Приче са југа

Приче са југа

За летњих вечери увек неко сврати у велико двориште. А неке и сами позивамо, да сиђу из прегрејаних зграда и расхладе се под орахом који се над вртом подиже уместо неба. Док је тетка била, гостима се радовала. Чим зађе сунце, промакне се кроз капијицу, пређе из оног у ово двориште и стане нам под прозор спаваће собе.

А бре деца, Јула вика да ви будим, а ја па мислим, још спијете, правда се Криста, ама тера своје.

Њен братанац се сваки пут понада да ће је отерати ћутањем. Чаршав преко главе и избрисан је свет. Је л' ти то покушаваш да искључиш рођену тетку, питам га, па скaчем на ноге лагане, како и приличи новој снахи. Док исправљам хаљиницу, ћутим, али Кица већ зна да је буђење успело само у мом случају.

А мори, снашке, замесила ли си за вечераске, наваљује.

 Буновна сиђем и ћутке прођем до чесме. Одврнем славину, испљускам се водом и тек тада окренем се тетки. Кратко бленем у Кристину. Још ми се слика летњег смираја таласа и мути, али опажам како ме бакута разгледа. Поглед јој клизи са мог лица на мој врат и пада на атомску бретелу, како би рекао њен братанац, сада смакнуту до лакта. Када бих смела, упитала бих, тетка, зашто мислите да сваке вечери треба нешто да омесим. Али, мучим. Криста је бездетна, оставиће вам кућу, јави се у мени моја свекрва Јулијана. Покушавам, кротка, да се присетим кога смо за вечерас позвали у овај отворени клуб, а Кица се поново укључује.

Ја ћу ти измувам стругану погачу, а ти претрљај ону мушку трљеницу и те ти пакос’, гости да ти попуцају оди једење. Војску бре, с' пола кило сира да нараниш, шапну ми тетка, као да се поверава.

Добро, тетка, а како се беше правила та мушка...

Е, слатка, млада си, мислиш не ти треба, па заборављаш. А ти си јој и ново име наденула, смејасте се цел' ноћ ономад.

Аха, знам, тека, знам, обрадујем се. Секси салата, ускликнем, а Јулијан, како сам тада звала Јулијаниног сина јединца, Јулијан трупну ногама. Опасно сам га наљутила, кад је решио да устане. Чуше се одлучни кораци у соби више наших глава и грмну дрвена ролетна, нагло потегнута.

Зашто вичеш, Мирјана, просикта кроз зубе ђувегија у мом правцу, како се не би замерио тетки. Да л' гори Ниш, препаде ме мој младожења. 

Деее, деее, Југе, изедем ти душицу, одврати му тетка, жена ти учи домаћица да стане.Тада се Југослав, како му и беше име, повуче назад у свој лог.

Последњи пут измењено понедељак, 08 март 2021 18:52

После средње школе у Сремској Каменици прво запослење сам добио у једном малом месту, већем од села а мањем од паланке. У том месту је био рудник угља, а затворен је деценију пре мог доласка на службу. Станица милиције је била мала, са малим бројем милиционера. Но, као и свака станица, имала је своје реоне, један позорнички и два патролна реона. Наравно, као почетник био сам на позорничком реону.

То место је имало своје прелепе зидане кућице које је рудник, док је постојао, подигао за своје раднике. Имало је и неколико стамбених колонијалних зграда, ниских, само приземље и спрат. Зграде су биле са по два улаза, а кућице су биле као оне из америчких филмова: приземне са тремом, а махом су биле двојнице (са по два стана под једним кровом). Све су биле окречене, као и зграде, у некакву жутонаранџасту боју.

Позорнички реон је био баш у тој рударској колонији. После затварања рудника, многи рудари су трбухом за крухом отишли у друге руднике, а многи су и остали да живе у својим ушушканим кућицама и становима, где су у околини налазили нове послове како би прехранили своје породице. Неки су и ослободили исељењем станове, а неки су их издали новим станарима.

Иначе, после одласка гро рудара, остали су и они који су хтели да једу хлеба без мотике, људи који су своју егзистенцију тражили у криминалу. Било их је, вала, поприлично. Зато је баш у тој колонији био и позорнички реон.

