Вукан Истакнут

By Миле Костић Дубница октобар 25, 2020 0

Скоро свако вече возио сам свој бицикл устаљеном путањом. Била је то моја омиљена путања, којом сам понекад волео и да трчим.

Те вечери, приликом вожње, зачуо сам женски глас како запомаже у јарку поред пута. Без много размишљања, одбацио сам свој бицикл поред јарка и прискочио у помоћ повређеној жени, која је још увек дозивала у помоћ, након несрећног удеса. Размишљао сам како је дошло до тог удеса. У стравичној паници, нисам знао како да реагујем, бојећи се да је повреда теже природе. Једино чега сам се сетио било је да позовем свог школског друга Исидора, који ће брже од мене позвати Хитну помоћи и полицију, док ја помажем уплашеној и унезвереној жени.

Након позива, врло брзо стигла су кола хитне помоћи, а за који минут касније стигла је и полиција. После збрињавања повређене жене на лицу места, упорно сам инсистирао да будем у возилу хитне помоћи, до потпуног збрињавања жене у Ургентни центар. Мом упорном инсистирању, успротивила се докторка која је учествовала у збрињавању, образложивши ми да треће лице по закону не сме бити поред повређене особе, уколико није у ближем сродству са њом. Ипак ми је дозвољено да кренем, али само до Ургентног центра, а потом морам у полицију да дам исказ како је дошло до повреде и шта знам о том случају. Ја сам и даље упорно инсистирао да желим да сам у непосредној близини повређене жене и да ме у томе нико не може спречити. На интервенцију полиције, дао сам свој исказ, да сам само случајни пролазник и да о насталој ситуацији не знам ништа, чак и да пре овог случаја повређену жену нисам познавао. Упркос томе ја сам за све време вожње у колима хитне помоћи плакао.

Упитан од докторке због чега сам све време плакао у возилу и шта ме је толико растужило, увукао сам своју главу у рамена и одмахнуо руком, одговоривши: ,,Видите, докторка, мени је стварно жао ове госпође. Доживео сам је као рођену мајку, зато што сам одрастао без родитељске љубави, без мајке и без оца. Очувала ме је и одшколовала моја бака Љубодрага, тако да до данашњег дана нисам упознао мајку.“

Тек што смо стигли испред Ургентног центра, поново ме је чекала полиција, како би потврдила мој исказ при увиђају на лицу места. Прво питање полицијe било је: ,,Младићу, јесте ли пунолетни и имате ли код себе личне исправе? Уколико немате, реците ваше пуно име и презиме и кућну адресу.“

Без двоумљења одговорио сам: ,,Име ми је Вукан, а презиме сам узео бакино, пошто њен син такође носи исто презиме.“

,,У реду је, Вукане, у реду. Ми ћемо све ово проверити да ли си ти дао тачан исказ или…, видимо се још који пут. А сада нам још једном реци до детаља шта све знаш о овом случају.“

,,Живим недалеко од овог места, где се и несрећа догодила. Тај крај познајем јако добро. Скоро да свакодневно возим бицикл, а понекад и трчим истом маршутом. Тог поподнева нешто ми се није ишло на вожњу, мада сам пар пута узимао бицикл и колебао се да ли да возим. И онда се у мени нешто преломило да ипак идем на вожњу. Тек што сам се удаљио од куће, неких триста и више метара, чуо сам запомагање жене. Без много размишљања притрчао сам у помоћ не знајући о чему се ради. У том страху, нисам могао да се сетим ничега, чак ни броја Хитне помоћи, те сам зато звао школског друга који је вас позвао.“

Онај исти полицајац који ме је саслушавао на лицу места, саопштио ми је: ,,Вукане, ти си сада слободан, а ако буде потребно, бићеш још једном позван у станицу полиције.“

Приликом изласка са саслушања, у ходнику сам чуо да за повређену пацијенткињу треба хитно добровољни даваоци крви. Одмах сам се добровољно пријавио, сматрајући да се ради о повређеној жени, којој сам указао помоћ. После давања крви, размишљао сам и о томе да ли ће моја крв помоћи повређеној, зато што сам и имао нулту групу, која је била потребна.

Присетио сам се бакине приче, како ми је причала о мом оцу и мајци. Мој отац је служио војску у Сарајеву, одакле се никада није вратио кући и својој мајци Љубодраги. Мене је моја бака Љубодрага пронашла остављеног на прагу испред куће у којој је живела, док за моју мајку, која ме је оставила на прагу куће, никада није сазнала ништа. За све време мог одгајања живела је са претпоставком да моја мајка живи негде у окружењу наше куће и да је надгледала како одрастам. За то време, бака ми је увек причала исту причу и наш први сусрет. Увек када би почињала причу, бака би се расплакала и сузним очима наставила:

,,Е мој Вукане… Тог јутра бака те је пронашла увијеног у нове пелене, ново ћебе, са флашицом топлог млека остављеној у пеленама поред тебе, како би те грејало.“

Преплашена, бака Љубодрага, због тог призора испред своје куће, ни сама није знала шта ју је снашло, питајући се у страху одакле беба испред куће. Дуго се двоумила шта да чини. У страху и бојазни да беба није случајно мокра и да се не разболи, унела је у кућу и почела са расповијањем. Међутим, бака Љубодрага проналази још нешто што звони као шамар, све до данас. У пеленама је било остављено писмо следеће садржине:

