Пудла Истакнут

By Бранка Марковић новембар 16, 2020 0

По ко зна који пут од јуче, помисли господин Савић са титрајућим осмејком у десном углу бледих усана које су, осим приметног задовољства трепериле и неком  чудном жеђи, све више бивајући суве, више за себе: „Добро је…ово је добро…”.

Попио је трећу чашу воде од када се пробудио. Мада, ускомешаност и узбуђеност његових мисли које су непрекидно вршљале његовом главом, па и телом, чини се да му нису дозволиле било какво спавање те ноћи. Сада, док је делић мартовске светлости осветљавао леву половину лица овог помоћника градоначелника, он је нервозним покретима усплахирених прстију покушавао да што боље и чвршће стегне и веже чвор скупе кравате. Као да се у том безазленом, најобичнијем чвору скупила судбина човечанства, малог јужног града, а понајвише његова судбина, судбина господина Савића! А он, он је тог јутра свечано стајао право, поносних рамена. И заиста је, у једном тренутку, замислио себе у оном бронзаном, тако моћном и високом телу Победника на Београдској тврђави. И док је његов визионар - поглед прелетео изнад брда и кровова који су се дивно видели кроз одшкринут прозор на осмом спрату, господин Савић се трже. Одједном, био је заслепљен божанственом светлошћу и пространством конгресне дворане и огромним, сјајним лустерима са безброј мајушних украса од стакла и полудрагог камења. Они су гордо бацали чаробан сјај на велелепан скуп паметних и важних људи у црним и сивим оделима, на врхунски озвучене микрофоне на постољима педесетак центиметара подигнутих од пода. И пожеле помоћник градоначелника оног истог Победниковог орла на свом левом длану, макар и од бронзе, настављајући да везује кравату, мрмљајући:

„Могао је оног смешног, малог Митића…или, још горе - помоћника  Арсу,  који је на сваком списку за стручно усавршавање! Али…ето…мене, баш мене је позвао”, па срећан помисли на оне скупе и исцрпљујуће  часове енглеског језика, Бенсонов речник и силну литературу о путу до успеха. И са беспарицом у џепу, ето, исплатило се! Јер, у овом часу, градоначелник чека баш њега, он је тај који ће на изложби паса стајати уз тог горостаса града, уз тог дивног човека. Више и не осећа жаљење, кајање, ни због подигнутих кредита, ни због овог “Армани”, струкираног одела са модерним штеповима, иако је морао на петомесечну дијету јер се нагомилали чварци, прженица и Динетове домаће кобасице, па су око његовог стомака изгледали попут Сатурновог прстена!

А кравату је последњи пут купио за пријем код председника општине, пре двадесетак година, због дирљивих стихова о завичају. Писао их је месецима, пажљиво. Награђен је томом књига Достојевског. Додуше, и бесплатним путовањем у Београд, са једним ноћењем у хотелу „Moсква”. Обишавши знаменитости престонице и вративши се на југ, у њему се, некако још од тада, угњездила мисао о томе да је човек рођен искључиво ради победе, а Достојевски је само помогао да му живот крене неким другачијим токовима и оним чудним  путевима, Господњим. Од тада, Caвић је, кад год би му се прилика указала, стајао уз оне који су при врху, или оне који су се тек успињали. Волео је, некако, висине, простор и људе који могу променити свет. Јер, они су баш ту, зато што, вероватно, ту и треба да буду, заслужују то. А он је, данас толико близу том високом плаветнилу неба које се свечано простирало изнад дрвећа у градском парку. Толико близу да га и сама помисао на ту ненадану срећу просто боли, гуши, али и тера да заборави на давна задиркивања деце из улице да је неспретан и глуп, на блатњаву пречицу до куће, дотрајалу школску торбу са ликом пилета Калимера које говори: „То је неправда! 

