Primus inter pares

Primus inter pares

Ово је прича о човеку који је последњих годину и по дана , колико траје борба са коронавирусом , због природе свог посла  присутан у јавном животу више него иначе. Како се носи са свим оним што његов позив носи са собом, са каквим потешкоћама се среће у раду и чега се све одриче због посла?  Ово су само нека од питања која смо поставили  нашем саговорнику, епидемиологу др Слађану Станковићу.

-Ових дана навршава се 15 година мог рада као специјалисте епидемиологије .   Током детињства и ране младости увек је постојала у мени  жеља да помажем људима, да се бавим хуманим послом. Временом сам схватио да без потпуне посвећености својој професији и без емпатије и саосећања са пацијентима, нема добрих резултата. Не постоји ништа толико свето, часно и узвишено као што је позив здравственог радника и поносан сам што се бавим овим послом , ево већ 22 године. Кроз студирање , некако се наметнула потреба да штитим  не само појединца, већ становништво одређеног подручја. Та жеља  да се предузимају мере превенције  и да се спречи ширење заразе је био мотив код мене да се определим за епидемиологију. Последњих годину и по дана је врло специфичан и турбулентан  период за све нас. Што се мене лично тиче, ово је друга пандемија у којој учествујем као епидемиолог. Прва је била 2009.године , пандемија свињског грипа. Потом је уследила велика епидемија морбила 2017. године када је било значајног оболевања. Пандемија коронавируса је велики изазов за све нас, како за грађане, тако и за здравствене раднике и не постоји већа победа од оне над болешћу, почиње своју причу др Слађан Станковић.

Радни дан доктора Станковића током короне , никада није био краћи од 15 сати. Како каже, посла има напретек. Да би се сви подаци о новозараженима у округу изанализирали и да би се испратила епидемиолошка ситуација , неопходно је доста времена, како на послу, тако и код куће.  Било која интервенција и статистичка обрада података захтева много напора. Све лепо изгледа када се ране анализе, али њима претходи огроман и дуготрајан посао , прикупљање и обрада података , што је  врло исцрпљујуће, објашњава доктор.

-Непоштовање медицинске  доктрине , неподозривост појединаца и неразумевање људи за медицинску струку су ствари које ме највише изненађују. У овој ситуацији немамо времена да се бавимо анализама и нису сви компетенти да то чине, већ сву енергију треба да усмеримо на борбу против коронавируса.Свако треба да поштује стручну област и треба сви да будемо усредсређени на добијање битке против ове пошасти , која нам је пореметила живот у сваком смислу те речи,  поручује доктор неповерљивим појединцима. 

Страх, неверица, дистанцирање од других људи, ограничења, правила, мере, бол и туга због изгубљених драгих људи . Све су то осећања која обузимају све нас скоро две године . Доктор Станковић је такође међу њима. Како са професионалне , тако и са личне стране. Ипак, никада , чак и онда када је било најтеже није помишљао да дигне руке од свог позива. Ентузијазам да се победи пандемија и да се учини добро становништву су мотиви који га подстичу да не одустане од овог посла. Неуморан је и данас након толико година рада.

-Било је и тешких тренутака али посвећеност професији је изнад свега. У животном сам добу када могу да пружим свој максимум и никада нисам желео да прекинем да се бавим овим послом . Рад у превентиви се не види, али се његови резултати виде и испоље након анализа , кроз податке и смањења броја оболелих од одређене болести, објашњава доктор.

Епидемилог Станковић је прележао корону. Све време је , пре тога , примењивао мере заштите, али упркос томе био је довољан минималан пропуст .Тако је дошло до његовог заражавања. На свом личном примеру  научио је још много тога о коронавирусу.

Много људи у граду познаје нашег саговорника. Мало је њих који немају речи хвале за овог доктора који са пуно ентузијазма свакоднвно, у сваком тренутку одговара на позиве људи, знаних и незнаних. Дешава се, како каже, да га познаници, пријатељи па чак и они које не познаје зову телефоном и када није на послу како би се консултовали са њим око понашања током короне, око последица и слично. Неко би рекао да ти свакодневни позиви , чак и мимо радног времена , итекако оптерећују. Међутим, др Станковић  на то гледа на потпуно  другачији начин. Свестан је да свака његова информација коју да некоме, може бити корак напред ка окончању борбе против короне и то је оно штo га мотивише да настави тим темпом.

