Градоначелник Врања др Слободан Миленковић са сарадницима приредио је пријем за директора Здравственог центра др Сашу Ђорђевића и здравствене раднике који су пројектно финансирани преко града у систему примарне здравствене заштите у претходном периоду. Том приликом градоначелник је истакао задовољство због наставка пројекта и уговора са Здравственим центром, који ће бити потписан почетком јануара.

,,На евиденцији Националне службе за запошљавање у 2016. години било је преко 50 лекара и много више медицинских сестара и техничара. Након ангажовања градског руководства и сарадње са Државном ревизорском институцијом и Министарством финанисија пронађен је правни основ за решавање овог проблема, кроз пројектно финансирање. Град Врање је међу првим локалним самоуправама, која је помогла здравственим радницима на овај начин. Из буџета града од 2018. године, од када се реализује овај пројекат, издвојено је преко 60 милиона динара и још 20 милиона динара за наставак пројекта. Кроз овај пројекат желимо да вас мотивишемо, охрабримо и укажемо поштовање за сав труд који сте уложили током школовања. Ми сада на бироу немамо ниједног лекара. У току је реконструкција болнице, а након завршетка радова отварају се могућности да заједно са Здравственим центром лобирамо ка Министарству здравља у смислу проширења кадровског плана, а самим тим и трајног решавање вашег запослења”, рекао је градоначелник.

Директор ЗЦ др Саша Ђорђевић захвалио се градском руководству на помоћи и подршци, истичући да је у претходном периоду остварена одлична сарадња града и Здравственог центра, а да ће тако бити настављено и у наредном периоду.

У оквиру екологије и заштите животне средине јавно предузеће Урбанизам ради на изради пројекта за санацију и ревитализацију Александровачког језера.

Ради се о битном пројекту. Очекују се велика улагања и ту ће се укључити и држава.

Сама студија за Александровачко језеро кошта 12 милиона динара.

Пројекат предвиђа, осим санације језера и изградњу саобраћајница са регулацијом и нивелацијом.

На само 8 километара од Врања налази се вешташка акумулација, Александровачко језеро, направљено давне 1964. године, за потребе наводњавања по систему, кап по кап.

У то време за потребе пољопривредног комбината Пољопродукт, који се и старао о језеру.

Језеро је некада било омиљено излетиште Врањанаца. Потом је дуго времена било запуштено.

У више наврата је био велики помор рибе, више пута је санирано, према различитим техничким решењима и порибљавано.

Последњи велики помор рибе догодио се у децембру 2012. године, испод залеђеног језера. Проблем који је такође до данас нерешен је трава, која расте у самом језеру.

Након неколико безуспешних покушаја санације, кончано је покренула темељита прича о језеру.

То значи, да је у току израда пројекта и обезбеђивање средства, јер само студија о Александровачком језеру вреди 12 милиона динара.

На томе се и ради како би се решио велики еколошки проблем и језеро претворило у туристичку и локалну атракцију града, током летњих месеци. 

Александровачко језеро ових дана, на овим високим температурама прекривено је бујном вегетацијом и изгледа лепо.

Но још увек није сређено, па и нема много посетилаца. У овом тренутку, јавно предузеће Урабизам ради на изради пројекта за ревитализацију Александровачког језера.

Ради се о битном пројекту. Очекују се велика улагања и ту ће се укључити и држава.

Надамо се да ће у будућности бити право место за одмор и уживање. 

 

 

Коло срспких сестара у Врању реализовало je први део значајне акције под називом „Снага доброте“. Пригодним новчаним износом наградили су пет матуранткиња из пет средњих школа, које су се својим радом и понашањем истакле у току школовања.

Награђене су Невена Мицић, ученица Гимназије, Настасија Михајловић, из Медицинске, Марија Радивојевић из Економске, Милица Николић из Техничке и Марија Анђелковић из Пољопривредно-ветеринарске школе.

''Идеја водиља је да овим девојкама и њиховим родитељима олакшамо припрему за матурско вече. То је само мали знак пажње и доказ да се залагање и труд исплате. Осим тога, надамо се да ће овакве акције доброчинства бар мало допринети да се промоција знања и учења настави и да ће једног дана доћи до обнове Кола девојака које је у Врању постојало још почетком двадесетог века,'' каже докторка Гордана Ђорђевић, председница Кола српских сестара у Врању.

