Врање је данас на Васкрс, попут свих градова на свету, празно. Традиционалну радост и весеље верника на велики празник у дворишту цркве Свете Тројице и свим нашим црквама, ове године заменила је тишина због епидемије коронавируса. Верници с молитвом на уснама проводе време у својим кућама. Свете литургије се одржавају, али без верника.

Подсетимо се да је црква Светог гроба у Старом граду у Јерусалиму, подигнута на месту где је по хришћанској традицији Исус разапет, сахрањен и васкрсао, затворена за јавност 25. марта на неодрђено време. То је први пут за скоро седам векова да је та црква на тај начин затворена. Претходни пут је тако билио 1349. године због заразе кугом.

Породица је црква и свако од нас треба да пронађе времена и простора за молитву, сусрет и међусобни разговор о овом најрадоснијем празнику који данас славимо. Гледајући кроз призму Васкрса, сви ћемо изаћи као победници.

Значај Васкрса је велики, јер представља победу добра над злом. Верује се да је Исус својом победом и ускрсунућем, али пре тога, и муком коју је поднео због спасења целог човечанства, показао управо ту снагу. Он се није предао злу, него је кроз њега показао колика је моћ добра и да се само на такав начин могу победити невоље. Тако и ми својим поступцима и размишљањима побеђујемо свако зло које нас снађе. 

Имам утисак да у овим тренутцима сада више мислимо на себе,своју породицу и све најближе. Некако нас ова ситуација подстиче на да из свега извучемо нешто добро и позитивно. Није све у томе да што више стекнемо и имамо. Највеће богатство је породица и све што се дешава треба да буде у њеном кругу. Имамо више времена да се дружимо са својим најмилијима.

Радујмо се највећем и најлепшем празнику у хришћанском свету. Славимо га у спомен на значајан датум у историји људског рода, када је васрксао Исус Христ. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти укључујући и дан смрти, односно прве недеље после Великог петка. Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Подсетимо се обичаја наших предака. Један од старих васкршњих обичаја који је задржан само у ретким крајевима Србије симболизовао је обред причешћа у домовима наших предака. Некада је у нашим крајевима постојао занимљив обичај познат као комка који је данас, кажу етнолози, једино задржан у околини Пчиње.

У чинију се сипа вода и стави се васкршње црвено јаје и разно биље, обавезно трава здравац која мирише лепше од парфема. Дода се још цвећа које је израсло онда када пада празник, а на праг куће домаћин стави секиру тако да оштрица буде окренута према споља. Најмлађи укућани прескачу праг, а веровало се да што се даље скочи, жито и пшеница ће боље родити.

Етнолози појашњавају да је симболика овог обичаја од старина, који се данас задржао у неким местима Јужног Поморавља, представљала причешће. Домаћица је дан раније умеси хлеб, а парченце загризе онај који скаче преко прага – то је била нафора. Онда га јајетом из чиније протрља по образима и челу да буде румен и здрав, па попрска водом са здравцем и биљем. Није свако село имало свештеника и цркву, па је домаћица преузимала ту улогу и кроз овај обред причешћивала чланове породице.

Скромност и радост су нашим прецима били смисао највећег хришћанског празника. Битно је појести јаје и то је суштина, а не како је оно украшено.

На сам Ваксрс је постојала пракса да се укућани првим офарбаним јајетом, које је чуваркућа, помажу по образима и тако се симболички духовна и мистична снага јајета пренесе на људе да би били здрави и плодни. Зато обичај који се и данас спроводи да се јаје после Васкрса закопа у мравињак да би стока и усеви умножили и да би их било као мрава.

Драги моји, Ускрс је празник љубави и мира. Мирење људи с Богом и Бога с људима. Заборавимо ружне мисли и дела, пружимо руку помирења.

Христос васкрсе - Ваистину васкрсе!