-Када смо сви у проблему, треба да помажемо једни другима, колико год можемо. Разговарам са људима, тачно је да имам позиве често у току дана, али мени је жеља да им олакшам ситуацију колико је у мојој моћи, да им отклоним забринутост у овим тешким временима, предочим им каква је болест у питању и објашњавам да не треба паничити јер је веома  важно у тим тренуцима имати психолошки мир, каже доктор Станковић.

Тренутна епидемиолошка ситуација и ангажовање на послу захтевају огромна одрицања , објашњава доктор Станковић. Породица највише трпи.

- Целодневне моје активности последње две године се буквално своде на целодневно ангажовање око пандемије. Не постоји време за одмор и за неке активности у приватном животу. У почетку је било и редукције сна, међутим, испоставило се да то није добро, јер умор сустиже. Мора да се има времена за спавање како би могло да се настави са таквим интензитетом рада. Породица је усредсређена на себе и заиста, у овом периоду има пуно разумевања и не очекује од мене неко посебно ангажовање, што се тиче приватног живота, објашњава доктор.

-На крају радног дана сам врло уморан, често тужан због смртних исхода и великог броја људи на респираторима .Са друге стране сам задовољан ,уколико сам тог дана , разговором са људима успео да им олакшам муке које их муче или смањио психолошку напетост која је сигурно присутна. Када бих могао поново да бирам, изабрао бих опет позив епидемиoлога, јер је циљ јако узвишен, а то је заштита здравља становништва, закључује доктор Слађан Станковић, епидемиолог Завода за јавно здравље у Врању , човек који би заиста могао да буде пример како се на професионалан начин обавља посао и у којој мери треба бити посвећен свом позиву.

 

 

Последњи пут измењено четвртак, 11 новембар 2021 16:37

Готово да се на прсте могу набројати  културно уметничка друштва у Србији која имају традицију постојања од готово девет деценија. Једно од таквих је КУД „Коло“ у Бујановцу, које је у октобру ове године обележило 89. годишњицу постојања и рада.Такав континуитет у раду говори о посвећености и упорности  чланова друштва, али и оних који су били на његовом челу. Један од људи по коме се препознаје ово друштво је и Слободан Бобан Димитријевић, који је председник КУД “Коло“ већ  готово четири деценије.
За председника друштва постављен је сада већ далеке 1972. године  када је ово друштво преузето од фирме „Гумопластика“ под чијим је окриљем било од 1965. године. По преузимању добијају име „Коло“. А када се зађе у још даљу прошлост долази се до податка да је друштво формирано 1932. године. Иницијатори су били браћа Лештаревић и Стојана Цвејић која је тада у ово фолклорно друштво довела шест девојака које су се укључиле у рад и тада је практично друштво и оформљено. Тада је за председника изабран Влатко Манић, прдседник суда, а касније је председница била Марија Ковачевић. Било је покушаја да се овакво друштво оснује још 1923. године , међутим нису успели да тада доведу девојке које би биле чланице, већ су имали само групу певача. Као певачка група су и наступали све до 1932. године када су коначно формирали КУД са 10-ак мушких и 6 женских чланова.
Данас, сваке године КУД  броји око 100- тину чланова. То умногоме зависи од тога колико средњошколаца остане да овде студира и колико основаца у Бујановцу  упише средњу школу. У сваком случају, они који и даље остану на подручју Бујановца и даље учествују у раду друштва, па чак и онда када формирају своје породице,каже Бобан Димитријевић. 

За готово 90 година постојања процењује се да је у раду фолклора учествовало око пет хиљада чланова.
И у овако измењеним, ограниченим  условима због пандемије, од почетка ове године приредили су три концерта, група певача редовно наступа, а тако је било и када су обележавали годишњицу.Сам годишњи концерт  уз учешће  свих чланова одржан је без присуства публике, али је за њих био важан  као подсећање да се и у тешким временима сачува континуитет.

