Кроз живот нас непрестано окружују различите особе са којима смо принуђени да комуницирамо зато што се сусрећемо на овај или онај начин.
То су колеге, другови из разреда, пријатељи из детињства, пријатељи које стичемо временом, запослени у продавницама и другим институцијама, познаници познаника, чак и сами пролазници.
Увек гледам да извучем оно нешто позитивно, добро из свих тих људи који су око мене. Међутим, временом сам схватила да нису сви пријатељски расположени, нису сви баш тако добри како се мени то чинило. Бићу груба, али једноставно морам да употребим ту ни мало лаку реч - ти људи су зли.
А онда се запитам зашто је то тако? Када је то лоше „испливало“ из њих? Можда много раније, али ја то нисам примећивала? Можда је то њихово лоше неко пре мене много раније осетио на својој кожи? Ипак, дефинитивно највише боли када се то деси баш вама. И одмах хиљаду питања изнад главе, оних хиљаду ЗАШТО?
Разумем тренутну љутњу и изражавање незадовољства. Дође тако свакоме од нас. Али наносити некоме директно штету на било који начин? Не, нема оправдања да то урадите из највећег беса.
Ова пандемија је била тест за све. Могли смо да видимо ко се како понаша под одређеним околностима које нису свакидашње. Карантин и полицијски час су из неких људи извукли оно најбоље или најгоре. Показали су се у правом светлу. Шта је то? Незадовољство тренутном ситауцијом или је испливало незадовољство животом? Завист, љубомора, па и фрустрације, све то некако изађе под неким несвакидашњим околностима.
А ја опет гледам са неке лепше стране и налазим оправдање за те људе... њима је заиста потребна помоћ. Они имају озбиљан проблем. Имају проблем сами са собом а да нису свесни тога. И то што пакосте људима не раде свесно...бар ја тако мислим.
Преиспитајмо себе у сваком поступку, у свему што урадимо. Довољно је то што нас је задесила ова мука са којом се сви заједно суочавамо. Не треба нам то да пакостимо некоме. Не постоји никакво, али баш никакво оправдање да некоме наносимо зло.
„Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот. Не бранимо се од туђег зла, злом у себи“, говорио је наш Патријарх Павле. Запамтимо ове речи.
Лако је у добру добар бити, бити добар у злим временима, нема цену.
Прва недеља епидемије, била је тешка, конфузна, у најмању руку чудна. Мало људи на улицама, утишало се све, завладали страх и неизвесност, нема, што би се у нашем послу рекло, ит тона. Крајем те прве недеље,примећујем људе које ујутру срећем док идем на посао. Неке познајем, већину не. Оне које познајем, јавим се, некада само климањем главе, некада дизањем руку, а некада се и не јавим. Али крајем те прве недеље примећујем да ми се јављају и они које не познајем лично, мада се стално срећемо. Примећујем и да ми се осмехују, као да ми осмехом кажу: "Добро си значи, идеш на посао.’’
Како си? Питају ме познаници, а и ја њих. И тек сада осећам да то питање заиста има тежину. Слушају мој одговор, процењјем да им је заиста стало да чују како сам и са осмехом одлазимо свако на своју страну. Како је то диван осећај, то сазнање да је и познатим и непознатим људима драго да те виде и да си добро. Као да кажу - добро је, преварисмо корону. Како то доброта исплива из људи, чини се, када се најмање надамо?
После те прве недеље постало ми је уобичајено да ми се јављају људи које не познајем, да се осмехују када ме виде и да ми на тај начин улепшају дан. Надам се и ја њима. Некако смо сви постајали бољи, људскији како је епидемија напредовала, а мере бивале све строже. Почели смо истински да бринемо једни о другима. Више смо се помагали, разумели, на послу, на улици, код куће. Моје пријатељице причају да су коначно њихови мужеви, средили неке делове кућа, које су годинама одлагали. Кажу: Добро је дошла ова корона, иначе никада не би очистили подруме...