 

Ушавши у парк, као да испод пазуха осети нека чудна, мала крила! Да може, прелетео би оне барице од кише која од петка, до јутрос није стала! А онда угледа и њега. У гужви деце, људи, паса, разнобојних балона и шарених малих заставица и гумених играчака, стајао је мали, проћелав човек у сивом, модерном оделу, на повоцу држећи белу пудлу, беспрекорно ошишану и спремну да буде прва. „А како и не би?  Заслужује, најлепша је”. Тако мисли и помоћник Савић док журно корача према градоначелнику дивећи му се:

„Какав човек! Има га за све! Па, зар је џабе оно: „Ко не воли животиње, не воли ни људе“. Свака му част. Ево, недеља је данас. Уместо да са онима одозго, данас иде у Солун, ево га овде, да свој град испоштује и покаже суграђанима колико подржава овакве догађаје. Још мени указује част .“

 ***

„Сад је нашла да ме зове…сад ме жели…баш сада…још се и свађа! Kао да не чиним довољну за њу“, мрмља градоначелник љутито привукавши малог, белог пса ближе себи, док је другом руком враћао мобилни телефон у џеп. И баш кад испружи руку да се поздрави са својим помоћником, помоћник Савић се саплете и свом тежином нагази десном ногом у плитку бару. И градоначелникова пудла више није била бела!

На тренутак, све стаде у Савићевој глави. Као замрзнута коцкица леда из његовог „Oбодин“ фрижидера којег је, тек пре неколико година заменио новим, само је једна ледена мисао сишла до његових плућа, ни сам не знајући како је могуће осетити је онде. Осећај изгубљености и очаја гурао је ту ледену коцку све дубље кроз његово тело, па му је одело постало претесно, скупило се некако. Сам је себи личио на пајаца са предугачким рукама и ногама, на којег су деца из парка показивала уз громки подсмех, сладећи се шећерним пенама на дугачким штапићима. Уз подмукли, гласан лавеж паса и гране дрвећа желеле су да га повреде и казне.

Схватио је да лежи на мокром земљишту, окружен гомилом људи и деце без лица, облика и имена и да се свом снагом бори за дах. Гласове више није чуо. Сви су само отварали уста, нагињали се над њим, махали рукама, а он је узалуд погледом тражио оног дивног човека и његову белу пудлу, сада испрљану блатом. Пудла није имала шансу да се бели са победничког постоља.

„Све због мене! Због мене! Нема га, где је? Како да се извиним?“- једва шапуће помоћник уз завијајући звук кола хитне помоћи, изнад којих је небо било препуно малених, чупавих белих облака, који су се изненада, подигли и беле уши… 

                                                                      ***

Већ трећи дан господин Савић долази на посао. Опоравио се. Ипак, градоначелника још није видео да му се и усмено извини. Додуше, у болничком кревету му је написао кратко писамце извињења и дао да се пошаље. Три пута је проверио да ли је болничар послао. Коначно, данас се градоначелник враћа са пута, па ће свратити пре краја радног времена.

„Објаснићу му лепо. Лично. Схватиће он. Зар сам намерно, ја…? Извинићу му се, и крај! Све је у реду, зар он сам није позвао Хитну? Захвалићу се. Разумеће он.”

Овако размишља Савић и не скида поглед са улаза у општинску зграду док су му сати попут вечности. Ходајући без циља и нарочитог повода ходницима. Колега Јовић никако да заборави онај љутити градоначелников поглед у парку, онај немили догађај. А и секретарица га, сада, некако другачије гледа. Скувала му је само једну кафу од јутрос, каже, није она кафе-куварица! Митић и Арса, кад год прође поред њих, подсмешљиво га гледају, и причају нешто тихо, да је просто бесан што ни реч не може да ухвати. Чак и чистачица, већ два дана, гаси цигарете у његовој пепељари, на канцеларијском столу. Са свим оним натписима о забрањеном пушењу. Осећа да га избегавају, па му је претесно у грлу, зноји се. Јуче  је и списак за стручно усавршавање видео. И на њему имена. Сва, сем његовог. Списак је био некако сакривен, испод рецепата за торте и начина за брзу и безболну депилацију, на столу секретарице. Цело му тело задрхта, јер угледа градоначелника, а он једва нађе снаге и тешким корацима просто се довуче до њега  и уз широк осмех, поче да се извињава:

 „Извините, још једном! Надам се да сте добили писмо? Знате да ја то нисам, намерно. Толико ми је жао”, све увијајући и гегајући око њега.

„Шта је, вама, Савићу? Ја сам и заборавио на то, да ли је вама боље? Уплашили сте нас у парку”, кроз доброћудан осмех промрмља градоначелник и окрену се да пође.

„Не, не, погледали сте ме тада са љутњом и презиром. Ви волите тог пса, у очима вам се видело. Та дивна пудла због мене није победила, извините!”

„Савићу…она  је унукина, морао сам да је ја поведем, унука је имала температуру. Било је ту још лепих паса, a на вас нисам био љут, пре тога сам имао телефонски позив који ме наљутио. Уживајте, одморите мало, успорите”.

