Вукан

октобар 25, 2020

Скоро свако вече возио сам свој бицикл устаљеном путањом. Била је то моја омиљена путања, којом сам понекад волео и да трчим.

Те вечери, приликом вожње, зачуо сам женски глас како запомаже у јарку поред пута. Без много размишљања, одбацио сам свој бицикл поред јарка и прискочио у помоћ повређеној жени, која је још увек дозивала у помоћ, након несрећног удеса. Размишљао сам како је дошло до тог удеса. У стравичној паници, нисам знао како да реагујем, бојећи се да је повреда теже природе. Једино чега сам се сетио било је да позовем свог школског друга Исидора, који ће брже од мене позвати Хитну помоћи и полицију, док ја помажем уплашеној и унезвереној жени.

Након позива, врло брзо стигла су кола хитне помоћи, а за који минут касније стигла је и полиција. После збрињавања повређене жене на лицу места, упорно сам инсистирао да будем у возилу хитне помоћи, до потпуног збрињавања жене у Ургентни центар. Мом упорном инсистирању, успротивила се докторка која је учествовала у збрињавању, образложивши ми да треће лице по закону не сме бити поред повређене особе, уколико није у ближем сродству са њом. Ипак ми је дозвољено да кренем, али само до Ургентног центра, а потом морам у полицију да дам исказ како је дошло до повреде и шта знам о том случају. Ја сам и даље упорно инсистирао да желим да сам у непосредној близини повређене жене и да ме у томе нико не може спречити. На интервенцију полиције, дао сам свој исказ, да сам само случајни пролазник и да о насталој ситуацији не знам ништа, чак и да пре овог случаја повређену жену нисам познавао. Упркос томе ја сам за све време вожње у колима хитне помоћи плакао.

Упитан од докторке због чега сам све време плакао у возилу и шта ме је толико растужило, увукао сам своју главу у рамена и одмахнуо руком, одговоривши: ,,Видите, докторка, мени је стварно жао ове госпође. Доживео сам је као рођену мајку, зато што сам одрастао без родитељске љубави, без мајке и без оца. Очувала ме је и одшколовала моја бака Љубодрага, тако да до данашњег дана нисам упознао мајку.“

Тек што смо стигли испред Ургентног центра, поново ме је чекала полиција, како би потврдила мој исказ при увиђају на лицу места. Прво питање полицијe било је: ,,Младићу, јесте ли пунолетни и имате ли код себе личне исправе? Уколико немате, реците ваше пуно име и презиме и кућну адресу.“

Без двоумљења одговорио сам: ,,Име ми је Вукан, а презиме сам узео бакино, пошто њен син такође носи исто презиме.“

,,У реду је, Вукане, у реду. Ми ћемо све ово проверити да ли си ти дао тачан исказ или…, видимо се још који пут. А сада нам још једном реци до детаља шта све знаш о овом случају.“

,,Живим недалеко од овог места, где се и несрећа догодила. Тај крај познајем јако добро. Скоро да свакодневно возим бицикл, а понекад и трчим истом маршутом. Тог поподнева нешто ми се није ишло на вожњу, мада сам пар пута узимао бицикл и колебао се да ли да возим. И онда се у мени нешто преломило да ипак идем на вожњу. Тек што сам се удаљио од куће, неких триста и више метара, чуо сам запомагање жене. Без много размишљања притрчао сам у помоћ не знајући о чему се ради. У том страху, нисам могао да се сетим ничега, чак ни броја Хитне помоћи, те сам зато звао школског друга који је вас позвао.“

Онај исти полицајац који ме је саслушавао на лицу места, саопштио ми је: ,,Вукане, ти си сада слободан, а ако буде потребно, бићеш још једном позван у станицу полиције.“

Приликом изласка са саслушања, у ходнику сам чуо да за повређену пацијенткињу треба хитно добровољни даваоци крви. Одмах сам се добровољно пријавио, сматрајући да се ради о повређеној жени, којој сам указао помоћ. После давања крви, размишљао сам и о томе да ли ће моја крв помоћи повређеној, зато што сам и имао нулту групу, која је била потребна.

Присетио сам се бакине приче, како ми је причала о мом оцу и мајци. Мој отац је служио војску у Сарајеву, одакле се никада није вратио кући и својој мајци Љубодраги. Мене је моја бака Љубодрага пронашла остављеног на прагу испред куће у којој је живела, док за моју мајку, која ме је оставила на прагу куће, никада није сазнала ништа. За све време мог одгајања живела је са претпоставком да моја мајка живи негде у окружењу наше куће и да је надгледала како одрастам. За то време, бака ми је увек причала исту причу и наш први сусрет. Увек када би почињала причу, бака би се расплакала и сузним очима наставила:

,,Е мој Вукане… Тог јутра бака те је пронашла увијеног у нове пелене, ново ћебе, са флашицом топлог млека остављеној у пеленама поред тебе, како би те грејало.“

Преплашена, бака Љубодрага, због тог призора испред своје куће, ни сама није знала шта ју је снашло, питајући се у страху одакле беба испред куће. Дуго се двоумила шта да чини. У страху и бојазни да беба није случајно мокра и да се не разболи, унела је у кућу и почела са расповијањем. Међутим, бака Љубодрага проналази још нешто што звони као шамар, све до данас. У пеленама је било остављено писмо следеће садржине:

 

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Обавезно уклањање снега и леда испред објеката - Радио Телевизија Врање https://t.co/Gx4gEl1SKZ via @tripplesworld https://t.co/5yYNHgqghe
Нови дом вечерас продужава грејање, а ујутру почиње раније, већ од 4:30 - Радио Телевизија Врање… https://t.co/zIDWAvTNVY
Познати добитници награда ''Свети Сава'' - Радио Телевизија Врање https://t.co/t9yc62SzDn via @tripplesworld https://t.co/rCmNUxyrUw
Follow RTV Vranje on Twitter