На послу смо се допуњавали, делили дезинфекциона средства и заштитну опрему, лекове, није се питало ко ће кувати кафу, иначе један од омраженијих послова. Кувања кафе прихватио се и мушки део колектива.
На трафикама, коначно осмеси продавачица. Иако су усне прекривене маскама, видело се то по очима. Примећујем на улици све више возача пропушта пешаке, на шта их раније никаква казна није могла натерати. Из једног аутомобила довикује супруг колегенице: Хоћеш да те повезем, идем у твом правцу? Ја сам нажалост ишла у другом, а била сам уморна и знам да се колегеница не би љутила.
У време епидемије, живот у стамбеним зградама, нарочито у време дугог полицијског часа какав је био за најрадоснији празник Ускрс, и није најсрећнија опција. Али доброту људи ни полицијски час не може да заустави. Тако смо имали весео и радостан Ускрс. Наш комшија који је музичар и има своју групу, приредио нам је празник за памћење. Током целог поподнева, свирао је и певао. Орило се цело насеље, захваљујући његовим појачалима. Колико су дозвољавале терасе, толико је и коло било дуго, а аплауз за извођача - никад искренији.
Најзанимљивије је, ипак било на пијаци, када је после неколико недеља, поново почела да ради. Од питања "како сте" до "тражила сам вас, ишла сам до зграде да видим да ли сте ту, да вам оставим сир... долазим радним данима, надам се да ће почети и суботом... Јесте ли добро, ми смо се спасили, биће добро’’, биле су речи које су се најчешће чуле. Нема оног "скупо ти је то’’, нема "мање си ми измерила’’, нема "ја не варам на меру, ако ти се не свиђа иди код другог’’. Осмеси и радост поновног виђења, некако, као после бомбардовања. И док сам радила анкету на пијаци, добила сам чак и "Извини, али не могу да причам нисам ти ја за то". У неко друго време само би побегли, без икаквог извињења, као да пушку усмеримо ка њима, а не камеру и микрофон.
Сусрет са старијим комшијама, помало смешан. Ми на терасама, они испред зграда, изашли да прошетају после 34 дана карантина. Ми се нагињемо, они дижу остареле вратове, колико им то здравље дозвољава, да нас што боље виде и поново искрена питања. „Како сте? Видимо радите, није лако“, и констатација са осмехом "Важно је да сте добро.’’ Важно је да смо сви добро, узвараћам, а одговор који добијам, натера ме да се замислим: „Ви млади да будете добро’’ - остају да висе речи у ваздуху - Па, заиста и ми ћемо једнога дана остарити...
А како смо тек кафу пили, ми на нашој тераси, комшије на њиховој и довикивање. Једино није било гледања у шољу, али добре воље није недостајало. Временом смо и у граду могли да попијемо кафу, јесте она за понети, јесте на клупи, али добро је, боље ишта него ништа.
Руку на срце, много недостају кафане. Оне су нам у души, некако их баш волимо. Све нешто мислим, када прораде, булдожером ће нас из њих извлачити, део по део. Али шта ћеш, мерак цену нема.
Кажу да је по нашој вери највише добро - Бог и да сви треба да тежимо врхунској доброти. После овог епидемијског искуства у потпуности прихватам ову филозофију, али и ону Русоову мисао да је природа човека и света неискварена и добра. За оне који не мисле тако, препоручујем Сократа који сматра да се врлина може научити.
Ово моје искуство је добро, а ваше ако којим случајем није такво, можда је право време да се запитате: Зашто?
Какво нам је стање имунитета, треба очувати имунитет.. речи су које често чујемо када је сезона вируса, а посебно сада у време пандемије коронa вируса. Сваки човек требало би да брине о стању свог организма и да се труди да га не доведе у опасност од инфекција или других компликација... Али како?
