Primus inter pares

Primus inter pares

Име Екрема Мамутовића из Врања познато је широм нашег краја, земље али и ван граница Србије. Иза огромног успеха који је овај трубач постигао са својим оркестром ''Бакија Бакић''  стоји дугогодишњи труд и рад.

-Трубу сам први пут узео у руке са три године. Најпре сам је доживљавао као играчку али већ са пет година схватио сам шта је труба и чему служи. Са осам година почео сам да похађам Музичку школу у Врању. Са 12 година постао сам члан оркестра  свог деде Екрема Мамутовића . Моја два сина, Добривоје и Кристијан су такође кренула мојим путем и надам се да ће њихова имена бити још популарнија него моје, каже Екрем Мамутовић ,један од најпознатијих трубача са ових простора.

-Потомак сам чувеног Бакије Бакића,он је мој прадеда  .Сви знају да је реч о легенди, врсном музичару. По снимцима које моја породица чува и дан данас, могу да закључим о каквом трубачу се ради и поносан сам што сам наследио његов таленат.  Ја се трудим да задржим ону специфичност коју је он имао у свом музицирању. Мој оркестар носи назив мога деда и знам да би он био срећан због тога.Оркестар који водим постоји преко сто година. Када се роди мушко дете у фамилији, зна се да ће бити трубач. Ја сам четврто колено у фамилији и четврти најмлађи мајстор трубе у фамилији Бакић. Генерације и генерације Врањанаца памте чувени Бакијин понедељак . То је онај дан када је он у ондашњем ''Хотелу'' имао наступ и увесељавао грађане, објашњава Екрем.

Најбољи трубачи долазе из три области у Србији. Једни су из Западне Србије, то су златиборско-драгачевски трубачи, други долазе из источне Србије, тзв. влашки трубачи, а трећи су са југа , врањски трубачи. Посебно су чувени ромски трубачи и без њих се не може замислити ниједно весеље. Свако има свој стил извођења.

-Када ми свирамо, осећа се емоција, топлина, свирамо душом и срцем. Имамо и брзе и живе ритмове. Наше музицирање и звук наше трубе може да расплаче најрасположеније и да орасположи најтужније. Врањска труба је врло популарна не само у Србији, већ и у свету. Нас воле да слушају где год се појавимо. Наша публика воли врањски мелос . Наступамо по целом свету, чак и у Дубаију, каже Екрем.

-Ми трубачи увесељавамо друге, али често и ми имамо потребу да неко нама свира и да се ми из оркестра опустимо. Волим да слушам нашу врањску песму јер ту музику најбоље осећам. Моја посвећеност музици резултирала је бројним наградама. Прву награду добио сам 2007.године.   Такмичио сам се као шеф оркестра и освојио  прву трубу Гуче. Након три године, 2010.узео сам мајсторско писмо .  У Гучи је на међународном такмичењу мој оркестар  проглашен  најбољим оркестром света. 2012. и 2014. године добио сам титулу Прва труба света. То није све, било је још много награда и признања и све су ми подједнако драге. Освојили смо све што се освојити могло, с поносом истиче Мамутовић.

Трудимо се да негујемо врањски мелос и даље. У традиционални звук уносимо примесе модерног и надам се да ћемо бити све бољи и бољи, закључује Мамутовић.

 

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

Последњи пут измењено понедељак, 20 септембар 2021 10:42

Jана Jањић је студенткиња уметности из Владичиног Хана. Завршила је уметничку школу у Нишу, а сада је студент факултета уметности.

Њен таленат препознали су још у основној школи, али оснажила се да следи свој унутрашњи импулс тек када је добила подршку породице. У почетку није било све тако сјајно, разуемели су је само мама. Други су говорили да је могла да одабере и неко боље занимање.

Јана је вредно радила, учила и хрлила ка свом циљу.

А мама, мама је чувала сваку њену скицу, цртеж, све. Ту се види како је напредовала и колико је предано радила,.