Једне ноћи примио сам смену у “нула” часова (у поноћ) у станици. Опремио сам се и убрзо изашао на реон, где смо се са колегом сменили. Киша је падала као из кабла. Имао сам обичај да прво обиђем цео реон, а после бих негде тражио да се одморим и попијем кафу, а то је било махом код чувара који су чували нека рудничка постројења, а ни они сами нису знали што их чувају - машине је већ појела рђа, објекти пропали...

Рекох, било је доста људи који су почели да се баве криминалом, не великим, ситним, али за обично грађанство узнемирујућим. Крало се све и свашта: од веша по жицама, понека животиња из шупа (прасе, јагње, коза...) и штошта друго. Неретко се улазило по становима, нарочито по овим које су бивши рудари тог рудника оставили, али задржали неусељене.

У једном делу рударске колоније живела су двојица бивших рудара, неки Мурта и друг му Стева. Мурта је живео у малој кућици, а Стева је живео у стамбеној згради у приземљу у првом улазу. Имали су и породице док је рудник радио, но са распадом рудника, распале су им се и породице. Иначе, таква места су обично и депресивна тако да није чудо што су их жене оставиле и са собом повеле и децу у потрази за бољим животом. Као човек могао сам и да правдам њихове ситне крађе, али као милиционер, ипак не, јер оштећеном је драга и четка за одело. Некако се човек веже за њу и колико да је материјално безвредна, њему је за душу јако вредна.

Е, имао сам обичај да у ноћним сменама, чим примим службу обиђем прво њихове станове. Да видим да ли им гори светло, да ли се чује галама и ако све то има, значи ту су. А у Стевиној згради, али у другом улазу, живела је баба Десанка, удова неког рудара који се упокојио још док је рудник радио. Деца су трбухом за крухом ухватила свет, тако да је баба Десанка била сама, није хтела да се сели за децом, већ је хтела да сконча ту где јој је и супруг окончао овоземаљски живот. Била је живахна баба, волела је шалу, али је волела и да попије. Ма много је пила. У том месту су биле и продавнице и она је по цео дан са мушкрацима махом време проводила. Била је занимљива и интригантна. Буквално је била рударски хроничар.

Сиви акварел? Тако беше назив последњег циклуса твојих слика, а Боги? - питам Богосава, гледајући у Живорада који пребире по некој мапи развученој на столу школске библиотеке. - Тако нешто. У ствари баш тако јер не могу да се извучем из овог сивила а и деца су примећујем упала у њему. - То ме страшно подсећа на пређашњу причу Живорада, од које данима не могу да се отмем, а снега нема да покрије ово сивило.

Сиротињу и гето је донело проклето време. Младост зараста у коров летаргије. Кретање је ограничено, телефони и струја у прекиду. Сеоски младићи излазе из кућа, из изби које им служе за спавање и свађе са укућанима.Одужа зима. Завејана долина Грнчарице ћути. Дуге ноћи. Дуги сати. Минути корачају споро к`о поворка иза мртвог времена. Ни пас да залаје у плавој белини завејаних поља. У селу завејане кућице пуше лулу мира са првим заласком. Места где се може убијати време су сеоске продавнице, сеоски дућани. Дрвена тезга на којој флаша ракије и празне чашице чекају своје муштерије, и вага као симбол проверавања свачије тачности. У средини п росторије лимена пећ од чијег дима и дима цигарета кашљу беспослени младићи насађени на празне пивске гајбе. Точи се ракија, кувано вино. Точи се разговор са хиљаду пута поновљеним темама. Ту се окупљају. Ту младост троши своју снагу у бујању.

Послао Зоран продавац Славка да донесе још један нарамак дрва, таман до почетка полицијског часа. На загрејаној пећи мирише кувано црно вино. Вино прорадило у младости заробљеној око пећи. Прорадило па црпи нагомилани јед прикривен у мислима које се открављују.

- Јоцо….дај и ти једну туру!? – говори уцрвенели Небојша, зарастао у коси која ипак не може да сакрије његове клемпаве уши. Угрејани око пећи момци миришу на шталу. Из штале су понели сламу или влат осушене траве на вуненим џемперима и вуненим чарапама које вире из гумених пиротских опанака упрљаних говеђом балегом.