Савремени начин живота не оставља много могућности. Борба за егзистенцију, обавезе на послу, код куће, здравље врло често стављају на последње место. Тек када се нешто искомпликује или, као сада, појави вирус који може да угрози све, посебно оне са слабим имунитетом, почињемо да размишљамо у другом правцу. Савета је много и треба им се прилагодити индивидуално, сваки организам је сам за себе. Али постоје неке универзалне ствари које пријају свима и које су саме по себи лек. Једна од таквих билјака је нана. Чудотворна биљка која има на стотине благотворних дејстава. Зову је разним именима: нана, мента, љута нана, бела нана, црна, метвица.. Одувек се користила у народној медицини, а у савременој је њена употреба велика, од лекова до етеричних уља и друго.
Може бити одличан додатак јелима, али се у сушеном стању најчешће користи као чај и то за разне болести. Од болести дисајних путева, бронхитиса, болести уста, зуба, прехлада, разних инфекција, болова у стомаку, нервозе и несанице, мигрена, па до регулисања рада органа за варење.Нана делује умирујуће и антибактеријски и одлична је у спречавању и лечењу различитих инфекција.
Да ли сте знали да је три шољице чаја од нане дневно, довољно за јачање имунитета и спремности организма за одбрану од вируса. Колико често користите нану? Да ли је имате у кући? Да ли волите да пијете чај? Уколико нисте љубитељ чајева можда би требало да размислите о томе.
Нана управо у ово време расте и они који су је засадили у двориштима могу је брати до позне јесени уживајући у предивном мирису и корисним својствима. Они други могу је набавити у свим продавницама.
Када говоримо о нани, још једна ствар изненадила је ових дана многе, а то је да се у листу нане налази више никотина него у дувану. Све то у прилог претпоставкама научника да и никотин може бити ефикасан у борби против корона вируса. Али наравно да то не значи подстицати пушење јер је познато његово штетно дејство.
Било како било, закључак је да нану треба конзумирати и зими и лети, и као лек и као освежење. Ефекат њеног дејства одразиће се на наш имунитет што је увек важно, а посебно у време инфекција, па чак и ове, која је уздрмала цео свет.
Први мај, Међународни празник рада. Србија је славила уз роштиљ и ракију два дана, најпре уранком а онда и роштиљањем уз музику. Мало другачије од Европе и света, где су се радници окупљали у великом броју како би подсетили на своја права. Међународни празник рада је традиционално код нас био преформулисан у : Где ћеш за 1.мај? Ове године у складу са актуелном ситуацијом, кружи друштвеним мрежама и пошалица:
Ове године смо сви на истом, не само у Врању, Србији већ у целом свету. Или можда ипак није тако? Полицијски час, корона вирус, изолације, стална неизвесност довели су до тога да већина оде ван града, чак и они који немају ту навику. Ипак има окупљања на данашњи дан. Тачније окупили су се још пре полицијског часа и отишли из града. И опет ће се роштиљати за првомајске празнике. Снашли се људи. Кажу да је на планини, у селу, у природи боље него међу четири зида у граду. Слобода...
Ми који смо остали у граду, можемо само да гледамо на клиповима на друштвеним мрежама како се они, који су „побегли“ од градске „тишине“ и карантина, уз мешање различите музике и певача, лепо проводе и друже.
И нисам паметна ко је паметнији? Они или ми? Једино сам сигурна да нам је свима заједничко данас, и њима и нама који смо остали код својих кућа, мирис роштиља.
Срећан нам празник рада!
Ускршњи празници ове године протичу лагано, никад тише и мирније. Цркве су празне, нема верника који би присутвовали литургијама, на улицама нема људи ни аутомобила. Тишину и мир, ту и тамо прекидају гласови који допиру из дворишта кућа. Они који ту живе имају више среће,за разлику од људи у зградама који не могу себи да приуште тај луксуз да прошетају простором који је већи од терасе. Понегде се чује музика која је одувек била саставни део породичних окупљања и обележавања свих важних догађаја и празника, па самим тим и Ускрса. А на улицама, у складу са тренутном ситуацијом патролира полиција. Ипак, Врањанци су показали да се понашају у складу са мерама које су прописане, тако да, не верујем да је било превише посла за њих.
Овај Ускрс је стицајем околности другачији. Обележава се у ужем кругу породице. Баке и деке, нажалост, овога пута не могу окупити све своје унуке у свом топлом дому. Али, како знају они да кажу, стрпљење је мајка срећа, те се надају скоријем сусрету са својом децом и унуцима.