„ Нисам планирала да се бавим овим. Да би био уметник треба да поседујеш искуство и треба доста времена, зато себе не називам тако. Док са била мала мама ми је куповала пузле и оне тзв.боцкалице, тако да сам на тај начин показивала неку своју креативност. У седмом и осмом разреду, наставница је приметила таленат и предложила ми да се мало озбиљније посветим томе. Уписала сам Уметничку школу у Нишу. На припремну наставу ишла сам сваког првог у месецу јер моји нису били у могућности да ми омогуће да идем сваке недеље. Професор је рекао да уз доста труда и вежбе могу да постигнем нешто.

Имала сам само мамину подршку, која ме је и водила на припремну наставу и касније на пријемни. Други укућани су били против. Прихватили су бојажљиво тек када сам им донела први портрет“ , искрена је Јана.

Ни њој самој није било ништа јасно и познато. Сећа се првог сусрета са материјалом, оловкама, папиром, блоковиа, бојама, техникама у сликарству. Било јте то чудно и лепо искуство. Уживала је да истражује и учи о непознатом.

„Вежбала сам сваке могуће вечери, кад год сам била тужна или срећна, кад нисам могла да спавам. Ја сам ноћни лик, волим да стварам ноћу и тада имам концентрацију. Цртала сам и цртала, бавила се илустрацијом, цртала портрете, радила украсн, декоративне кутије. Тако је све почело.

Све је у суштини у вежби. Ја сматрам да сваки човек може да научи да црта. Можда не најбоље, али може. Ми уметници и иначе никада нисмо задовољни својим радом. Сматрам да је 5 посто талента, а остало је вежба. Мислим да је то вежбање прилично утицало на мој рад.

Уследио је нови корак. Упис на факултет.

„Уписала сам Факултет уметности. Била сам седма на листи од могућих 10 студената колико се примало. Смер је графички дизајн. То сам и у средњој школи учила. Сликарство, цртање и љубав према портретима дошли су касније“, каже Јана. 

На факултету је морала много да ради, да се упозна са стварима са којима није до сад. Са анатомијом људског тела,

 „ Усавршавање је неминовно. Све је другачије на факултету. У средњој школи када смо имали моделе, они су били у одећи, јер је то прилагођено нашем узрсту. На факулетету смо цртали актове. Временом то постаненавика. Али кад људи виде актове различито реагују. Није поената да ти неко го стане испред тебе и да га посматраш, важно је погодити анатомију, позу или нешто што се налази испред тебе.

Одлучила се за графички дизајн јер сматра да тај смер пружа широк спектар знања. 

„Почињете од нуле када кренете да дизајнирате. Ваша идеја је главна. Мало је напорно радити са људима, јер врло често нису сигурни шта хоће, али је инспиративно. Ми на факултету имамо предмете који се односе на различите врсте дизајна, имамо типографију, учимо комбинацију фонтова, радимо илустрације, амбалаже, паковања, плакате..

Пошто сам завршна година, апсолвент, још увек нисам одлучила чиме ћу се у суштини конкретно бавити. Љубав према сликању је једно. Не могу да кажем да од тога не може да се живи, али сасвим сигурно знам да је потребно много рада, енергије, времена, константно сте на терену. Док графички дизајн је ту, зона комфора и то је то“, уз осмех говори Јана.

Широј јавности, Јана је постала позната након цртања мурала на Спортском центру у Владичином Хану. Група младих која је ангажовала, знала је за њен рад и Јана је одговорила задатку. Мурал је постао њена лична карта, и ако је пре тога имала још радова.

„Ја и ја и даље не могу да схватим шта се ту десило, свеје дошло као бум за мене. Преговори су трајали два дана, посао је одрађен за 7 дана. Све је брзо ишло. Прича је одјекнула у јавности. Још увек не могу да схватим шта се ту десило, али драго ми је због тога. Тренутно радим за позориште у Хану, сценографију за једну представу. Радила сам пар кафића, у Нишу радим често мурале. Све ме то испуњава и лепо се осећам“, каже наша саговорница.

Мурал у Хану није њен први рад, већ је осликавала трпезарију цркве у Прешеву.

Поклонила је по неколико икона за храм Светог кнеза Лазара и манастир Светог Илије у Кацапуну. Ради и по наруџбини. Али сматра да на том пољу још треба да се усавршава. Жеља јој је да похађа школу иконографије у Грчкој.