Други део акције планиран је за октобар. Коло је спровело литерарни конкурс на тему „Снага доброте“. Радове су писали ученици треће године свих средњих школа, а прегледаће их стручна Комисија. Аутори шест најбољих радова ће такође бити награђени. Тај догађај планиран је за 27.октобар када Коло српских сестара обележава своју славу, Свету Петку.

Како кажу из Кола, ове акције спроводе се захваљујући подршци локалне самоуправе, која је на Конкурсу за финансирање пројеката у области хуманитарног рада овој организацији доделила 100.000 динара за реализацију пројека „Снага доброте“.

 

Бициклисти веома често страдају у саобраћају. Више је разлога за то. Кључни проблем је што су најрањивија категорија у саобраћају, јер при релативно малим брзинама задобијају тешке повреде. То је зато што немају заштиту. Кацига (уколико је имају), штитници и слично, не могу да их заштите од удара аутомобила. Брзина возила, која учествују у саобраћајним незгодама са бициклистима, има важну улогу, јер су последице значајне. Возачи бицикла су тешко уочљиви за остале учеснике у саобраћају јер су у односу на величину аутомобила, теретних возила и друго, веома мали. То је посебно изражено у ноћним условима, условима слабе видљивости (по магли или киши), и уколико не поседују одговарајућа светла и одећу. Познато је да би сваки бицикл морао да има трепћуће светло позади и бело напред. Такође, возач бицикла требало би да носи светлу одећу, односно одећу са флуоресцентним, рефлектујућим детаљима.

Безбедност бициклиста такође зависи и од старосне доби. Млађи бициклисти су физички спремнији, имају брже рефлексе и могу много спретније да реагују уколико се нађу у проблему. Старији возачи имају смањену моћ запажања, покретљивост и често не могу да одреагују на време. Деца су категорија којој осим искуства и рутине недостају и брзина и рефлекси, а страх их паралишеа да било шта и учине.

На безбедност утиче и саобраћајно окружење. Већина бициклиста креће се по коловозу, јер је мало градова и општина у Србији који имају довољно бициклистичких и безбедних стаза. Возачи аутомобила не гледају баш позитивно на бициклисте у саобраћају. Пошто и сами не поштују саобраћајне прописе, возе пребрзо, не обраћају пажњу на светлосну сигнализацију, а посебно не, на возаче бицикла, долази до саобраћајних незгода.

Саобраћајне незгоде са учешћем бициклиста, чешће за последицу имају погинула лица, него што је то случај код незгода са учешћем само моторних возила са затвореном каросеријом. Бициклисти имају седам пута већи ризик да смртно страдају него путници у возилима.

То потврђују и званични подаци релевантних институција. У Србији у просеку, на годишњем нивоу, у саобраћајним незгодама погине око 60 бициклиста, а буде повређено око 1600.

Свако десето погинуло лице је бициклиста и свака дванаеста повређена особа је такође бициклиста.

Најчешће страдају од удара аутомобила, затим теретних возила (камиона), а значајан је проценат смртности и због сопствене непажње или незгоде и пада са бицикла. Старосна структура је променљива, али дугододишња статистика показује да су то углавном особе старости између 50 и 65 година. Такође, више страдају мушкарци, него жене.  

Ако се све ово има у виду треба рећи да бициклисти морају да буду пажљивији у саобраћају и ураде све што је до њих како не би себе довели у опасност. Посебно опрезни морају да буду возачи аутомобила јер су они главни кривци за страдање бициклиста. Највећи апел упућен је надлежнима у градовима и општинама да омогуће својим становницима безбедна места и бициклистичке стазе где ће неометано возити бицикл. Људски животи су свакако важнији од издвајања и „трошка“ за овакву инфраструктуру. Као пример треба узети скандинавске и већи део других европских земаља у којима је овај спорт одавно један од најзаступљенијих, безбедан и у сталној експанзији. О здравственим и еколошким бенефитима да и не говоримо.

Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства. 

Породица је својеврсна друштвена група, јер је био-социјална јединица која настаје према биолошким законима репродукције и према друштвеним правилима и законитостима. Њена својеврсност не огледа се само у посебном месту које заузима у оквиру друштвене структуре, већ и у значају који има за развој човекове личности.

Упоредо са променама у друштву, уочавају се и промене у породици. Мења се њена величина, структура, улоге и садржај.

Патријархална породица настала је појавом класног друштва и заснива се на власти оца као стуба породице. У њој, по тачној и строгој дефиницији, влада „строга хијерархија, заснована на полу и животном добу. У вођењу васпитног процеса доминира ауторитативан стил који се манифестује у примени репресивних мера, кажњавања деце и забрана.