Најдрагоценији дар Ускрса,празника над празницима, је нада да живот никада не престаје.Таква нада и вера у васкрсење и вечни живот никада нису били потребнији верницима,па и онима који мисле да то нису,него у овом тренутку,у часу када се читаво човечанство нада и верује да ће живот победити болест и смрт.

Овај празник даје животу смисао,смер и прилику за нови почетак.Данас на последњи дан недеље Христовог страдања,на Велику суботу,пред славље Спаситељевог Васкрсења,верници проводе дан у молитви и тишини.Пост пред Васкршње празнике ове године био је јединствена прилика за сваког од нас за покајање,праштање,уздржавање од рђавих мисли, као и чињење добрих дела.И многи су приметили да су управо у овим данима великих искушења за цео свет,њихова родбина,комшије ипријатељи,исказивали више благости,љубави и милосрђа,него у другим приликама.

Јер у најтежим временима,људи показују своје најбоље,а само поједини и најгоре особине.

Великосуботном Литургијом Светог Василија Великог почиње Васкрс.Једино на овој Литургији,Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери,већ на Христовом гробу,јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу.Нимало случајно што су баш жене сведоци и весници Христовог васкрсења.Јер,ко може више од мајке,супруге,сестре,да искаже љубав,самопожртвовање,истрајност и веру да ће њиховим ближњима нови дан донети олакшање и оздрављење.

Сам Исус кроз жене шаље ученицима радосну вест о Васкрсењу што целом женском полу,који је чак и данас лишен многих права и  уважавања,враћа поштовање и обећава бољу будућност.Поготову данас када је породица угрожена многим околностима,жена остаје њен стуб,она вертикала око које се све окреће.

У редовним приликама хиљаде хришћанских верника из више земаља данас би дочекало силазак Благодатног огња у Цркви Васкрсења Христовог у Јерусалиму.Први пут у новијој историји то ће изостати.Али како је Бог у свима нама и око нас,помолити му се можемо и у својим домовима.Јер, како подсећа владика Григорије, Божја заповест "љуби ближњега свога" требало би да нас води кроз ова смутна времена,па макар се накратко одрекли литургије,која је срж хришћанског живота.Јер на тај начин ћемо,спасавати и себе и друге.Христос прозире и познаје наша срца и зна шта је у њима скривено,и жели да своју побожност исказујемо управо кроз та наша срца и да је носимо и чувамо у њима.Поноћном васкршњом литургијом завршавају се дани жалости и почиње празник Васкрсења. Свештеници у православним храмовима се у знак васкршње радости и победе над смрћу пресвлаче у свете одежде и у осветљеној цркви читају Јеванђеље о радосној вести анђела.Почетак васкршњег славља оглашава се звонима на православним храмовима која први пут звоне после дана жалости када се, уместо литургија, служе царски часови, а богослужења најављују дрвеним клепалима.

Велика субота се у неким крајевима назива и црвена субота јер се од великог четвртка до данас боје и шарају јаја,најчешће у црвену боју,јер верује се да су сва јаја поцрвенела у тренутку када је Исус васкрсао из гроба.Фарбање и украшавање васкршњих јаја један је од најстаријих хришћанских обичаја.Као што је Христос развалио врата смрти и васкрсао,тако и пиле разбија љуску јајета и излази у нови живот.Према једној легенди,Марија Магдалена дошла је у Рим да проповеда Јеванђеље Христово и стигла до цара Тиберија.Он није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као кад би јаја у корпи,коју му је Марија Mагдалина донела на дар,променила боју.Марија Магдалина је на то рекла:„Христос васкрсе!”а сва јаја у корпи су постала црвена.Црвена боја представља и невино проливену крв Спаситеља на Голготи,али то је и боја радости и васкрсења.

На данашњи дан се завршавају сви послови неопходни за дочек великог празника.Верује се да на овај дан требало учинити неко добро дело,како би "некоме кренуло".И путеви од хиљаду километара почињу првим кораком,те тако и мало,учињено добро дело и радост коју због тога осетимо, постаје увод у велике дарове хришћанског милосрђа.