- Ако да продавац на рецку! – јавља се Јордан који би најрадије на екс преврнуо полуиспијену чашу када би продавац пристао на његов предлог. Зоран врти главом док налива ракију Ранђелу, педантном брки четрдесетих година који седи на дрвеној тезги пушећи.

- А одакле ћеш Јоле, да ми платиш? -пита продавац бележећи нешто у свесци дугова. – Да је лето `ајд` некако, можеш на надницу, а сад у ово мртво време, јок, не иде!

Сви ћуте и повлаче се у своје дубоке и мрачне душе.

- Нећете да се жените!? – подругљиво им пребацује Ранђел са тезге. –Сад би седели код куће……не би морали да овде чекате на милостињу!... - Ајде не тупи па ти!! –одговара му Срђан, чије плаве очи красе његово питомо лице. – Ми не знамо како ћемо да преживимо, још и да сутра гледамо како нам деца гладују…..А и која ће будала да се залепи за нас овакве? Још и овде у ову јебену селендру! Зар не видиш да се наше удају у Србију? Ни једна није луда да се овде зароби. –подиже погнуту главу чије очи прате пивски затварач којим се прљавим опанцима игра и испија гутљај вина проверавајући погледом колико му је у чаши остало и наставља: -Него кад си се јавио за реч наточи нам још по једно вино да угрејемо ове наше луде главе, па да све заборавимо.

- Сипај им Зоки. `Ајд` заборав је можда баш у том вину!

- Тако бре Ранђеле! Тако бре свети Аранђеле. Ти бар имаш. Плата из Србију, плата од Американаца. Дошло ваше време! Е, док не пуче овај рат бе`осте беда, скоро ко ми, а сад……Добро ми је говорио мој Јанко: Учи сине, а ја сам се смејао. Па зар да будем учитељ ко Ранђел, а сад!.....изем ти живот. По некад ми дође да вежем конопче за греду –врти својом лепом плавом главом. –Ето и ти продавац, иђаше и ти у неке школе у Скопље, па што се не набијеш и ти негде у школу. Видиш какви све уче децу, па још какви су директори?....Ех, да сам ја на твом месту…..-забраздио Бранко.

- Ајде Бане, не паметуј. Дај да се куцнемо, душа ми изгоре за ово вино.

- Испиј па нам боље нешто запевај. У песми ти је текст пријатнији! –добацује Јордан. Звоне чаше од дебелог стакла у судару; сијају погледи снажних младића у судару. Ослобађа се младост у њима, горка као горко вино у чашама. Све лакше избијају мисли потискиване робијом времена. Смех понекад безразложно напада њихову забрављену душу.

- Види их, као деца, а сваки је од њих одслужио војску! –говори Зоран Ранђелу. –Знаш, много је оваквих у Врбовцу. Запуштени, отупели у овом скученом простору без будућности и перспективе. Њихов се живот своди на спавање, гладовање, свађе у породици и пијанчења од милостиње, а могли би волу да реп ишчупају. Нису криви. Немају услове. Немају где. Знаш да их жалим. Ето, и моји расту. Шта могу да им понудим? Да су бар неки ђаци, па бар да на ту страну не бринем.

Устаде са столице на коју је седео налакћен на тезгу, окрете се један круг око себе са погледом у празно и опет седе.

- Ал` нека су живи и здрави. Све ће ово ваљда једнога дана да прође. Никоме није горела до зоре. Запева Бане. Запева: ''Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала''. Песма пали само пијане уши, у трезнима шкрипи као покварена плоча и уместо пркоса убија и оно мало поноса. Ређају се затим ''Марширала краља Петра гарда'', ''Слободане наше росно цвеће''. Са већом количином вина пада и патриотизам. Из душе израња оно једино истинско и исконско. У почетку кроз зубе, јетко, а затим јасније излазе речи промашене љубави, неостварених снова пуних чежње и дерта. Разбија се и прва чаша. Стакло пршти на све стране остављајући црвени траг вина за собом. Пијани младић нагло устаје и своје знојаве дланове полаже на врелу пећ и виче. Виче од бола који пече, виче од бола у души. А затим, излеће из задимљене просторије и леже у дубок већ очврсли снег. На нагло отварање врата гасе се упаљене свеће. Лица младића око пећи шара треперење пламена из отвора врата старе лимене пећи. Продавац, навикнут на овакве сцене, уводи припитог Јордана гунђајући и метлом стресајући снег са њега. Приближава се девет сати. Приближава се почетак полицијског часа.