 

Драга мајко, Љубодрага,

Пре свега те молим, немој предузимати исхитрене одлуке због остављене бебе. Ја са сигуноршћу знам испред чијих врата сам оставила своје дете. Отац детета је твој син Здравко, који се није вратио са служења војног рока из Сарајева, иако је са сигурношћу знао да носим његово дете и да је то његова крв. Вукан је, такође, део тебе и твоје крви, као и део твоје породице. За твог Здравка била сам добра и једина све до дана док му нисам саопштила да носим његово дете. Онда је врло брзо, преко својих веза отишао у војску, одакле се до данашњег дана није вратио кући. Нисам имала другог избора, осим да донесем оно што је његово и то у његову кућу. Ово што ја чиним, не приличи правој мајци, ако се тако може рећи, да сам права мајка. Овакав поступак не приличи мајци која је родила дете, па отуђила од себе. Знам и то да је ово што радим неспојиво са мајчинством. Све је ово урађено из принуде. Вукану сам сама дала име и ја ћу вечно живети за Вукана. Молим те, мајко, ако те могу тако назвати, Вукану поклони сву своју љубав као што си и твом Здравку. Здравко се сигурно неће вратити из Сарајева, а нас двоје, кад-тад, спојиће милостиви Бог.

Бакина прича пратила ме је на сваком кораку мог одрастања, све до оног дана, када сам непознатој жени указао несебичну помоћ на путу. Данима сам одлазио код ње у посету за време лечења, све до тренутка када је Бог предодредио да се сазна истина. Тог дана вукла ме је нека неописива сила да одем у посету жени која ће ми бити од животног значаја. Још приликом уласка у собу, на њеном лицу приметио сам широки осмех. Раширених руку, седећи у кревету, обратила се другој пацијенткињи: ,,Ево га мој драги син, који ми је спасио живот. Њему дугујем и више од живота.“ То је изговорила скривајући своје сузе осмехом.

Позвала ме је да приђем близу ње. Затим ме је загрлила тако снажно и пољубила као нико до тада.

Прво што ме је упитала, било је: ,,Срећо моја, а како се ти зовеш?“

Без двоумљења одговорио сам: ,,Вукан.“

У соби се чуо врисак, тако јако да је одјекнула цела болница. Вриштала је, док год је држао глас. Скочила је из кревета као да и није била повређена.

Био сам затечен оним што сам видео и чуо. Ухватила ме је за руку и привукла себи, замоливши ме да скинем мајицу.Био сам у шоку и нисам се много одупирао. Припомогнут с њене стране, врло брзо остао сам без мајице. Још увек нисам проценио њене намере. Она је, држећи ме за леву руку, поново вриснула, овог пута од среће показујући своју руку, на којој је био мало већи младеж, истоветан младежу на мојој левој руци, на мишици, изнад лакта.

,,Знала сам, знала сам! Ево, ово је доказ да је Вукан мој син. Овај младеж је од самог његовог рођења!“

Од само њој знане среће, љубила ме је по руци и младежу. Чак је од сестара сазнала и да сам ја дао крв за њен опоравак, као и да смо исте крвне групе. Тако нас је судбина спојила, како бисмо пронашли једно друго и како би пронашао своју мајку по имену Ликана. Једно другом смо, након тог сазнања, обећали да ћемо урадити и ДНК анализу, како бисмо са сигурношћу утврдили идентитет.

ДНК анализа је потврдила да је Ликана, моја биолошка мајка.

Биографија

Миле Костић Дубница је рођен 15. априла 1951. у Дубници. Основну школу је завршио у родном месту, а столарски занат у Врању.Радио је као мајстор у Гимназији „Бора Станковић“ у Врању.

Објављена дела: Драма у дијалошком облику Нећу татка да обрукам, 2004. Дијалошкa причa Памет ноге води, 2006. Краћи роман Месечева невеста, 2009. Пословице и изреке Свака грбина товар не носи, 2011. Роман Улична дресура, 2013. Пословице, пословичке поредбе и изреке Срећа у плитком џепу, 2014. Књига прича Тапија у бунару, 2016. Књига мисли и изрека Додир стварности, 2017. Пословице, изреке и изрази врањског краја Ступни ву на ступку, 2019.

Члан је Удружења књижевника Врања од оснивања, Друштва за очување културно-историјских вредности Срба Зaписи у Бујановцу, Удружења српских књижевника у Словенији, Савеза књижевника у Отаџбини и расејању у Новом Саду, Удружења српских књижевника Завет Видовдану и почасни члан Естрадних уметника и извођача Србије у Београду.

Са породицом живи у Дубници.     

Оцените овај чланак
(26 Гласова)

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

У изради план Генералне регулације зоне 3 - Доње Врање - Радио Телевизија Врање https://t.co/LFC4wbqWjz via… https://t.co/erBIQ5QyeX
Школарци дођите у Библиотеку, стигли су најпопуларнији наслови - Радио Телевизија Врање https://t.co/rAMGpTDivc via… https://t.co/XQVaSK6pKJ
Сусрети села открили младе таленте - Радио Телевизија Врање https://t.co/vmZrSEGSeD via @tripplesworld https://t.co/xcpEGaVx5f
Follow RTV Vranje on Twitter