, не можемо ни да доплатимо. Остало је на томе и сада се мучимо и врло је тешко, објашњава Зоран.  

Зоран и Гордана су се интересовали да ли могу да буду хранитељи унукама, међутим немају право ни на то, јер су сродници са децом.

-Макар никада ништа не добила, макар и просила на улици никада не бих напустила своје унукице и не бисмо их дали никоме, са сузама у очима говори ова жена пуна љубави према девојчицама.

И поред свакодневних животних изазова и потешкоћа брижни бака и деда успевају да сачувају осмех на дечјим лицима, труде се да им улепшају сваки тренутак и сачувају код њих лепа сећања и успомене на родитеље.

 -Моја мама се звала Миљана, а тата Бојан. Тата је био јако добар и био је леп. Исти је као на слици, био је млад. Наша бака је јако добра и нежна, вредница је и добра куварица ,  брине о нама, купа нас, чешља нам косу, мазимо се, са осмехом на лицу говоре Јана и Дуња упадајући једна другој у реч.

Стални извор прихода за девојчице је једино решење за дечју будућност , каже Зоран,  поносни човек који није навикао да некога вуче за рукав. Њему и супрузи не треба ништа, они брину како ће девојчице када њих више не буде било. А у ишчекивању Зоранове пензије, која је судећи по свему једина нада, они настављају да живе онако како су навикли до сада. Са пуно стрепње, неизвесности и страховања за даљи живот, опстанак и егзистенцију унука. У нади да ће надлежне институције имати слуха за ову породицу, за овај специфичан случај и да ће пронаћи решење за ову породицу коју је задесила тешка судбина, апелујемо на људе добре воље да се јаве нашој редакцији на број телефона 017/422-632 или путем мејла: rtvranje@verat.net, уколико желе да помогну породици Стошић.