Две деценије од мартовског погрома на Косову и Метохији

Пре две деценије, 17. и 18. марта 2004. године, над Србима Косова и Метохије догодио се погром у коме је 16 Срба убијено, на стотине повређено, 4 000 протерано, а уништено је више од 1 000 кућа, цркава, манастира, светиња.
Етнички мотивисана ерупција насиља Албанаца над Србима на Косову и Метохији, изазвана је, осим страховитом мржњом, медијском кампањом која је приказивала да су албански дечаци наводно натерани у Ибар. Извештавање албанских медија било је тенденциозно и сасвим неистинито.

Током својеврсне „Кристалне ноћи“, како се изразио један од званичника КФОР, марта 2004, над Србима, њиховим домовима, имовином, светињама и споменицима, са Косова и Метохије протерано је, колико се зна, 4.012 Срба. Последица је било трајно протеривање. Знатан део жртава били су недавни повратници, углавном из 2003.

Мартовски погром 2004. био је заправо други велики погром који су локални Албанци починили над Србима Косова и Метохије у новијој историји, после оног по агресији НАТО-а на Србију, односно СРЈ 1999. Током јуна 1999. године изгнано је, у присуству међународних војних снага, приближно четврт милиона Срба и других неалбанаца.

Током насиља на КиМ 17. и 18. марта 2004. убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с припадницима међународних снага безбедности.
Дан уочи утапања дечака у Ибру, 15. марта 2004, из аутомобила је, у Чаглавици, рањен осамнаестогодишак Јовица Ивић.

Сутрадан 16. марта, друштва ветерана такозване ОВК организовала су демонстрације због привођења појединих ратних заповедника косметских Албанаца, осумњичених за ратне злочине. Током претходног месеца, фебруара, ухапшена су четворица. Процењује се да је демонстрирало 18.000 лица.

уторак 16. марта 2004. у касним ноћним сатима медији у Приштини јавили су да су тројица дечака, косметских Албанаца, старости 8, 11 и 12 година, смртно страдали утопивши се у Ибру, у селу Чабра, недалеко од Зубиног Потока. Како је тада јављено дечаци су бежали пред српским нападачима, што се наводно догодило тог дана.

Представник УН Нирај Синг, портпарол полиције, изјавио је тим поводом, да нису пронађени докази да су Срби одговорни за утапање албанских дечака. Он је притом разјаснио да је дечак, наводни сведок, био под притиском новинара Албанаца који су га усмеравали шта да говори. Притом се његова верзија суштински разликовала оног што су други такође присутни тврдили.
Током наредна два дана на Косову и Метохији догодила се ерупција етнички мотивисаног насиља. Масовна окупљања, која су можда у почетку била и спонтана, убрзо су преусмерена против Срба, њихових домова, светиња и споменика.

Око поднева, 17. марта, висе хиљада локалних Албанаца прешавши мост на Ибру пут северног дела Косовске Митровице, напало је тамошње Србе. Започела је пуцњава. У граду су били видни Албанци са аутоматским оружјем. Припадници међународних снага безбедности употребили су сузавац и шок бомбе.

У поподневним сатима јављено је да је седам особа погинуло, четири Албанца и троје Срба, а више од 200 је рањено у Косовској Митровици. Потврђено је да су Срби убијени снајперским оружјем из јужног дела града. Повређено је и 11 француских припадника КФОР.

Уследили су напади на Србе у низу места широм Косова и Метохије, у Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем селу, Чаглавици. Процењује се да је више од 50.000 Албанаца учествовало у погромима 17. марта.

Више хиљада Албанаца, према појединим наводима њих чак 12.000, напало је Србе у Чаглавици, јужном предграђу Приштине, негде после 13 часова. Снајпером је у том месту рањено десет особа српске националности. Српске куће су паљене. Припадници КФОР из Шведске, Норвешке и Финске, који су држали тај сектор, интервенисали су против насилника. Имали су притом 16 повређених.
Током поподнева припадници КФОР и УМНИК, евакуисали су Србе из Чаглавице и других села у том појасу.

Паралелно, нападнути су Срби преостали у Приштини, у насељу „Ју програм“. Станови су блокирани, приземље запаљено, на Србе је пуцано, нападани су хладним оружјем. Скандирано је такозваној ОВК и отворено позивано на убијање Срба. Припадници КФОР, углавном ирска формација, након вишечасовне интервенције, евакуисали су тамошње Србе. Хулигани су се потом усмерили на локалну цркву Христа Спаса, коју су демолирали и запалили.

Током вечери уследили су напади на цркве и манастире. Запаљена је, осим бројних српских домова широм Косова и Метохије, и Богородица Љевишка у Призрену, као и Богословија и Саборна црква Светог Георгија у том граду. Уништени су Манастир Светих Архангела и Црква Светог Спаса. Обе српске цркве у Косову Пољу су такође запаљене.