Када је графички дизајн у питању, ради плакате, углавном за потребе факултета. Нека графичка решења нашла су се у ужем избору на познатим фестивалима. Добијала је и симболичне награде. Дизајнирала је пар логоа за пријатеље, али, како каже, није се још'препустила тим дизајнерским водама. 

„Радим илустрације, волим то, али их радим само за себе. Не показујем их у јавности. Желим да се усавршим и будем ја задовољна, па онда и други, надам се“.

Јана каже да је таленат можда наследила од стрица, који јако лепо црта. У најужој породици нико се тиме не бави, сем сестре која има смисла, али је више занима медицина. Мишљења је да су гени ту пресудни. Прабака и дека су били грнчари, имали су смисла за уметност. Дека је био столар, мајстор свог заната, а Јана мајстор на платну и зиду. У складу са модерним временима, и на компјутеру.

План јој је да заврши факултет, па онда ће одлучити шта даље.

Ова девојка чији осмех плени и која на живот гледа са позитивне, ведрије стране каже да је храбра и да би смела да почне нешто своје, од нуле. Без обзира на то у каквим временима живимо и колико је тешко младим људима, посебно девојкама, да се  позиционирају у свету искусних дизајнера и уметника.

Поручује свима да следе своје жеље и нађу пут до звезда.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Последњи пут измењено понедељак, 20 септембар 2021 15:32
Немања Милосављевић је дипломац два факултета, Паравославно богословског и Архитектонског. У обиљу интересовања и својих занимања, Немања се издваја као занимљив, паметан, храбар млад човек који плени пажњу. С једне стране воли традицију и историју, а с друге авантуру, изазове и акцију. Један је од ретких који у машој земљи гаји љубав према хералдици. Хералдика је научна дисциплина која се бави проучавањем грбова и њихових симбола, али и њиховим дизајном и приказом.
„Интересовање за хералдику је кренуло спонтано још за време факултата, од једног колеге који се тиме мало озбиљније бавио, а мене је хералдика занимала само са тог графичког, односно визуелног аспекта, јер представља један својеврстан вид визуелног изражавања. Односно давање идентитета кроз неке визуелне аспекте, кроз грб. Уз литературу која ми је тада била доступна, почео сам да се упознајем са хералдиком као помоћном научном дисциплином историје и са друге стране као уметничком дисциплином. И ту сам научио и о настанку хералдике, о почецима, о неким правилима, о разликама које постоје међу народима, о нашој домаћој хералдици. Онда се пре неких 5,6 година указала прилика, пошто сам остао без посла, покушао сам да нађем посао преко интернета за страно тржиште, као графички дизајнер. Испоставило се да je и на међународном тржишту, јако мали број људи који се практично бави хералдиком, а да постоји одређена потражња за израдом породичних грбова. Започео сам посао за једну америчку фирму и за њих у претходном периоду израдио више од 15 хиљада грбова, који имају историјско порекло и углавном су везани за подручје Енглеске, нешто мање Француске, Шпаније, Немачке, Пољске, Норвешке“, објашњава.
 