За постојање и рад оваквих друштава осим жеље и посвећености, потребна су и значајна финансијска средства. Пре свега за закуп простора у коме вежбају, јер сопствени немају, за набавку одеће и обуће, што морају обнављати обавезно на сваких 10-ак година, а каткад и чешће, као и на организацију путовања. Иначе, најчешће наступају у околним земљама, попут Македоније, Бујарске и Грчке. Први пут су наступали у иностранству и то у Бугарској далеке 1966. године. Највише су наступали у Македонији, где су, према проценама председника друштва Бобана Димитријевића, имали
око 200 концерата. Публика, па чак и они који нису љубитељи фолклора, диве се лакоћи са којом уметници плешу и труде се да кришом науче и заиграју неки корак. Највише пажње привлачи разноврсна српска народна ношња. Ова, некада свакодневна одећа, означавала је етничку припадност Срба, која их је на тај начин разликовала од различитих моћних освајача током вишевековне историје. Свако фолклорно друштво Србије користи другачију народну ношњу, у зависности из ког краја потиче и које игре игра. Најчешће коришћени делови костима из Србије су: кошуља са везом, сукња, кецеља, шајкача, појас или тканица, јелек, либада, шалваре, марама, чарапе и опанци.
Оно што их још карактерише је и то да су једно од ретких друштава које има сопствени оркестар, тако да увек наступају уз „живу“ музику. У саставу оркестра су четири хармоникаша, кларинетиста, гочобија, а доскора су имали и саксофонисту и трубача.
Међу члановима друштав увек је било Рома, а и данас их има, а било је и Албанаца који су  најчешће играли у фолклору. У оваквим околностима организовали су припреме и вежбање у групама од по 15 чланова , све у циљу очувања здравља. Поред тога, имају и групу певача, а фолколористи имају увежбаних 20 кореографија са играма из свих крајева Србије, али и из Црне Горе, Македоније и Бугарске, у принципу  са простора целог Балкана.
На листи Светске баштине УНЕСКО (Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу)  је 2017. године  уврстио српску игру-коло на светску листу културних добара од изузетне, универзалне вредности. Поред кола, драгуљ наше традиције су и народне песме, које немају композитора већ су прикупљене и записиване директно од људи из народа, искључиво по сећању.Чувари оваквих вредности су  управо културно уметничка друштва, која не само чувају, већ и промовишу игру, песму и обичаје који су у неким кључним тренуцима бурне историје, помогли да се очува културно биће српског народа, језик и обичаји. Отргли су од заборава део културног идентитета, на наступима нас подсећају ко смо и одакле смо.
Чланови друштва најрадије изводе игре из Бујановца, које су опет специфичне, јер се играју на непаран број тактова.У сваком случају, где год су наступали увек су били добро прихваћени и имали успеха. Обишли су готово све европске земље, изузев Скандинавије и Велике Британије. Имају одличне и сталне контакте са колегама у Чешкој и Словачкој, као и у Македонији, Бугарској и Грчкој. Овакви контакти су веома значајни за  организовање путовања и наступа. Већ су почели припреме за наредну годину када ће обележити велики јубилеј, 90 година постојања и рада.
С обзиром да немају сопствени простор где вежбају, организовали су се да се састају и играју и певају у одговарајућим просторијама школа, као и у спортској хали. Из општинске касе добијају свега око 200 хиљада динара на годишњем нивоу, а потребно им је око два милиона динара. Недостајућа средства обезбеђују фирме које помажу рад друштва, а и сами чланови плаћају чланарину  из које се најчешће финансирају путовања.
У наредној години јубилеја, планирају четири концерта. Уколико се ситуација са пандемијом стабилизује највероватније ће одржати и шест концерата.

Председник друштва Слободан - Бобан Димитријевић најављује да ће се наредне године повући са места председника  КУД „Коло“, како би уступио  место неком од млађих чланова. Тиме, како наглашава, не напушта друштво, већ жели да будућем председнику помаже да настави и унапреди његов рад. При томе, од  изузетног је значаја континуитет у одржавању контаката са колегама из других земаља, који такође негују и чувају традицију и обичаје. Сви чланови овог, као и других наших културно уметничких друштава су чланови једне велике породице која чува традицију српског народа и са поносом је презентује код нас и у свету.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Последњи пут измењено понедељак, 08 новембар 2021 16:27

Многи од нас су сигурно били у ситуацији да стицајем разних околности ,често  мењају место боравка и окружење. Мењали су се градови, људи , прилике. Али оно што остаје у свима нама , без обзира где се налазили је место одакле потичемо. О овоме смо разговарали са нашим саговорником , Марком Петричевићем глумцем врањског театра, који је пре много година напустио свој завичај и који је научио да се носи са носталгијом.