- Сада ћу имати муку да их истерам – прогунђа продавац више за себе. - Што си им дао тoлико да пију? – одврати Ранђел. –Види их, умртвили се. Још кад изађу ван, у хладно….. - Ајде момци, петнаест је до девет, док стигнете кући биће и девет. Немој да вас на овај мраз затварају.

- Где? Кући. Каква бре кућа? Не могу да је смислим? Кога имам тамо да видим? Она два стара вампира. Не идем ја никуда! А, другари? Остајемо овде до сутра!? Дај још једну туру! –уплитао је језиком уцрвенели Јордан. - Ајде Јоцо, ајде момци. Немој да вас на силу избацујем – отворио је продавац врата на која је ушетао мраз, и потерао их метлом ударајући у празне гајбе на којима су седели.

- О кућо моја –устајући плакао је Јордан. Ти си мој гроб, а ја твој роб. Ајде сад отвори свој ковчег, да се умотам у твоју хладноћу па да умрем.

Изашли су пијани младићи. За њима је фркћући као стари мачор изашао Ранђел, наливен домаћом ракијом и на крају продавац који закључавши врата продавнице замаче иза капије свог дворишта. Кроз тиху и хладну ноћ чуо се само глас младића који је подсећао на болан урлик.

Прича је писана на српском језику, призренско-тимочки говор, сврљишко-заплањски дијалект

Бадње јутро. Диго се у чет`ри. Напоље мрак. Ведро. Сјаје дзведзде, како да ји је неки, пуне канате, расипал над нашу кућу. Месец се окрњил, неје више пун како однекња што беше, како да га срамота што је так`в шут, скутал се у грање од тополе прикај реку и бледуњаво слаји. Од мен се не мож скуташ, думам си. Ћу те видим. Па што ако више не сијаш у пун сјај? Јоште си месец. Ја ли сам бољ? Погрбил сам се, накривујем, недочујем... Али, јоште се у људи бројм.

По кућу све живо спи. Не чује се ништа. Бабичка се истресе из чрге кисела, промрси нешто себе у браду, а ја јо велим:

-Добро јутро! Не кисели се. Бадњи д`н је. Тесто ће ти се прекисели. Иди меси чесницу, а ја идем у бадњак.

-Сас кога ће идеш?

-Сас синови и унуци.

-Аааа... -  прокрча, па си искочи.

Облеко се како је ред, у вежену кошуљу и прослук, панталоне на брич, опаса тканицу, облеко нову антерију сас гајтани, обу вежене черапе, оп`нци кљунаши, врз антерију кожук... Тури нову шубару наглав.Врљи једне шаке воду на очи и једну ракију у гушу. Све чекам да се моји издизају. Ће с`вне. С мрак се иде.

-Спасено, иди изокај ји димо у бадњак!

-Петла угруди сваки треба има – преврљи она преко рамо.

-Какво рече?

-Не ока се. Сам се човек диза кад по божју послу треба иде.

-Неје тој божја него човечја посла.

-Ал по божји ред је. И у славу Бога.

Појдо сам да ји изокам.Закорачи, па застану. Звоне ми у уши онија бабини речи. Истин... Ја ли ћу ји на зор` терам? Рекал сам им јучер. Не мора им ни рекнем. Сами си треба већем знају. Узе кравајче што бабичка синоћ опекла, сипа винце у шише, од мед`к у једну теглицу, узе секирче, па уз пут, с божју помоћ, сам у забран.

-Добро јутро, бадњаче!