А то може бити најпре добра реч,упућена ближњима.

По прашњавом путу на старом бициклу, мали човек напредује ка граду. На задњем му је седишту овелика врећа и под њеном тежином, човек све спорије вози. Зној му већ увелико натапа чело, а врело априлско сунце припекло, као никада. Размишља да застане и мало одмори док са муком гледа на сат. Одлучује да стане, има времена, стићи ће. Приближава се широкој крошњи тек процвале јабуке и гле, на камену под дрветом седи млађи, човек са брадом. Мали човек помисли: ''Нисам сам на путу, стаћу, бар ћу имати друштво, а ових дана баш волим да попричам са људима.'' Стаје и наслања бицикл на канал поред пута. Поздравља човека који мирно седи и посматра придошлицу. Овај му отпоздравља и почињу разговор, као да се одавно познају.

• Ја сам мали човек, хтео бих да се мало одморим, да ли вам смета да седнем ту поред вас у хладовини?
• Не, не смета ми, баш напротив, волим друштво људи, одговори млађи човек.

Мали човек примети да млади човек има миран, сталожен глас и поглед који улива поверење, што иначе није својствено младима, а како је желео да поприча са неким, крену као из пушке.

• Возим већ два сата овај стари бицикл, а и врећа тешка, баш сам се уморио, али морам. Ускрс је прекосутра и није требало на данашњи дан да ово радим, али није се могло раније. Много обавеза ме стигло, овај вирус нам скратио време, па не стижем као ранијих година, да спремим Ускрс - рече мали човек.
• Да, видим да си се уморио и врећа ти тешка, а видим и крв капље из ње - рече млађи човек.
• Јесте, али шта ћеш, такав је ред. Јагње за Ускрс је мој отац увек у кућу доносио и ја откад сам постао домаћин. Ове године не раде пијаце, морао сам да се сналазим. Не иду аутобуси, а мој човек од кога купујем живи у планинском селу, а тамо је јагњад најбоља. Није могао да дође у град, зато сам сада и ишао у село, по јагње, да донесем за Ускрс. Не могу да славим празник без јагњета. И наш је господ био жртвено јагње - реча мали човек.
• Да, али велико ти то јагње, тешко је тај товар носити на бициклу - рече млади човек.
• Велико, али ето, даћу пола брату, зато је и велико. Ове године баш и хоћу да му дам. Знаш, ми нисмо баш били добри. Када смо делили имање у селу посвађали смо се око неке међе и тако два брата, а не говоре. Годинама већ не идемо у село и нико не обрађује ништа, али свађа оста. Овде смо, кућа до куће и када крену ова прича са вирусом, његов син, момак леп, млад, доби температуру. Е, како је то страшно било, угасише се очи моме брату, док је чекао резултате теста. Нисмо говорили, али гледао сам га у дворишту, где ноћу шета и сам са собом разговара. Једне ноћи, изађем ја и кажем му, брате дај руку, браћа смо. Он ми пружи хладну, дрхтаву руку и поче да плаче, као што никада нисам чуо човека да плаче. Дуго је плакао, а мени се срце стегло, осећам, пући ће. Никада нећу заборавити ту ноћ. Срећом резултати су показали да његов син има блажу упалу плућа. Плакали смо и смејали се истовремео. Зато сам ти ја добри човече који слушаш моју причу, купио ово јагње за брата и мене - у једном даху исприча мали човек.
• Да, рече млади човек, али зашто раније ниси отишао?