-Често гледам фото албуме , поготово из најранијег детињства , и из тог периода имам највише фотографија које у мени буде лепе емоције. Увек осетим задовољство и срећу када их гледам, јер су ми родитељи пружили здраво и лепо детињство , што је основа за здравог и нормалног човека у кога сам, надам се, израстао. Рођен сам у Београду, живео сам у многим градовима у Србији а данас сам у Врању. Често знам да кажем, моје место боравка је тамо где сам ја , где ме живот однесе и води, каже Марко.

Марко каже да је носталгија саставни део живота. Људи треба да памте сваки период у животу , и да буду поносни на све што су урадили. Животне ситуације се мењају и морамо да научимо да се носимо са њима. Не треба се одређених животних периода сећати са тугом, незадовољством или жалом, већ треба да памтимо сваки период у животу и да будемо  поносни  на оно шта смо проживели и доживели и самим тим постали зрелији и бољи људи. Зато ја носталгију волим да дефинишем као успешно сећање на оно што је било . Носталгије , човек не треба да се стиди , животне ситуације из прошлости су прилика да се сагледа какви смо били некада , како смо реаговали и какви смо сада, шта нас чини срећним. То је спона између прошлости , садашњости ка некој бољој будућности, објашњава Марко.

-Носталгија је присутна у мени јер сам променио доста средина у којима сам живео. Свега се сећам са посебним задовољством. Прошла времена изазивају у мени осмех. Прве три године мог живота сам провео у Београду. Моји родитељи су били студенти са двоје мале деце. Живели су у студенстком дому, већ су имали моју сестру која је имала две године а ја сам био на путу. Тада је снимљена репортажа о мојим родитељима , студентима који су упоредо били и родитељи и објављена је баш на дан када сам се родио. Одрастао сам уз остале студенте и њихову децу из Јапана, Казахстана, Кине, из многих афричких држава. Био сам атракција у Дому . Обожавали су ме и срећан сам што сам још тада остварио контакте са људима из других земаља и других раса и вера, присећа се Марко. 

-Прва сећања датирају из треће, четврте године мог живота. Те дане сам провео у Даниловграду у Црној Гори. Да сам могао да пожелим лепше детињство, не бих га имао . Градић пун природе, играли смо се на ливадама, поред реке. Те успомене су јаке у мени . Имао сам право детињство за којим неке нове генерације сигурно чезну. Возили смо бицикле, играли жмурке, јурили смо и сакупљали свице и мени је тај период био као бајка. Незаборавно детињство, сећам се да је отац мени и сестри сваке вечери читао бајке. Поносан сам на васпитање које су ми у то време пружили родитељи, присећа се са носталгијом Марко најранијег периода одрастања.

- Уследио је одлазак у Подгорицу, град који пружа много могућности. Почео сам да се бавим класичним плесом, тренирао сам карате. Често сам мењао школе , променио сам пет учитељица због честих селидби, каже.

-Долазак у Врање памтим по томе што сам се изненадио јер је било много мање зграда него у Подгорици. Навикавање на нову средину , нови људи, ново окружење. Пре селидбе у овај град често смо долазили код баке и деке , имали смо све привилегије јер су нам све дозвољавали . Могли смо да радимо све што нисмо могли код родитеља. Имао сам десет година када смо дошли овде. Снашли смо се, нашли нове пријатеље али требало је навићи се на све, и на говор и на живот уопште. Осетио сам се добродошлим и почео сам да доживљавам Врање као свој град, каже Петричевић.

-Студирао сам у Косовској Митровици. Током студирања сам живео у Звечану. Увек су ти мали градови будили посебне емоције у мени, топлину и мир.  Комоција живота и слобода у њима ми пријају. Студирање памтим по томе што сам био растерећен животних проблема  ,који касније долазе. На мени је било да учим, уживам у студентским данима и био сам срећан што сам уписао оно што желим, каже Марко.