Јучерашњи дан протекао је у духу православља. Омиљени обичај током ускршњих празника, надметање у туцању јајима није изостао ни овога пута. Деца су се као и увек највише радовала, поготово ако се њихово јаје показало као најјаче.
У насељу Панађуриште у Врању куће су збијенe али свака од њих има своје двориште и углавном су окренуте једна према другој тако да људи који живе у њима могу да комуницирају. Поштујући дистанцу и препоручену удаљеност, већ од раног јутра могли су се чути традиционални поздрави ''Христос воскресе - Ваистину воскресе''. Домаћице су с тераса или прозора честитале празник једна другој са најлепшим жељама. Маске и ограде нису спречиле мушкарце у овом насељу, добре комшије, да уз прописну удаљеност испоштују традицију и наздраве чашицом ракије.
У нека ранија времена, овај свети дан је почињао другачије. Најпре би се одлазило у цркву где је служена ускршња литургија. Потом би се мушкарци окупили код једног од комшија, попила би се по чашица ракије, наздравило би се поводом Ускрса, а након тога се одлазило код родитеља који би жељно ишчекивали своје синове и кћери са унуцима. Бака би припремала богату гозбу, а на трпези би се традиционално налазило јагњеће или прасеће печење. Деца би трчкарала около, уживала у туцању јајима и кикотала се када победе. Деке би тешиле оне малишане који нису имали среће да покажу да је њихово јаје најчвршће.
По завршетку породичног ускршњег ручка, у мом завичају, у селу Црни Луг, мештани би се окупљали на сеоском игралишту. Млади би играли фудбал, девојке би навијале и бодриле их, старији би седели на клупицама око игралишта, а младе мајке ћаскале о родитељству. Дечја граја и жагор су из године у годину бивали све већи јер село никада пре није имало толико деце. А при крају дана, пре поласка кући, уследио би срдачан поздрав са родитељима. Мајчин и очев осмех и срећа на њиховом лицу што су окупили сву своју децу и унуке под својим кровом, нема цену.
Тако се претходних година Ускрс обележавао у већини породица. Фамилијарно. Овога пута је другачије.
Данас је други дан Ускрса. Васкршњи понедељак. На овај дан се настављају гозбе и весеља и обично се угосте кумови, родбина, пријатељи. Међутим, ове године таква окупљања ће изостати. Васкршњи понедељак се у појединим местима зове и побусани понедељак. По народном обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. Наиме, тај дан је посвећен упокојенима и стога треба отићи на гробље и запалити свећу, уредити гробље, однети фарбана јаја на гроб јер је тај дан посвећен упокојенима.
Овај дан се зове и Водени понедељак, јер тада момци и млади људи поливају водом девојке и младе жене. На овај понедељак ваља и оставити разбијено ускршње јаје у њиви, да њива буде плодна. А даје се и ускршње јаје стоци да га поједе, да би целе године била здрава. Ово су само неки од обичаја који се односе на други дан Ускрса.
Без обзира на многе специфичности и на изостанак многих важних ствари које се односе на најрадоснији хришћански празник, овогодишњи Ускрс, ипак има својих дражи и чари. Тренутна ситуација је зближила људе, породица је на окупу. Деца су најсрећнија јер су мама и тата увек ту. Све ће ово проћи, ускоро, тако кажу...
А онда када све прође, и када нам дође нови Ускрс биће све онако како треба и како је било вековима уназад. А до тада,будите јаки и здрави уз традиционални поздрав:
Христос воскресе - Ваистину воскресе!
Врање је данас на Васкрс, попут свих градова на свету, празно. Традиционалну радост и весеље верника на велики празник у дворишту цркве Свете Тројице и свим нашим црквама, ове године заменила је тишина због епидемије коронавируса. Верници с молитвом на уснама проводе време у својим кућама. Свете литургије се одржавају, али без верника.