• Нисам могао. Свакога дана идем код мајке, она је стара и не сме због заразе на улицу. Идем, носим јој храну и свежи хлеб, жао ми да једе стари хлеб. Данас се пости и рибу сам јој однео, тако је и наш господ људе хранио. Моја је мајка мене и брата сама очувала, отац је млад у руднику страдао. Мало јој и друштво правим, попијемо кафу, она срећна када ме види, а мени се срце стегне када је оставим. Чујем тамо у великим градовима, своје родитеље остављају у ово веме у Домовима за старе, кажу немају времена да им носе храну. Ја сам мали човек и не схватам, како баш сада да немају времена и то сада када у тим домовима, највише умиру- рече мали човек.
• Можда раде или живе далеко, рече млади човек.
• Можда, а ево и моја жена ради, ја не. Послали су нас када је ово почело одмах кући. А боље да нису, јер би тада имао пропусницу. Моја жена меси хлеб у пекари. Свако вече одлази да замеси тесто, а када се враћа, плаши се. Уведен је полицијски час, па не смем да пођем да је сачекам. Каже она да живе душе нема на улици, тек по које полицијско возило. Зна она да је нико неће напасти, али плаши се. Боји се и паса, нарочито када је више њих у групи. Претренем и ја свако вече, док стојим поред капије и чекам да јој чујем кораке. Добра је моја жена, вредна радна и децу ми је изродила. Ја сам некада знао да попијем, оно по нашки, тада су се и свађе дешавале. Истрпела је моја жена и то. Док је ових вечери чекам, сетим се тих дана и жао ми је, дође ми да себе истучем. Још је јуче устала у рану зору да фарба јаја.
• Па,одакле ти јаја мали човече, кажеш да пијаце не раде?
• Не раде, кажу да би ту могли највише да настрдамо, волимо ми да се ценкамо, да разговарамо са продавцима, да запиткујемо. Имамо ми наше људе од којих купујемо, па када се видимо на пијаци, изгрлимо се ко род рођени. То се сада кажу не сме, па боље да се не срећемо. Али дошли су они, натоварили јаја и зелениш у гепек, па се паркирали у близини пијаце. Окренеш се лево, десно, нема милиције, узмеш гајбу, даш новац. Више нико и не пита колико кошта, само да се купи. Без црвеног јаја нема Ускрса. Како унуцима да не дам црвено јаје. Дају се баш деци, јер су она живот, а шта је наш живот, ако нису наша деца и унуци. И њих не виђам ових дана, кажу деца могу да преносе вирус, а и због њих, мали су. боље је тако.
• Како ћеш им онда дати јаје, ако их не виђаш мали човече - рече млади човек.
• Моја добра жена је купила корпице, ставиће јаја и однећу им до врата, али то тек после полицијског часа. Више од три дана не смемо нос из куће да промолимо. Неће доћи ове године, да се окупимо на ручак, али ми ћемо поставити сто и на свако место оствити фарбано јаје. Такав је ред и помолићемо се онако како знамо, јер не може ни у цркве да се иде. Рекао је нама наш Патријарх, молите се у својим домовима, тако ћемо и радити- рече мали човек.

Устаде и поче да се припрема да пође.

• Где ћеш сада мали човече, зашто одједном журиш -упита млади човек.
• Тако ми је било лепо док сам разговарао са тобом, додуше више сам ја причао, теби готово да нисам дао до речи да дођеш, али обећавам ти, када све ово прође, доћи ћу на ово исто место да саслушам твоју причу. Сада морам да журим, ускоро ће полицијски час, треба да стигнем кући - рече мали човек.
• Теби је баш тешко мали човече?
• Није ми тешко - одговори мали човек.
• Како није? Славићеш Ускрс без највољенијих, нећеш моћи ни у цркву да се помолиш, прошао си километре да обезбедиш храну, данима из куће нећеш смети да изађеш, ево и сада мораш да журиш, иако си на измаку снаге.
• Није ми тешко, мој нови пријатљу, тешко је било нашем Спаситељу, који је због нас, голготу прошао. Нама је лако, рече мали човек. Хајде, ако се не видимо Христос Васкресе.  Поздрави човека са брадом и крену бициклом, са својим теретом из кога је још увек капала крв.