Марко је глумио у многим позориштима у Србији и Црној Гори. Он каже да има разлике и да није исти осећај глумити на свакој од тих сцена. Свако позориште, ансамбл и представа носе посебну енергију и то је оно што дефинише  рад на представи. Таленат је неопходан али није довољан. Потребно је доста рада и труда. Највише учим од редитеља , постоје неки који су ме одредили као глумца и пронашли неке нове димензије у мојој глумачкој личности, додаје  Петричевић.

Захвалан сам својим родитељима али им истовремено и замерам на једној ствари . Учили су нас правим , истинским вредностима , поштовању, здравом односу према људима и да поштеним путем идемо кроз живот. Да се боримо, да не зависимо од других људи. Хвала им на томе. Али , данас у овом суровом свету,када преовладавају неке друге вредности, видим да ми је  тешко да се борим са тим. Јако сам поносан што сам све што сам постигао у животу , конкретно у послу постигао захваљујући свом таленту и раду. Све што сам пружио себи, постигао сам поштеним радом и надам се да ће и убудуће бити тако, завршава своју причу овај млади талентовани глумац.

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

 

Љубомир Бандовић познати српски глумац успео је да својим улогама у позоришту и на филму, постане значајно име у глумачком свету Србије. Љуба је по мајци Врањанац, а по оцу Црногорац. Детињство и младост провео је у Врању где је заволео позориште, глуму. Магичан свет трансформације, доживљаја реалности, свести о себи и свету у коме живимо очарао га је још као малог. Сваки слободан тренутак проводио је у позоришту „Бора Станковић“, на уштрб слободног времена, некад и школе, дружења са вршњацима. Чим је то било могуће почео је да глуми. Имао је десетак улога и две награде за свој рад када је отишао на пријемни на Факултет драмских уметности у Београду. Харизматичан, вредан и по много чему посебан, са аутентичним гласом и изгледом, брзо се наметнуо професорима и редитељима. Каријера је корак по корак ишла узлазном путањом. Сада је немогуће замислити озбиљнију позоришну представу, филм, серију без његовог учешћа.

„Рођен сам  у Црној Гори а одрастао сам и учио школу у Врању. Са неких 11, 12 година дошао сам у врањско позориште, у подмладак позоришта. Памтим и стару зграду, не ону претходну која је изгорела и коју су реновирали, него ону пре ње. Чини ми се да и данас могу да призовем мирис тог позоришта, јер сам баш био мали и баш ми је то много значило. Школа је трпела због позоришта, бежао сам из школе због тога. Увек ми заигра срце кад знам да треба да дођем у Врање, да ли послом или приватно. Маса људи не зна кад долазим. Ја и кад дођем завучем се код својих да би се видео са њима, не излазим нигде углавном. Ретко се по граду крећем. Имам још другова из школе са којима волим да се чујем и да се видим. Врање је мој град између осталих“ каже Љуба Бандовић.

Каже да је Врањанац када је у Врању, а Црногорац, односно Србин из Црне Горе и Беранац када је у Андријевици, код очеве родбине. Пошто сада већ најдуже живи у Београду може да каже да је и Београђанин.

„Имао сам среће да је врањско позориште, које је друго по старини, после крагујевачког , имало изграђен ансамбл и традицију и да је умело да препозна квалитет и да га негује. Ја сам за неких 5 година колико сам провео овде као аматер пре Академије урадио 9 улога и освојио 2 награде за улоге у дечјим представама . То је умногоме одредило чиме ћу да се бавим . Имате ви веће градове у Србији где позоришни живот није толико богат. Врање на годишњем нивоу избаци по две премијере, барем колико ја памтим, а имате Ниш који је тек од скоро почео да производи своје представе и да има репертор. То што је врањско позориште било разрађено и публика навикнута, много је утицало на мене и моју одлуку да ћу се само овиме бавити у животу и ничим другим“.

На пријемни на ФДУ је закаснио. Припремио се баш добро, али је игром случаја уместо да први изађе на сцену пред комисију, као што је требало, закаснио, па је остао за крај. Једини је тог дана положио. Те године од 517 који су изашли на полагање, 16 је ушло у ужи избор, а десет је било примљено на Академију. За себе каже да је био „изрод“ у породици, јер се нико до тада није баво ни једном врстом уметности. Нису га у почетку ни озбиљно схватили, мислили су да је то његова дечачка фантазија, да ће само пробати, па након тога уписати неки нормалан факултет.