Подсетимо се да је црква Светог гроба у Старом граду у Јерусалиму, подигнута на месту где је по хришћанској традицији Исус разапет, сахрањен и васкрсао, затворена за јавност 25. марта на неодрђено време. То је први пут за скоро седам векова да је та црква на тај начин затворена. Претходни пут је тако билио 1349. године због заразе кугом.
Породица је црква и свако од нас треба да пронађе времена и простора за молитву, сусрет и међусобни разговор о овом најрадоснијем празнику који данас славимо. Гледајући кроз призму Васкрса, сви ћемо изаћи као победници.
Значај Васкрса је велики, јер представља победу добра над злом. Верује се да је Исус својом победом и ускрсунућем, али пре тога, и муком коју је поднео због спасења целог човечанства, показао управо ту снагу. Он се није предао злу, него је кроз њега показао колика је моћ добра и да се само на такав начин могу победити невоље. Тако и ми својим поступцима и размишљањима побеђујемо свако зло које нас снађе.
Имам утисак да у овим тренутцима сада више мислимо на себе,своју породицу и све најближе. Некако нас ова ситуација подстиче на да из свега извучемо нешто добро и позитивно. Није све у томе да што више стекнемо и имамо. Највеће богатство је породица и све што се дешава треба да буде у њеном кругу. Имамо више времена да се дружимо са својим најмилијима.
Радујмо се највећем и најлепшем празнику у хришћанском свету. Славимо га у спомен на значајан датум у историји људског рода, када је васрксао Исус Христ. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти укључујући и дан смрти, односно прве недеље после Великог петка. Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.
Подсетимо се обичаја наших предака. Један од старих васкршњих обичаја који је задржан само у ретким крајевима Србије симболизовао је обред причешћа у домовима наших предака. Некада је у нашим крајевима постојао занимљив обичај познат као комка који је данас, кажу етнолози, једино задржан у околини Пчиње.
У чинију се сипа вода и стави се васкршње црвено јаје и разно биље, обавезно трава здравац која мирише лепше од парфема. Дода се још цвећа које је израсло онда када пада празник, а на праг куће домаћин стави секиру тако да оштрица буде окренута према споља. Најмлађи укућани прескачу праг, а веровало се да што се даље скочи, жито и пшеница ће боље родити.
Етнолози појашњавају да је симболика овог обичаја од старина, који се данас задржао у неким местима Јужног Поморавља, представљала причешће. Домаћица је дан раније умеси хлеб, а парченце загризе онај који скаче преко прага – то је била нафора. Онда га јајетом из чиније протрља по образима и челу да буде румен и здрав, па попрска водом са здравцем и биљем. Није свако село имало свештеника и цркву, па је домаћица преузимала ту улогу и кроз овај обред причешћивала чланове породице.
Скромност и радост су нашим прецима били смисао највећег хришћанског празника. Битно је појести јаје и то је суштина, а не како је оно украшено.
На сам Ваксрс је постојала пракса да се укућани првим офарбаним јајетом, које је чуваркућа, помажу по образима и тако се симболички духовна и мистична снага јајета пренесе на људе да би били здрави и плодни. Зато обичај који се и данас спроводи да се јаје после Васкрса закопа у мравињак да би стока и усеви умножили и да би их било као мрава.
Драги моји, Ускрс је празник љубави и мира. Мирење људи с Богом и Бога с људима. Заборавимо ружне мисли и дела, пружимо руку помирења.
Христос васкрсе - Ваистину васкрсе!
Најдрагоценији дар Ускрса,празника над празницима, је нада да живот никада не престаје.Таква нада и вера у васкрсење и вечни живот никада нису били потребнији верницима,па и онима који мисле да то нису,него у овом тренутку,у часу када се читаво човечанство нада и верује да ће живот победити болест и смрт.
Овај празник даје животу смисао,смер и прилику за нови почетак.Данас на последњи дан недеље Христовог страдања,на Велику суботу,пред славље Спаситељевог Васкрсења,верници проводе дан у молитви и тишини.Пост пред Васкршње празнике ове године био је јединствена прилика за сваког од нас за покајање,праштање,уздржавање од рђавих мисли, као и чињење добрих дела.И многи су приметили да су управо у овим данима великих искушења за цео свет,њихова родбина,комшије ипријатељи,исказивали више благости,љубави и милосрђа,него у другим приликама.