Ћути шума. Не зна дрво које ће је бадњак.А и да знаје. Какво би знало? Ја да сам тој свето дрво које ће газда пробере на ов`ј свети д`н, сам Бог да будем у кућу домаћинову, не би жалил да ме одсечу и да кноћи на радос` и благослов изгорим.Пробра јед`н младар. Назва му божју помоћ, па га посипа сас вино и намаза сас мед, тури пред њег лебац, помоли се Богу и захвали му што ни види, па зама`ну од исток. Још двапут и дрвце паде.Прибра оној у цедилце, сасве иверје што изрипи, узе си секирче, заметну бадњак на рамо, па низ пут Срето комшију Петронију. И он сам клеца уз пут.

„Христос се роди!“

„Ваистину се роди!“ – отпоздрави ми.

„Сам ли у бадњак?“

„Како и ти.“

„Деца спе.“

„Спе.“

„Нек спе. Они ноћу живе.“

„Оно, јес`. На исто место били...“

„Ја моји јучер опомену да се иде у бадњак. Одјутрос никога нес`м окал. Можда и би, али баба ми не даде. Све тој спи како заклано, и мушко и женско.“

„Мора спи. Они полегали у пола четри. А ми смо се дигли у четри. Када мислиш да це наспе? Ће спе цел д`н и це издизају кисели и недоспали пред вечеру, па це нареде уз астал кад огладнеју.“

„Само да не пију и не пуше.“

„Какво мислиш да работе цел ноћ у задимен кафић доле у село? Ако и не пале, они седе там и удисају оној што издисају сви онија који пале. Онија што не пале попуше више него онија који пале. А не пију пред нас. Пред јутро се у собу мож напијеш од ваздук у собу у коју спе. Како у кацу сас превреле комине, кад надзрну. Искочи си. Стеже ми се угруди. Ми смо зором ранили. Пре сл`нце смо се дизали и вазд`н орни на работу били. Вечером несмо у телевизор блејали ни мерили сокаци, него смо легали да одморимо од работу и децу да прајмо. Јутром смо се одморни дизали. С`г нема ни деца, ни одмор, ни работа. Наши млади работе исто што и други. За коју годин трње и боцка ће ни урасте, неће да има који да оре и копа, а овој што је пред телевизор ће вата свет који му се там приказује, у  који мисли да мож без работу да живи. Овај мода ће ни на сви куће раскући!“

„Немој, комшијо. Бадњи д`н је. Време неје за кукање, него за радување!“

„Сас кога да се радујем? Кој ће ме дочека с`г кад бадњак донесем? Сас куга ћу прасе шурим? Који ће пијуче по кућу и да се радује? Све тој спи. Бабичка ће ме намрштена дочека. Мислиш да њој мило што мора криви чворновате руке у тесто и које још? Снаје и унуке леже како рањенице. Синови и снаје били на свадбу у комшил`к, код Јордана. У наше се време свадбе у пос` несу терале!“

„Све се променило.“

„Тој ти и казујем. Ја сечем бадњак и молим Бога ак`л у главу да им врне, да се деца у људи преобрате и да живе живот по божји, а не по ђавољи план, да се рађају и радују. А они спе. Ни молитва им се не прима кад ју не чују.“

„И да чују, кад не ају, нема вајда.“

„Него, даће Бог и ов`ј убав д`н да се у памет уведу.“

„Мора им се прича.“

„Какво да им причам? Прича, прича... Никој не слуша. Ако већ не слуша, нека гледа. Ја и баба сас свој живот сведочимо како човек ваља да живи.“

„Е, Тике, тој си је ваш живот. Они си њин живот живе у њино доба. Ми смо за њи старовремски и заостали.“

„Тој и моји мисле. Унук ми вели да ме време прегазило, па му тој малко било, него се поврнуло у рикверц да ме допрај. Али, док мрдам, ја ћу ред и обичаји да водим и да живим како човек. Они, ако оће, нек гледају, нек се очовече. Ако неће, нек работе како оће. Док сам жив, ја ћу како знам. Оно, и они ће како знају. Него, дим да кољем прасе. Отоди д`н.“

„И ја дим да одсечем бадњак, па да се вртам да кољем. Овија моји нумеју. Стра ји да закољу прасе.“ 

Последњи пут измењено уторак, 05 јануар 2021 21:44

Комешају се кристали снежно-ледених пахуља у ваздуху. Њиме вечерас господари помало усиљени зимски ветар. Претумба их са краја на крај, диригује им вештим, искуственим рукама. Поиграва се хладним, помало претећим кажипрстом и увија их у спиралу. Разиграно бира на чијем ће се лицу његови саиграчи – пахуље, залепити.