А он, он  је стремио ка својим сновима. И није се обазирао.

Глуму није уписао да би био познат или звезда већ га је суштински одувек занимала психологија, аутокорекција, оно што она нуди кроз спознавање себе, света који нас окружује, као и идеја о стварању сопствене реалности.

Родитељи су временом схватили да се он тиме озбиљно бави, и како каже кроз осмех: „Сада су поносни родитељи једног глумца“.

Сећа се с радошћу своје прве озбиљније улоге.

„Прва улога у Београду је била у Народном позоришту, ускакање у једну представу и упоредо прављење нове представе „Последња битка књегиње Милице“. Одмах после те премијере, Радомир Путник, тадашњи директор драме, понудио ми је стипендију Народног позоришта. Ја сам тада завршио прву годину факултета. Оберучке сам прихватио. До дипломирања, 98. године сам био њихов стипендиста. 2000. године сам отишао у војску и када сам се вратио, мој професор Влада Јефтовић је био управник у ЈДП и он је нас неколико с класе примио тамо. У Југословенском драмском сам провео 15 или 16 година, а онда сам од 2016. године слободан уметник, мада ја мислим да је тај израз плеоназам. Играм у свим позориштима. За представу у Атељеу 212 овде сам добио награду пре неколико година. Играм у Звездара театру, у Народном у Југословенском имам три наслова“.

Улогу Светозара Милетића у филму „Име народа“ редитеља Дарка Бајића истиче као једну од значајних у својој каријери.

„Оживети тај споменик, тог човека, веома је захтевно и тешко. Чињеница да о том човеку врло мало знамо. Поготово о његовој ћерки и о његовој борби за Србију и српски народ. Оно што је било најзахтевније је шминкање. Ја сам од оних глумаца који избегавају шминкере кад год могу, играм на природно, мало ме као поправе пред кадар, али ми се све наплатило на тој улози. 30 и више дана снимања, два и по сата сам био пре свих у столици како би се припремио за лик који играм. То је, за сада, најзахтевнија и најодговорнија улога коју сам добио. Зато је и истичем. Поред тога, не могу да не истакнем и Тадију из „Сестара“. То је то неко масно ђубре које сам дуго прижељкивао, јер играм све неке као добре, поштене људе из народа. Хтео сам неког негативца доброг да добијем и тај Тадија ми је доста одредио шта ће ми се дешавати даље у каријери.Ту су ваљда и послодавци и публика видели ту моју другу страну“.

Поменута улога није се допала његовој мајци, јер не воли када глуми негативце. Уз осмех каже да није хтела да разговара са њим две недеље.

И ако га млађа публика поистовећује са ликовима које глуми на филму и у серијама, Бандовић има озбиљну позоришну каријеру. Многи га поистовећују са легендарним Батом Стојковићем јер га је наследио у улогама Саве оџачара у “Клаустрофобичној комедији” и Илије Чворовића у “Балканском шпијуну”. Бандовић не само што је одговорио задатку већ је поменутим ликовима дао свој печат и обојио их својим шармом. Годинама за ове представе влада велико интересовање.

“Пријају такве ствари, нарочито на почетку, када добијете ту врсту поверења. Али ја не верујем да постоји и један глумац који почиње каријеру са идејом да хода већ утабаном стазом у нечијим ципелама. Колико год да мени импонује што ме пореде са Батом, а неки и са Пајом Вујисићем, колико год да ми је драго, ја сам свестан да и поред неких можда сличности, имам и нешто своје. Сећам се када је била премијера “Клаустрофобичне комедије” дошла је Батина супруга да гледа представу. Ја након тога у гардероби, пресвлачим се, сав знојав и црн, јер играм Саву оџачара, чујем нечији глас: “Не занима ме, нека је го, ја морам да га видим”. Она је дошла у гардеробу, узела оне моје две гараве руке, пољубила и рекла: “Сад да је жив , да га довоедем да те види”. Мени је то много значило”.

Раскошан таленат омогућио му је да сјајно глуми и добре ликове и мафијаше, и храбре полицајце с душом и бескурпулозне припаднике подземља.