„Лако је вама…али, ви не знате колико је мени значио тај дан, сада ми овако говорите а бесни сте. Ни на списку ме више нема, друге помоћнике шаљете у Београд…То усавршавање сам дуго чекао! Зато ме сви онако гледају! Жале ме, смеју ми се, а ви, ви не разумете да нисам намерно”, настави Савић, више у себи, а градоначелник му махну и уђе у тоалет.

 „Глуми да ми је опростио. Ово није довољно. Он мора да разуме, да зна. Морам да му објасним”, размишљајући, уђе у тоалет и опет поче да се узбуђено правда и скоро виче:

 „Само сте љубазни, градоначелниче, али, не схватате да ја нисам хтео, нисам желео. Ви сте најбољи, диван сте човек! И пудла би победила, да нисам све забрљао! Ја знам да сте бесни и разочарани у мене! Извините, извините…!”

Мали, проћелав човек изађе из тоалета и нервозно оправши руке, бесно погледа Савића рекавши му да се управо предомислио и да га сада неће послати на усавршавање у Атину.

„A само ви, Савићу, и она мала, Прокићева, само сте ви били на том списку. Други иду само до Београда. Ипак, вама треба психички одмор, нисте у стању да вас сада шаљем. Узмите боловање! Заиста, већ ме љутите!”

“ Градоначелниче…“, поче Савић и беспомоћно испружи руке према њему.

Узалуд. Овај већ беше изашао. Савић стоји. Сам, на средини тоалета, кроз прозорчић види делић пролећа. У ово време с породицом иде у посету рођацима на село, где су дани тако прозрачни и чисти. Догега се до канцеларије, спакова папире у пословну торбу, закључа главну фиоку и попут неке импровизоване људске машине  изађе на улицу и ту застаде на тренутак. Мора да се извини, мора! Тек сада је претерао и погрешио. Oпет није умео да објасни! Опет  је разбеснео свог дивног градоначелника! А он му је и Хитну позвао оног дана. Схватиће…мора да схвати! Ја му се искрено дивим…зар би ја намерно? Лепо ћу да му све објасним. Полако. Правим речима. Пажљиво. Биће добро. Наредне недеље је пријем код њега. Тада…тада ћу му објаснити!”, муцао је и био несигуран.

Глас му је постајао све тиши. Нешто га снажно стеже у грудима. Падајући у неки чудан полусан, тесан понор између светла и таме, помоћник Савић тешком муком написа нешто на листу хартије.  Тетурајући се, успе да дође до врата градоначелникове канцеларије али паде, а папир му остаде у стегнутој шаци.

На њему је писало: „ Извините…” 

 Биографија

Бранка Марковић рођена је 26. децембра 1968. године у Врању. После завршене средње Педагошке школе "Иво Андрић" у родном месту, уписује Филолошки факултет "Блаже Конески" у Скопљу на групи - Историја књижевности народа СФРЈ са српскохрватским језиком.

Радила је у Радио Врању, Телевизији Врање, као и у Пољопривредној школи "Стеван Синђелић" у Врању.

Писала је за многе књижевне часописе у Србији и аутор је и многих књижевних есеја, осврта и текстова од којих се издвајајају они о старом Врању.Рецензент је и лектор многих монографија, збирки песама и научно-историјских зборника.
2014. године, издала је збирку прича о Врању, обичајима, менталитету и људским судбинама нашег краја под називом "Дечак са виолином".

Прву збирку песама објављује 2020, у издању, Удружења књижевника Врања, под називом „FAMA VOLAT“, у едицији Првине.

Ради као професор матерњег језика у Техничкој школи у Врању.

                                                     

 

Оцените овај чланак
(3 Гласова)
Последњи пут измењено понедељак, 16 новембар 2020 17:53

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

У изради план Генералне регулације зоне 3 - Доње Врање - Радио Телевизија Врање https://t.co/LFC4wbqWjz via… https://t.co/erBIQ5QyeX
Школарци дођите у Библиотеку, стигли су најпопуларнији наслови - Радио Телевизија Врање https://t.co/rAMGpTDivc via… https://t.co/XQVaSK6pKJ
Сусрети села открили младе таленте - Радио Телевизија Врање https://t.co/vmZrSEGSeD via @tripplesworld https://t.co/xcpEGaVx5f
Follow RTV Vranje on Twitter