У једној улици, готово да нема живе душе. Касно је. Или прерано. Оно доба у коме се не ваља размишљати, ни одлуке доносити, јер је ум већ благо заспао. Оно доба у коме је човек помало симпатично луцидан. Иако је улица, боље рећи главни трг у граду, готово да нема ни аутомобила.

Хладно је. Смешка се ветар, трљајући охладнеле, али још увек веште прсте. Нека је, помисли гордо. Дошло је и његово време. Нека га се људи и остали живи свет помало боје. Доста је уљуљкивао и мамио на улице након врелог летњег дана. Време је да мало заплеше сам.

Звиждући омиљену мелодију фијука, угледа једног јединог пролазника. И не би му се поглед задржао на њему, да му није један детаљ посебно запао за око. Ова прилика беше крупна, јака и непогурена, каква иначе врло често бива када се Он, господар фијукања разигра. Ова прилика беше висока и поносита. Мушкарац. У капуту ледено сиве боје који досеже до колена. Без капе или шешира.

„Без капе или шешира“, ветар понови, помало замишљено, отежући ове изговорене речи. Да, то му је привукло пажњу. Човекова неосетност на зимску хладноћу. Одрешена смелост и одважност да полако, ногу пред ногу, корача по утабаном снегу. Без журбе. Као да у хладноћи ужива.

Фијукну се ветар око ове крупне прилике да осмотри ближе своју вечерашњу занимацију. Ионако сада пречег посла нема. Па досади му и то бучно фијукање. Направи брзи лукави покрет око његовог тела. Подиже му леву страну ивице тешког капута и лупи га јаче о колено. Човек као мало успори али убрзо настави у свом решеном ритму хода. Заврте ветар, тај господар фијукања, прстима и посла уигране пахуље на мушкарчеве образе. Истопише се чаробни, бљештави кристали леда истог часа. Остаде само једна мала груписана чета пахуља на самој ивици горње усне. Човек као да осети њихову снежну милину те се благо и нежно осмехну. Најнежније се осмехују прикривено горди људи.

Нема сумње, помисли фијукач, овоме је вечерас баш све угодно. Не пустајући га из вида, настави да га прати хучући му својим ветрењачким плућима у леђа. Посматра му већ помало наквашену густу црну косу. Као да су се благе коврџе још више у себе утулиле, не би ли му чело угрејале. Шта би помислила његова мајка када би га видела оваквог, олако препуштеног замкама зиме? Она која га је, још док је био несташни мали дечак, снажно грлила телом и рукама не би ли га од овако снажног ветра загрејала. Заиста човече, па где ти је памет? Промрзле су ти те крупне, горопадне шаке. Куд ћеш с њима?

Човек се не погури од хладноће. Остаде недокучив његов усправљен став и смео ход баш као што су и сам ветар и сунце, ватра и вода недокучиви. Можда је овим човеком господарио ветар. Али неки ветар његове душе. Јер у њему су све спољне силе подједнако присутне. Можда је ветар на ветар ударио.

И устукну, господар ветар пред овим човеком. Сакупи последње распуштене пахуље, те их метну у поголеме џепове. Расипаће их можда касније, нека им се деца радују.

Остави човека  на свом путу и науму. Неки се људи ни на ударце не осврћу.

Господаре собом.

 

Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Постављена цистерна са водом у центру града - Радио Телевизија Врање https://t.co/1BGnSBFBU4 via @tripplesworld https://t.co/2CQ46xEZQO
Епидемиолог: Обазривост на летовању неопходна - Радио Телевизија Врање https://t.co/NUxZ6QHRNE via @tripplesworld https://t.co/nkYC7K3XUy
У току израда пројекта за санацију Александровачког језера - Радио Телевизија Врање https://t.co/hInyqQdJQ5 via… https://t.co/3dNjxHxpw6
Follow RTV Vranje on Twitter