Брадати човек устаде подиже руку и док се мали човек полако удаљавао рече:

• Ваистину Васкресе, велики човече. Нећемо се никада више срести и нећемо разговарати, јер ти моју причу већ знаш.

У том се тренутку мали човек окрену још једном, махну свом пријатељу и насмеја се. Млади човек био је у недоумици, да ли је то ветар однео његово речи,  да ли га је човек чуо, па се зато окренуо? Ни анђели не знају увек одговоре на сва питања.

Можда вам се на почетку учинило да сте ову причу већ чули, и јесте, само сте овога пута мало боље ослушнули ветар.

''Не бранимо се од туђег зла, злом у себи,'' говорио је Патријарх Павле. Његове су се беседе жељно ишчекивале пред велике празнике, а мудре мисли и данас се подједнако цитирају.

На Велики петак, дан страдања Исуса Христа, ваља се подсетити ових речи. Син Божији страдао је због човека, због људи, због издаје, али није мрзео оне који су га разапели. ''Опрости им, оче, јер не знају шта чине,'' речи су упућене џелатима са крста, тада симбола најсрамнијег страдања, а данас наше вере и наде у живот вечни. Символ наде да ће се са све четири стране света окупити људи око једног средишта у општем братству и љубави.

Љубави према животу, брату, пријатељу, комшији... Нема ли те љубави међу нама, онда ми нисмо ни престали да издајемо Христа. Желећи лоше својим ближњима, мрзећи једни друге, завидећи, ми свакога дана додајемо по још један колац на крст страдања. ''Љуби ближњега свога као самога себе'' постало је фраза, а не водиља. У овогодишњој Васкршњој посланици, између осталог, стоји да је ''сва наша историја крстоносна и христоваскрсна. Да није тако, чему бисмо се надали или тежили?'' Како каже Свети Владика Николај у 30. Писму из Јерусалима: ''Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити.''
Најтужнији дан хришћанству тера нас да се сетимо свега овога, да погнемо главе уз звуке клепала и још једном се помолимо. За мир, за љубав, за опроштај, јер свакога дана смо подједнако грешни и недостојни радости васкрсења. А опет, сваке је године доживљавамо и проживљавамо, радујући се победи живота над смрћу. То је и симбол наше вере. Победа! Јер кратак је пут овоземаљски, али у зависности од тога како њиме будемо ишли можемо се надати царству небеском, вечном!
Носећи свако свој крст, по мери коју нам је Господ наменио, не тражећи мањи, не завидевши на лакшем, човек једино може истрајати на путу спасења.
Данас тугујемо, да бисмо се на Васрс радовали целим бићем! Васкрсење – смисао свега постојећег, свеукупног људског рода и човековог деловања и живљења на земљи.
Данас је дан када нема Литургије у храмовима, а у поподневним сатима износи се плаштаница, на којој је осликано Христово страдање и полагање у гроб.
Данас се не пева, строго се пости, на хлебу и води. Обичај је да се на данашњи дан фарбају ускршња јаја, најчешће црвеном бојом, јер она симболизује Христову крв. Требало би, у суд са водом, у коме ће се кувати и фарбати јаја, додати мало освећене водице, а прво обојено јаје оставља се на страну до идућег Васкрса и назива ''чуваркућом.''Постоје и народни обичаји који су везани за овај дан, као што су да жене не смеју да узимају иглу у руке, јер се верује да ће им се на рукама појавити пликови, а да је најбољи дан за калемљење воћа. Ове године на Велики Петак нећемо се окупљати у храмовима, јер се сви сложно боримо против једног свеопштег зла, корона вируса. Али, као што нема благодати, нема ни болести без допуштења Божијег. Владика Амфилохије јуче је служећи рекао у својој беседи да Господ попушта овој савременој Содоми и Гомори, не да би уништио човека, него да би га спасио и вратио у кивот спасења. Свако је страдање за наше спасење и тако треба да гледамо и на ову ситуацију. И зато, време пандемије, као и само време Ускршњих празника период је када треба да се замислимо, запитамо и преиспитамо.