Јер у најтежим временима,људи показују своје најбоље,а само поједини и најгоре особине.
Великосуботном Литургијом Светог Василија Великог почиње Васкрс.Једино на овој Литургији,Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери,већ на Христовом гробу,јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу.Нимало случајно што су баш жене сведоци и весници Христовог васкрсења.Јер,ко може више од мајке,супруге,сестре,да искаже љубав,самопожртвовање,истрајност и веру да ће њиховим ближњима нови дан донети олакшање и оздрављење.
Сам Исус кроз жене шаље ученицима радосну вест о Васкрсењу што целом женском полу,који је чак и данас лишен многих права и уважавања,враћа поштовање и обећава бољу будућност.Поготову данас када је породица угрожена многим околностима,жена остаје њен стуб,она вертикала око које се све окреће.
У редовним приликама хиљаде хришћанских верника из више земаља данас би дочекало силазак Благодатног огња у Цркви Васкрсења Христовог у Јерусалиму.Први пут у новијој историји то ће изостати.Али како је Бог у свима нама и око нас,помолити му се можемо и у својим домовима.Јер, како подсећа владика Григорије, Божја заповест "љуби ближњега свога" требало би да нас води кроз ова смутна времена,па макар се накратко одрекли литургије,која је срж хришћанског живота.Јер на тај начин ћемо,спасавати и себе и друге.Христос прозире и познаје наша срца и зна шта је у њима скривено,и жели да своју побожност исказујемо управо кроз та наша срца и да је носимо и чувамо у њима.Поноћном васкршњом литургијом завршавају се дани жалости и почиње празник Васкрсења. Свештеници у православним храмовима се у знак васкршње радости и победе над смрћу пресвлаче у свете одежде и у осветљеној цркви читају Јеванђеље о радосној вести анђела.Почетак васкршњег славља оглашава се звонима на православним храмовима која први пут звоне после дана жалости када се, уместо литургија, служе царски часови, а богослужења најављују дрвеним клепалима.
Велика субота се у неким крајевима назива и црвена субота јер се од великог четвртка до данас боје и шарају јаја,најчешће у црвену боју,јер верује се да су сва јаја поцрвенела у тренутку када је Исус васкрсао из гроба.Фарбање и украшавање васкршњих јаја један је од најстаријих хришћанских обичаја.Као што је Христос развалио врата смрти и васкрсао,тако и пиле разбија љуску јајета и излази у нови живот.Према једној легенди,Марија Магдалена дошла је у Рим да проповеда Јеванђеље Христово и стигла до цара Тиберија.Он није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као кад би јаја у корпи,коју му је Марија Mагдалина донела на дар,променила боју.Марија Магдалина је на то рекла:„Христос васкрсе!”а сва јаја у корпи су постала црвена.Црвена боја представља и невино проливену крв Спаситеља на Голготи,али то је и боја радости и васкрсења.
На данашњи дан се завршавају сви послови неопходни за дочек великог празника.Верује се да на овај дан требало учинити неко добро дело,како би "некоме кренуло".И путеви од хиљаду километара почињу првим кораком,те тако и мало,учињено добро дело и радост коју због тога осетимо, постаје увод у велике дарове хришћанског милосрђа.
А то може бити најпре добра реч,упућена ближњима.
По прашњавом путу на старом бициклу, мали човек напредује ка граду. На задњем му је седишту овелика врећа и под њеном тежином, човек све спорије вози. Зној му већ увелико натапа чело, а врело априлско сунце припекло, као никада. Размишља да застане и мало одмори док са муком гледа на сат. Одлучује да стане, има времена, стићи ће. Приближава се широкој крошњи тек процвале јабуке и гле, на камену под дрветом седи млађи, човек са брадом. Мали човек помисли: ''Нисам сам на путу, стаћу, бар ћу имати друштво, а ових дана баш волим да попричам са људима.'' Стаје и наслања бицикл на канал поред пута. Поздравља човека који мирно седи и посматра придошлицу. Овај му отпоздравља и почињу разговор, као да се одавно познају.