У Липљану су убијене четири особе српске националности. Куће Срба су масовно паљене. Нападнути су и они који су покушали да се склоне у локалну цркву. И у тој вароши припадници КФОР настојали су да евакуишу Србе.

Погром је истовремено трајао широм Косова и Метохије. Све српске куће у селу Свињаре код Вучитрна, спаљене су. У Пећи је нападнута и канцеларија УН, као и оближње куће Срба повратника у насељу Бело Поље.

Посебно тешка била је ситуација у Призрену. Локалне српске куће и црквени објекти нападнути су, укључујући древну Богословију Светих Ћирила и Методија, задужбину Симе Игуманова, која је запаљена. Једна особа је погинула у пожару. Бројни су претучени. У Призрену је уништено, спаљено, 56 српских кућа и пет цркава, међу њима и Богородица Љевишка, са непроцењивим културним и историјским наслеђем. Демолирани су и запаљени сви објекти Српске цркве у Призрену, Црква Светог Спаса, Црква Светог Георгија, храмови посвећени Светом Киријаку и Светом Николи, као и манастир Светих Архангела код Призрена. Локални КФОР, састављен од Немаца, није интервенисао.

У вечерњим сатима портпарол УМНИК Дерек Чепел, изјавио је да је насиље на Косову било унапред планирано. Поново је притом нагласио да су оптужбе да су албански дечаци у Ибру у селу Чабра страдали бежећи од Срба, што је био изговор за погром над Србима, неосноване.
Погроми су настављени и сутрадан 18. марта. У раним поподневним сатима објављено је да је главнокомандујући Јужног крила НАТО, адмирал Грегори Џонсон, преузео команду над КФОР-ом и одобрио размештање додатних снага.

Ибрахим Ругова, тада на положају такозваног председника Косова, позвао је међународну заједницу да хитно донесе одлука о независности Косова.

Напади, паљевине и пљачке наставили су се у Урошевцу, Племетини, Угљарима, Косовској Митровици. Јављено је да у месту Облић, северозападно од Приштине, више нема Срба.
У вечерњим сатима запаљена је црква Светог Саве у Косовској Митровици. Запаљена је црква Светог Николе у Приштини. Албански екстремисти бацили су бомбе на станице полицијске службе у Липљану и Обилићу.

Монахиње манастира Девич евакуисане су од стране данских припадника КФОР, пошто је најмање 1.000 наоружаних Албанаца окружило манастир који је опљачкан, разорен и запаљен. Око 22 сата заповедник Јужног крила НАТО-а Грегори Џонсон изјавио је да насиље које не престаје на Косову указује на постојање организованог обрасца. Сутрадан, Џонсон је оценио да је масовно насиље које траје на Косову „етничко чишћење“.

Увече, 19. марта представник УНМИК Дерек Чепел саопштио је да је у сукобу на Космету, током претходна два дана, погинуло 28, а повређено више од 600 лица.

У понедељак 22. марта, у вечерњим сатима, Дерек Чепел објављује да су ухапшена 163 лица због подметање пожара, пљачке, убистава и других кривична дела током, како се изразио „међуетничких“ сукоба на Косову. Речено је да је, према проценама, 51.000 особа учествовала у 33 појединачна догађаја.

По Чепелу, 28 лица из обе заједнице је погинуло, а 870 је повређено. Како је рекао, нападачи су спалили или дигли у ваздух 30 српских цркава, оштетили 11 цркава и манастира и уништили 286 кућа. У нередима су уништена и 72 возила УН.

Укупно, током погрома над Србима на КиМ 17. и 18. марта 2004. убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба. Повређене су стотине Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним албанским екстремистима штитећи нападнуте, њихове домове, имовину, светиње и споменике.

Током погрома порушено је колико се зна 935 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и древна црква Богородице Љевишке, са почетка 14. века. Прва литургија у њој служена је тек шест година касније.

Девастација и трагови пожара нису сасвим отклоњени. Године 2006. стављена је на листу споменика под заштитом УНЕСКО. Богородица Љевишка, била је епископско средиште српске цркве у средњем веку. Раскошнију форму добила је у време Краља Милутина (1282-1321) мада је и раније била архијерејско средиште призренског епископа.

Према подацима Епархије рашко призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених објекта током погрома марта 2004. је приближно стотину. Уништене су бројне светиње, фреске, иконе, црквене реликвије, при чему је начињен ненадокнадив губитак за културно наслеђе не само Срба него глобално.

Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава, а 67 особа је осуђено.

Погром албанских екстремиста над Србима 17. и 18. марта 2004. на Косову и Метохији осудили су тада Савет безбедности ОУН, Европска унија, као и тела односно званичници низа земаља.

Please follow and like us:
Друштво