“Не можете ништа да направите од материјала који немате. Ако вам се учини да га немате, онда тражите по себи и наћи ћете га. Тај спој севера Црне Горе и јга Србије у мени ми много помаже да разумем различита поднебља, атмосфере, карактере. Мора да се ради на себи. Морају људи да обогате себе садржајем тј. животом. Не може да се глуми и оде у позориште одмах са мамине супе. Мора да се прво нешто и доживи. Из комфора се није десило ништа. Узмите па читајте Достојевског, биће вам све јасно. То је савет за млађе колеге. То што мени леже и овај и онај миље, вероватно је зато што се нисам бранио од живота. Када сам дошао у Београд, првих годину дана сам живео код стрица, али не може се то до века. Онда сам изнајмио неки мали станчић, морао сам да радим у кафићу, па неке физичке послове. Императив живота је оно што је красило моју генерацију. Хтео не хтео мораш да живиш и кад огладниш мораш да живиш. Данашње генерације, они који желе да се баве уметношћу, су ускраћени тог хватања у коштац са животом, што је неопходно да би се било уметник”.

За свој рад награђиван је много пута. Добитник је награде “Зоран Радмиловић”, бројних међународних награда. Осим у Србији често ради и у окружењу, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Црној Гори. 

Осим глуме блиски су му и хумор, музика и кулинарство. Омиљен је у друштву због својих шала, способности да насмеје друге, направи атмосферу. Воли животиње, посебно псе. Жеља му је да има пса, али тренутно због начина живота не може да има. Воли да вози, тада најбоље размишља, да се дружи, а недостаје слободног времена.

Каже да је корона много тога пореметила, али и да нам је омогућила да схватимо да смо ексклузива. “Не може се ићи у позориште без “опеглане кошуље”, без фризуре, то је ипак храм, није обична зграда. Позориште селектује људе који могу да га конзумирају”.

Љуба Бандовић био је гост овогодишњих Бориних позоришних дана са представом „Пучина“ Београдског драмског позоришта. Од самог изласка на сцену, до краја представе и поклона могло се видети колико му је публика наклоњена. Аплауз на крају је то и потврдио.

Асоцијација на Врање су му труба, Горња чаршија и Бакија Бакић. Са шест година је легендарном Бакији плаћао, стављао новац у трубу, да му свира. Затим, школа у коју је ишао “Јован Јовановић Змај”, Колубарска улица, Доња касарна, нана Савка, деда Раде из 8.бригаде, пита његове мајке и нане и још много речи, израза, места у граду. 

Са радошћу долази у Врање и носи га у срцу, као и њега његови Врањанци.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Последњи пут измењено четвртак, 04 новембар 2021 13:21

Талија Марковић је ученица 4.разреда ОШ''Вук Караџић у Врању. Има 10 година и важи за врло талентовану, маштовиту и креативну девојчицу. Пише стихове али и приче . Да ли ће написати песму или причу зависи од инспирације, од теме и идеје. Прве стихове које је смислила сама  је усмено говорила још у вртићу а први пут је своје мисли ставила на папир у првом разреду, када је научила да пише, присећа се ова талентована девојчица.

-Инспирише ме све оно што се дешава око мене.Највише ме инспиришу животиње и птице. Пишем о кућним љубимцима, али и о људима понекад. Постоји једна песма која ми је посебно драга. Писала сам о свом мачку Грицку када је имао девет месеци. Нема правила када ћу да пишем, зависи од инспирације. Једном сам легла да спавам  и током ноћи сам размишљала о кокосу,устала сам и написала  стихове. Понекада ми се и у школи деси да се сетим неких лепих стихова и ја их одмах запишем. Кад год ми дође мисао , одмах је ставим на папир.  Неке песме су дуге, неке су краће, све су различите. Сваки стих се разликује, придржавам се риме у писању и она је полазна тачка и основа. Није ми тешко да римујем стихове, чак ми је и врло забавно, објашњава нам Талија.

-Када напишем песму прво је прочитају мама и баба а у школи ми велику подршку дају учитељица и другари и тада увек добијем аплауз . Шта год да напишем, мојој породици се допада. Понекад  ми допуне нешто, како би моја песма била боља. Прихватам критике и често нечије предлоге применим у песми. Ево једне песме коју сам написала и која ми је посебно драга.

Гаврић Гавра

Ја сам Гавра, птица велика, највећа.