Мали човек примети да млади човек има миран, сталожен глас и поглед који улива поверење, што иначе није својствено младима, а како је желео да поприча са неким, крену као из пушке.
Устаде и поче да се припрема да пође.
Брадати човек устаде подиже руку и док се мали човек полако удаљавао рече:
У том се тренутку мали човек окрену још једном, махну свом пријатељу и насмеја се. Млади човек био је у недоумици, да ли је то ветар однео његово речи, да ли га је човек чуо, па се зато окренуо? Ни анђели не знају увек одговоре на сва питања.
Можда вам се на почетку учинило да сте ову причу већ чули, и јесте, само сте овога пута мало боље ослушнули ветар.
''Не бранимо се од туђег зла, злом у себи,'' говорио је Патријарх Павле. Његове су се беседе жељно ишчекивале пред велике празнике, а мудре мисли и данас се подједнако цитирају.
На Велики петак, дан страдања Исуса Христа, ваља се подсетити ових речи. Син Божији страдао је због човека, због људи, због издаје, али није мрзео оне који су га разапели. ''Опрости им, оче, јер не знају шта чине,'' речи су упућене џелатима са крста, тада симбола најсрамнијег страдања, а данас наше вере и наде у живот вечни. Символ наде да ће се са све четири стране света окупити људи око једног средишта у општем братству и љубави.
Љубави према животу, брату, пријатељу, комшији... Нема ли те љубави међу нама, онда ми нисмо ни престали да издајемо Христа. Желећи лоше својим ближњима, мрзећи једни друге, завидећи, ми свакога дана додајемо по још један колац на крст страдања. ''Љуби ближњега свога као самога себе'' постало је фраза, а не водиља. У овогодишњој Васкршњој посланици, између осталог, стоји да је ''сва наша историја крстоносна и христоваскрсна. Да није тако, чему бисмо се надали или тежили?'' Како каже Свети Владика Николај у 30. Писму из Јерусалима: ''Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити.''
Најтужнији дан хришћанству тера нас да се сетимо свега овога, да погнемо главе уз звуке клепала и још једном се помолимо. За мир, за љубав, за опроштај, јер свакога дана смо подједнако грешни и недостојни радости васкрсења. А опет, сваке је године доживљавамо и проживљавамо, радујући се победи живота над смрћу. То је и симбол наше вере. Победа! Јер кратак је пут овоземаљски, али у зависности од тога како њиме будемо ишли можемо се надати царству небеском, вечном!
Носећи свако свој крст, по мери коју нам је Господ наменио, не тражећи мањи, не завидевши на лакшем, човек једино може истрајати на путу спасења.
Данас тугујемо, да бисмо се на Васрс радовали целим бићем! Васкрсење – смисао свега постојећег, свеукупног људског рода и човековог деловања и живљења на земљи.
Данас је дан када нема Литургије у храмовима, а у поподневним сатима износи се плаштаница, на којој је осликано Христово страдање и полагање у гроб.
Данас се не пева, строго се пости, на хлебу и води. Обичај је да се на данашњи дан фарбају ускршња јаја, најчешће црвеном бојом, јер она симболизује Христову крв. Требало би, у суд са водом, у коме ће се кувати и фарбати јаја, додати мало освећене водице, а прво обојено јаје оставља се на страну до идућег Васкрса и назива ''чуваркућом.''Постоје и народни обичаји који су везани за овај дан, као што су да жене не смеју да узимају иглу у руке, јер се верује да ће им се на рукама појавити пликови, а да је најбољи дан за калемљење воћа. Ове године на Велики Петак нећемо се окупљати у храмовима, јер се сви сложно боримо против једног свеопштег зла, корона вируса. Али, као што нема благодати, нема ни болести без допуштења Божијег. Владика Амфилохије јуче је служећи рекао у својој беседи да Господ попушта овој савременој Содоми и Гомори, не да би уништио човека, него да би га спасио и вратио у кивот спасења. Свако је страдање за наше спасење и тако треба да гледамо и на ову ситуацију. И зато, време пандемије, као и само време Ускршњих празника период је када треба да се замислимо, запитамо и преиспитамо.