Немања каже да у нашој земљи није баш познато право значење речи херлдика и да се често под тим подразумева и нешто што и нема везе са овом науком. „Може да се каже да је наука о грбовима, с тим што овде треба имати на уму да ми у свакодневном животу, под грбом подразумевамо много што шта. Многе друге визуелне знаке, као логое, амблеме, сматрамо грбовима, што није тачно, такође разне видове комбинација неких графичких елемената комбинујемо, што је мимо неких општих правила хералдике итд. На примеру неких општина у окружењу можемо рећи да само град Врање и општине Трговиште и Сурдулица имају хералдичлки грб, док све остале у округу имају амблеме, и ако их називају грбом. Да би се нешто назвало грбом и да би то био хералдички елемент, он мора да испуњава одређена правила“, истиче Немања.
Грб садржи неке елементе који га чине и који се комбинују од потребе до потребе, у зависности да ли се ради о породичном грбу, односно грбу појединца или компаније, или грбу неког града или државе. Најосновнији елемент сваког грба је штит. Они који се баве овом облашћу знају да хералдика креће од периода крсташких ратова када је постојала потреба да се војске међусобно разликују, па су обележавали своје штитове, своју униформу, кациге одређеним елементима и графичким симболима, и по томе се препознавали током боја. Из форме средњевековног витеза који је готово обавезно имао штит, носио шлем који је био декорисан одређеним елементима који се у хералдици зову челенка, имао још пратеће елементе, оружје, развио се грб као графички елемнт. Одатле и штит као основни елемент сваког грба мора бити присутан, а већ штит има своју садржину која се уско везује за носиоца грба, односно оног ког представља.
-Осим штита, код тих породичних грбова, обично се јавља средњевековни облик шлема, витешке кациге, различитих модела, из различитих епоха зависно од тога у ком периоду грб настаје или ког ранга је био носиоц тог грба, Такође јавља се нешто што се везује за подручје Енглеске, где је сам грб и настао, појам mantl или mantling. То је један покривач који је ишао са шлема и заправо штитио главу и сам шлем витеза од врућине, а истовремено сваки од њих је имао своје боје које су у блиској вези са бојама на грбу. У неким шлемовима се појављује челенка и то је био неки визуелни елемент који је стајао на врху шлема и требао да издвоји тог носиоца у маси присутних и да да неки допунски идентитет. Могaо је да има везе са симболима на штиту али и није морао. Најчешће су то биле неке перјанице, какве су носили римски легионари или су то чак могле да буду и неке фигуре. Тако да у хералдици, што тиче челинки и елемената у самом штиту, постоји много комбинација боја, облика итд” каже Милосављевић.
-У неким штитовима се појављују у и носачи. Они стоје поред штита и представљају две фигуре које придржавају штит или придржавајући штит истовремено придржавају и одређене заставице, стегове или друге форме визуелних елемената,. Могу бити животиње, могу бити људи, чак и неживи предмети.Такође врло често уз штитове се појављују и банери или траке на којима је исписан неки поклич или мото или име фамилије, носиоца тог грба. Ово је нешто најелементарније што се тиче садржине једног хералдичког грба, објашњава Милосављевић.
-Постоје и хералдичка правила која се односе пре свега на комбинацију боја. Хералдика препознаје одређене боје и тинктуре и препознаје метале, сребро и злато. Сребро се у хералдици приказује белом бојом, а злато жутом. Осим тога у примени су још плава, црна, зелена, црвена, љубичаста, ређе браон и наранџаста боја. Немања каже да су са хералдиком углавном упознати људи из иностранства. Међу њима има добрих познавалаца и оних који мање знају, али препустају да се грб одради како треба.
Породични грбови које најчешће ради углавном служе за личне потребе, пословне. Било је и неких специфичних захтева, са превише детаља и евентуалним одступањима од правила, али су ретки. У нашој земљи ретка је потреба за израдом грбова за појединце. Углавном градови и општине имају спорадичне захтеве за променом. Хералдиком се озбиљно бави тек неколико људи, међу њима и Немања. Овај посао донео му је много задовољства, контаката, упознао се са историјатом различитих породица из иностранства. Највећем броју њих породични грб је веома значајан као знак препознавања, идентитета, очувања породице и породичног обележја и успомене на претке. Уз остала интересовања која Немања има, ово је само још једно које га чини посебним.
 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 
 
 
 
Viđeno: Jelka Mitrović u 09:16
 
Unos
 
 
 
 
 
 
 
Последњи пут измењено понедељак, 20 септембар 2021 15:30

Примус интер парес – Први међу једнакима

Стефан Стојановић Слеш

Стефан Стојановић Слеш- млади уметник из Врања постао је препознатљив и ван граница наше земље по сликању графита и мурала, али и као тату мајстор. Стефан је завршио Факултет уметности, одсек графички дизајн. Одувек је волео уметност. То је одредило његово будуће занимање. А све је почело у Школи анимираног филма у Врању где је заволео цртање и илустрације. Сестра је препознала таленат и упутила га на право место.

„Од своје шесте године сам био члан Школе анимираног филма, па све до уписа на факултет. ШАФје дефинитивно одредио пут и начин како ћу касније кроз живот да пролазим. Тамо сам упознао мали милион људи, од запослених и гостију сакупљо по неки штос, како заправо урадити неки цртеж. То је било презанимљиво, као и сама школа. Константно радиш са нечим што је цртеж, да би на крају дана добио нешто што је живо и покреће се на филму. 