За разлику од ње, демократска породица подразумева демократичност породичних односа, развијање равноправних односа између супружника, веће поштовање дечије личности и друго.

Савремена породица рађала се постепено у процесу настанка капиталистичког друштва и индустријске револуције и формирала се под утицајем индустијализације, урбанизације и општег техничког прогреса. Ово је мала нуклеарна породица чији су чланови укључени у друштвени рад и производњу ван породице и у којој се односи међу члановима заснивају на равноправности, поштовању и дубоким осећајним везама.

Понашање родитеља деци служи као модел коме она теже да се приближе и поистовете. Својим начином живота у породици родитељи преносе детету норме, вредности, обичаје, сазнања и веровања, формирајући личност која ће бити прихваћена у средини и која ће се уклопити у постојеће стандарде друштва.

Трансформација патријархалне породице у савремену огледа се у томе да долази до ослобађања породице од затворености у саму себе и уместо тога успостављају се  функционалне међузависности са друштвом и њеним сегментима. У данашње време, у нашем друштву, васпитање деце није и не може да буде лична ствар самих родитеља. И друштво и држава су дужни да прискоче у помоћ, како би олакшали напоре родитеља и створили услове за правилну негу, односно васпитање деце. Оба родитеља су равноправна пред законом, а они сами су одговорни су друштву и држави за правилно васпитање своје деце. Нови Закони штите сваког појединачног члана породице од било чије тираније и самовоље, али сваком члану друштво намеће дужности и обавезе које треба да испуни како у породици, тако и ван ње.

Иако се често прича како је патријархална породица са свим њеним особеностима ''изумрла'', морамо да признамо да у окружењима какво је наше, у малим и недовољно развијеним градовима и срединама уопште, она још увек постоји. Њено постојање не огледа се сигурно у оном облику који је изворни за овакву породицу, већ у неким ублаженим сегментима.

О томе да ли се неке форме и облици патријархалне заједнице још увек препознају разговарали смо са Николом Стојиљковићем и Ањом Ристић, матурантима Економско трговинске школе. Они су сложни да је овакво васпитање заступљено у мањој мери, али да га има и даље. ''Оно оставља последице на даљи развој личности, али оне нису увек негативне,'' каже Никола. Важно је васпитање у духу традиције како бисмо разликовали добро од лошег, исправног од неисправно, и сачували моралне вредности, али то не сме да прелази неке границе и да оде до мера забране, казни, условљавања и слично. ''Негативна страна је заосталост за модерним друштвом. Глобализација је оставила велики траг у свим сегментима друштва, па тако и у самом понашању, ни човек није остао имун на то, Уколико човек није спреман да се прилагоди новонасталим ситуацијама онда може имати проблема. Глобализација, са друге стране, води и ка губљењу националног идентитета,'' каже Стојиљковић. Овде је врло важна ствар независност младих у свим сегментима, колико год је то могуће, сложни су наши саговорници.

Према истраживању професора доктора Синише Стојановића са Педагошког факултета у Врању чак 24% младих родитеља живи у дому са својим старијима (у породици порекла). 27% људи са својом породицом живи у наслеђеној имовини, 10,6% у стану који су им родитељи купили и тек 12% у стану који су сами купили за себе и своју породицу. Претпостављамо да је ова немогућност осамостљивања доста утицала и на облик данашње породице. Старији чланови домаћинстава углавном су се у истраживању изјаснили да они имају пре свега саветодавни утицај када се ради о васпитању деце, али и тај утицај може ићи у правцу које не прати еру модерног друштва. Нажалост, у многим случајевима, улога старијих чланова породице је и у финансијској подршци, па често без пензија старијих млађи чланови породице не могу да споје ''крај са крајем''.

Пројекат је суфинансиран из буџета Града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Емисију можете пронаћи на линку: https://soundcloud.com/radiovranje/ucenik-reporter-emisija-7-patrijarhalna-porodica-i-mladi 

Страна 1 од 3

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Вукане, срећно! - Радио Телевизија Врање https://t.co/WhptdB7oX2 via @tripplesworld https://t.co/Tri7U0y9bO
Концерт за Вукана - Радио Телевизија Врање https://t.co/kARVTSnqNo via @tripplesworld https://t.co/eJcOX3TFrZ
Најбољи баскеташи у Србији. У Француску по још једну медаљу - Радио Телевизија Врање https://t.co/31vCO7ydkO via… https://t.co/fdab5D7Dgo
Follow RTV Vranje on Twitter