Да ли можемо бити људи вредни Христовог страдања?
Било је увек на спуску лепих жеља, у честиткама и поздравима:Само нека је здравља- У здравље - Прво здравље, па све остало - говорили смо, а размишљали нисмо. Или јесмо, само онда када би нам показало зубе, нама, нашима. За друге нисмо много марили или врло ретко.
Да је сада заиста прво, а не само део списка жеља, жестоко нам је показало. Колико смо га ценили, тако нам је и вратило. И опет исто радимо.
Ових несрећних дана док гледам редове људи у продавницама, јер само тамо и можемо да одемо повремено, не могу да се не чудим људској глупости. Скоро 90 посто нас има вишкове, неко пет до десет килограма, неко не може да се сагне од дебљине али уредно купује гомилу хране. У преводу, изолација једнако храна. И знамо да ће нам и због тога једнога дана здравље опет жестоко показати да је на првом месту. При том, не могу да се отргнем утиску да би добра већина требала да прати часове на јавном сервису за основце. Чисто да се подсете колико беше један дужни метар.
Мислим да ћемо и ово лудило брзо заборавити, нарочито наш народ коме као да је у генетском коду записана лоботомија. Многи ће извући и корист из свега овог. Већ видим наслове књига, филмова, серија: Мој живот са короном, Моја изолација, Никад више на сајам, итд. Готово да верујем да ће идуће године Оскар припасти филму са темом вирус корона. Али неће бити комерцијалан као што није ни Милионер из блата, јер подсећа на бол, а ми то увек желимо што пре да заборавимо.
Ових дана највише боли тишина. Толико боли да смо сви болесни и без тестирања. Тишина пуна неизвеснисти, зазирања од свих и од свега. Људско биће на социјалној дистанци. Да ли смо сви Рибинзон Крусо? Боле празна улице, тргови, станице, школе без ђака, цркве без верника, игралишта без деце. Боли живот без људи.
И не помажу, или само на кратко помажy, најсавременија дигитална достигнућа, свега смо сити. Не помазе ни кршење полицијског часа и то сам пробала. Ишла сам да бацим смеће у контејнер јер немам срећу да имам двориште. Иначе, веома ретко износим ђубре, тога ме поштедела моја друга половина, али овога пута сам баш желела. Можда и да покажем систему да могу да га преварим, а можда само да осетим слободу. Није ми се допало. Звук кесе коју сам бацила у контејнер одјекнуо је као бомба. Никога није било да се окрене да ме попреко погледа, само тишина. Додуше, разлетеле су се неке птичурине које ових дана највише мрзим, нарочити када их гледам док слободно лете. Завидим и псима луталицама. Заузели целу улицу, уживају, крећу се слободно. А где смо ми? Тако смо дуго веровали да смо велики, да можемо све и да звезде можемо да дотакнемо.
Нисмо размишљали о ономе ко нам, при том, мердевине држи. А рекао нам је Сент Егзипери: Гледао сам човека који је хтео да дохвати звезде, сви су му се смејали, а ја сам му мердевине држао. Да смо схватили да су мердевине наше здравље, можда би научили и колико смо мали. Овако нам је један микроорганизам, величине до неколико стотина милимикрона, видљив једино уз помоћ електронског микроскопа који повећава више од 100.000 пута, то показао.
П.С. На насловној фотографији је врста орхидеје која расте у Бразилу у ово време, дакле око Васкрса. Њено има је Peristeria alta, а тамошњи народ је зове цвет Светог духа. Фотографија у тексу је из дела Уметност малих корака, Антоана де Сент Египерија, које је настало на основу Малог принца. Да ли вам ова илустрација личи на вирус Ковид-19?