После завршене средње школе уписао сам Факултет у Косовској Митровици, одсек дизајн, тамо сам прилично лако прошао кроз цео факултет, јер ми је било веома занимљиво све то што смо радили. 2017. год. сам дипломирао. Дизајном се данас не бавим превише, осим што понекад у сврхе тетоваже дизајнирам ствари. Тренутна преокупација су ипак мурали и наравно тетоваже“, каже Стефан.

Са првим скицама је почео 2006., а 2008. нацртао је и први графит у хаустору преко пута своје куће. Ту је дуги низ година после тога цртао и обнављао простор. И дан данас воли да тамо нешто дода или проучава шта је радио. 

Машиницу за тетоважу је први пут узео у руке 2012.

Најпре је тетовирао само другове и колеге, али није се тиме искључиво бавио, нити је планирао да му то буде животни пут. Тетоважа, и то она озбиљна, дошла је после факултета. Када се вратио у родни град, испијајући кафе у доколици, јер није имао посао, стигао је позив пријатеља који је одлучио да отвори студио за тетоважу. Није ни слутио да ће ускоро почети да раде заједно. Планирао је само да му ослика студио.

Тетовирање је важан део Слешовог живота. Када не слика, он тетовира.

„Основа је да човек има то неко цртачко искуство. Тетовирање је само другачији медиј преношења скице, као што је и сликање или вајање. Овде радимо на кожи, а у сликарству на платну или фасадама. Технику треба изучавати како се не би дешавале круцијалне грешке.  Колику улогу има кожа толико су важне и машинице, тај материјал са којим се ради. А има и доста цака које треба научити. У процесу сазревања било је разних фаза, питања зашто нешто не иде, али за све је потребно време да би савладали целокупну технику.

Паралелно са тетоважом ради и графите и мурале.

Модерним речником, Стефаново занимање у данашње време  носи назив „стрит артист“, улични уметник или особа која црта графите. Он се специјализовао и за зидно сликарство.

По муралима је већ постао препознатљив, а неки од радова, попут мурала Дијани Будисављевић учинили су га поносним.

„Драго ми је да је дошло до тога, борио сам се јако дуго да би дошао овде где сам. Сад имам баш позитивне реакције и веома сам поносан, јер значи да смо урадили добру ствар. Ја сам за то да све што цртам буде легално“, искрен је Слеш.

О свом таленту нерадо говори, јер каже не воли да се хвали. Сматра да увек може боље. Скроман је и тих, као и сви прави уметници.

У сваком раду дао је део себе. Каже да су му црквени мурали били најзахтевнији, и да је увек посебан притисак и одговорност како ће то изгледати.

„Сарадња са Епархијом је била велика част. Добио сам шансу да нешто што је традиција, духовно, свето, урадим на свој начин. То је прихваћено и поносан сам и срећан“.

Први мурал у Врању са црквеним мотивима је „Грачаница“  који је настао у склопу Здравственог центра. Стеван Милошевић, вероучитељ предложио га је да нацрта оца Јустина, а онда је радио и у порти цркве.

Уследио је позив за цртање мурала Дијани Будисављевић. Жени која је свет задивила својом храброшћу.       

Да би постао ово што јесте, морао је да прође разне фазе. Од доказивања и прихватања посла којим се бави у врањској чаршији, до препознавања и похвала.

Чест је гост фестивала у земљи и окружењу. Годинама учествује на фестивалима у Хрватској, Србији и Немачкој.У Хрватској је већ постао домаћи, ове говине био је номинован и за награду за почасног грађанина. Друга стална дестинација је Берлин. Одушевљен је могућностима које нуди овај град. На почетку је гостовао по недељу дана, а сада је позван на месец дана.

Жеља му је да нађе времена и за сликање. Воли да слика, али цртање мурала и тетовирање не дозвољавају му да се било чим другим бави.