Да ли можемо бити људи вредни Христовог страдања?

Било је увек на спуску лепих жеља, у честиткама и поздравима:Само нека је здравља- У здравље - Прво здравље, па све остало -  говорили смо, а размишљали нисмо. Или јесмо, само онда када би нам показало зубе, нама, нашима. За друге нисмо много марили или врло ретко.

Да је сада заиста прво, а не само део списка жеља, жестоко нам је показало. Колико смо га ценили, тако нам је и вратило. И опет исто радимо.

Ових несрећних дана док гледам редове људи у продавницама, јер само тамо и можемо да одемо повремено, не могу да се не чудим људској глупости. Скоро 90 посто нас има вишкове, неко пет до десет килограма, неко не може да се сагне од дебљине али уредно купује гомилу хране. У преводу, изолација једнако храна. И знамо да ће нам и због тога једнога дана здравље опет жестоко показати да је на првом месту. При том, не могу да се отргнем утиску да би добра већина требала да прати часове на јавном сервису за основце. Чисто да се подсете колико беше један дужни метар.

Мислим да ћемо и ово лудило брзо заборавити, нарочито наш народ коме као да је у генетском коду записана лоботомија. Многи ће извући и корист из свега овог. Већ видим наслове књига, филмова, серија: Мој живот са короном, Моја изолација, Никад више на сајам, итд. Готово да верујем да ће идуће године Оскар припасти филму са темом вирус корона. Али неће бити комерцијалан као што није ни Милионер из блата, јер подсећа на бол, а ми то увек желимо што пре да заборавимо.

Ових дана највише боли тишина. Толико боли да смо сви болесни и без тестирања. Тишина пуна неизвеснисти, зазирања од свих и од свега. Људско биће на социјалној дистанци. Да ли смо сви Рибинзон Крусо? Боле празна улице, тргови, станице, школе без ђака, цркве без верника, игралишта без деце. Боли живот без људи.

И не помажу, или само на кратко помажy, најсавременија дигитална достигнућа, свега смо сити. Не помазе ни кршење полицијског часа и то сам пробала. Ишла сам да бацим смеће у контејнер јер немам срећу да имам двориште. Иначе, веома ретко износим ђубре, тога ме поштедела моја друга половина, али овога пута сам баш желела. Можда и да покажем систему да могу да га преварим, а можда само да осетим слободу. Није ми се допало. Звук кесе коју сам бацила у контејнер одјекнуо је као бомба. Никога није било да се окрене да ме попреко погледа, само тишина. Додуше, разлетеле су се неке птичурине које ових дана највише мрзим, нарочити када их гледам док слободно лете. Завидим и псима луталицама. Заузели целу улицу, уживају, крећу се слободно. А где смо ми? Тако смо дуго веровали да смо велики, да можемо све и да звезде можемо да дотакнемо.

Нисмо размишљали о ономе ко нам, при том, мердевине држи. А рекао нам је Сент Егзипери: Гледао сам човека који је хтео да дохвати звезде, сви су му се смејали, а ја сам му мердевине држао. Да смо схватили да су мердевине наше здравље, можда би научили и колико смо мали. Овако нам је један микроорганизам, величине до неколико стотина милимикрона, видљив једино уз помоћ електронског микроскопа који повећава више од 100.000 пута, то показао.

П.С. На насловној фотографији је врста орхидеје која расте у Бразилу у ово време, дакле око Васкрса. Њено има је Peristeria alta, а тамошњи народ је зове цвет Светог духа. Фотографија у тексу је из дела Уметност малих корака, Антоана де Сент Египерија, које је настало на основу Малог принца. Да ли вам ова илустрација личи на вирус Ковид-19?