Нисам мала, то је шала.

Имам жену врану, којој се кафа стално пије.

4.априла за мој рођендан, мало сам се напио .

Псст, то је тајна! И три дана сам спавао.

А када сам се пробудио сачекао ме списак дугачак.

Као реп који има Талијин  мачак.

Све сам купио, када сам се вратио по команди врани кафу скувао.

Кад је врана код пријатељице отишла да ме оговара

Са својим птићима ,да им градим гнездо сам остао сам.

Одједном, да кажем, птичји хор је сазван

А први пут ја нисам позван.

Лепо певам ,није шала ,исто као птица мала.

Али ипак, сви ми кажу, немој да певаш, узми шарену лажу,

Врана се враћа,џезву стављам, кафу кувам,

Успут колачиће од деце своје чувам.

Овакав је мој живот, од свега и свачега се садржи.

А сад , извините , ручак ће да почне

Нова прича мора да отопчне

На пажњи хвала , децо мала,

Воли вас ваш Гаврић Гавра.

 -Када напишем песму, још једном је прочитам, исправим словне грешке и исправим неки стих који ми се не свиђа. Не водим евиденцију и не знам тачан број својих песама, али их брижно чувам у једној кутији. Када упоредим своју прву песму коју сам написала у првом разреду и оне које  пишем сада, примећујем доста разлике. Моје прве песме су биле кратке и лаке. Садашње су дуже и сложеније и имају поруку, каже Талија.

- Поред поезије ја пишем и приче. Јунаци су исти као и у мојим песмама. Ја им дајем људске особине , они знају да читају, пишу, плешу, певају , иду са мном у школу. Увек су ту са мном, и код куће, и у школи и на путовањима. Више сам песама написала него прича. Али ми је подједнако лако да пишем и једно и друго. У школи сам једном написала причу ''Чудесни  гавран'', присећа се ова талентована девојчица.

Талија воли и да црта. На њеним цртежима су заступљени мотиви као и у мојим  песмама и причама. Животиње су њена инспирација и када је цртање у питању. Талија воли да чита. Када завршим све своје обавезе  у школи и око домаћег задатка и око кућних љубимаца, имам слободно време и онда волим да читам. Успевам да се организујем и да постигнем све.

-Имам доста кућних љубимица и они ме најчешће инспиришу да пишем. Понекад је то хрчак, корњача, маце или птице а имам и рибице. Бринем о њима. Највише посла имам око хрчка. Мама ми помаже понекад. Волим да проводим време са њима. Омиљене су ми маце Грицко и Бела Грива као и хрчак Срећко. Првог кућног љубимца сам добила када сам била мала. Биле су то рибице. У једном тренутку сам имала четири рибице и једног пужа. Пужеве сам престала да чувам када ми је омиљена рибица угинула јер је ударила у њега. Животиње ме оплемењују, срећна сам када сам поред њих. Волим животиње и мој план је да једнога дана постанем ветеринарка или да радим у продавници кућних љубимаца, каже нам Талија.

Свакодневни  труд ове девојчице је уродио плодом. Учествовала је на бројним ликовним и литерарним конкурсима и такмичењима и много је награда освојила до сада , око 20-ак . Све су јој подједнако важне , како каже. Њени радови су објављени у неколико књига песама и зборника. Нада се да ће једног дана све што је до сада написала стати у њену збирку песама и прича.

-Поручујем вршњацима да што више читају, подсећам их да је у знању моћ ,што више знају више вреде. Желим да подстакнем своје вршњаке који имају неки таленат, да не одустају и да вредно раде, каже на крају разговора Талија Марковић.  

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

 

 

 

 

Последњи пут измењено четвртак, 28 октобар 2021 11:35
Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Познати добитници награда ''Свети Сава'' - Радио Телевизија Врање https://t.co/t9yc62SzDn via @tripplesworld https://t.co/rCmNUxyrUw
Локална самоуправа определила још 3 милиона динара за Фонд за подстицај развоја пољопривреде - Радио Телевизија Вра… https://t.co/M5f9LZMMTz
Сумња се да је у пожару у Радовници страдала старица - Радио Телевизија Врање https://t.co/hOHcbFEv9h via… https://t.co/xiKQFVryxt
Follow RTV Vranje on Twitter