Нада се да ће успети и да у Врању заживи један фестивал на коме ће гости бити уметници, муралисти из целе земље и окружења.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Последњи пут измењено понедељак, 20 септембар 2021 15:32

Примус интер парес - Први међу једнакима

Чедомир Марковић, вокални солиста

Чедомир „Чеда” Марковић    рођен је 21. септембра 1949. у селу Жбевац код Бујановца. Каријеру је започео у Радио Скопљу, снимајући врањанске песме. Прву плочу "Јелена, љубави" снимио је 1974. године. Дугогодишњи је солиста Радио Београда. Познат је као извођач изворних песама, претежно врањанских. Познате су његове песме: Жал из младости, Стани, сузо, издајице, И да се врате године младе, Не точите младо вино, Опрости ми, голубице тужна, Марија, Ја знам, старим сам...

Године 2006. на фестивалу Златиборска песма освојио је прву награду, певајући песму ‘’И да се врате године младе’’. Одржао је солистичке концерте у Дому синдиката 2008.и Сава центру 2012. године. 2019. године Савез естрадно-музичких уметника Србије доделио му је Естрадно-музичку награду Србије за животно дело. 

Приликом посете родном граду у нашу медијску кућу дошао је и Чедомир Марковић, вокални солиста из Врања који годинама живи и ради у Београду. У разговору са њим сазнали смо шта ради ових дана, да ли припреме нове песме и да ли ускоро можемо да очекујемо неки концерт.

-Одмах на почетку желим да најавим да припремам концерт за своју публику у Београду. Корона је унела велике промене у живот свих нас и сви смо жељни добре песме, дружења . Јако се радујем предстојећем концерту и сусрету са свима онима који воле моје песме, каже Чеда Марковић.

-Моја нова песма ''Нек ти живот буде песма '' је већ изведена на Сабору народне музике, на коме је и победила. Реакције публике су сјајне, срећан сам због тога. Овај фестивал је окупио велики број извођача. Око 600 песама је изведено, песма је добила највише оцене жирија и публике и драго ми је због тога. Очекивао сам добар пласман, јер сам одмах при првом слушању схватио да се ради о врхунској композицији, добар је текст, има лепу поруку, једном речју права поезија. Критика публике је најдрагоценија, она даје коначну оцену. Може песма побеђивати на фестивалима, али док публика не да завршну реч, не може се рећи да је песма постигла успех, каже Чеда Марковић.

-Јако се радујем када дођем у свој родни град. Никада не могу да се наспавам јер има много људи , родбине, пријатеља са којима желим да се видим.  Овога пута сам дошао да се видим са мојим школским другарима из Учитељске школе. Виђамо се скоро сваке године,  подсетимо се дружења и анегдота из младости.

Када су концерти у питању , жеља ми је да одржим један у Позоришту у Врању јер је то веома леп амбијент и заиста бих волео да се ту дружим са својом публиком. Скоро сам снимао једну емисију у врањском амбијенту, у кући Боре Станковића, поред Белог моста ,испред  Народног музеја и на још неколико локација. Певао сам искључиво врањске песме, каже Марковић.

-Више од пет деценија се бавим певањем  и остао сам веран врањском мелосу и поносан сам на то. Чувам од заборава нашу изворну песму и ко год то буде радио, трајаће. Био сам упоран и истрајан али  направио сам искорак када је музика у питању, негујем и друге стилове. Врањску песму не може свако да отпева. Реч о јединственом мелосу, са мало речи, много је казано. Сама композиција и мелодија која прати врањску песму је врло квалитетна. Ако неко жели да се покаже у певању, треба врањску песму да отпева на прави начин, закључује Чеда Марковић.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Последњи пут измењено понедељак, 20 септембар 2021 15:25

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Научни скуп у част највећег ктитора и задужбинара - Радио Телевизија Врање https://t.co/9Yt2WFIkj8 via… https://t.co/8yTsbLJhNn
Др Стојиљковић: У две ковид болнице у Врању капацитети попуњени скоро 100 посто - Радио Телевизија Врање… https://t.co/fhkCorlFxO
Врањски средњошколци и следеће недеље по комбинованом моделу наставе - Радио Телевизија Врање… https://t.co/dPAXrFlkTw
Follow RTV Vranje on Twitter