У току је снимање новог серијала на нашој телевизији, под називом „Лепоте села“. У овим емисијама биће приказан живот на селу, традиција, култура, домаћа кухиња, сеоска окупљања, школе, вашари, млади у пољопривреди и све оно што је карактеристично за живот ван града. Приликом снимања емисије у селу Градња, наишли смо на сеоску школу коју похађа само једна ученица, а ево и њене приче.

Пољаница је брдско-планински предео изнад Врања, у горњем изворишном делу реке Ветернице. Удаљен је 25 километара од центра града.

Градња је село у овом крају које према последњем попису броји 136 становника.

У селу постоји стара школа, коју је након Другог светског рата похађало и по 150 ученика, према речима мештана.

Школа је једна од најстаријих у врањском крају, зидана је од блата, камена и сламе, зидови су данас оронули, подови шкрипе, нема воде и купатила.

Данас, у ову школу сваког дана долази само ученица Сара и њена учитељица Александра Љубић.

– Кад дођем ујутру, прво причам са учитељицом, затим радимо математику или српски језик, а након часова радимо и правимо по неки пано – каже Сара Алексић.

Сара и њена учитељица редовно иду на такмичења, учествују на бројним манифестацијама и учионицу улепшавају сликама и успоменама.

– Моја учитељица има четворо деце и они се друже са мном и не треба ми друштво када су они поред мене. Не недостаје ми ништа, јер је мени учитељица после школе као другарица, она са мном црта, шетамо, беремо чајеве и истражујемо – објашњава Сара.

Учитељица Александра рођена је у Београду, где је завршила основну и средњу школу. Летње распусте проводила је у овом селу код баке и деке, одакле носи најлепше успомене.

Пре пар година, одлучила је да започне нови живот у селу Градња на самом југу Србије, и поново оживи своју дедовину.

Игром прилике добила је понуду да ради у сеоској школи, што је она радо прихватила.

– Будући да је то Сара, коју сте имали прилике да упознате, ништа ја ту не бих мењала. Можда је мени као почетнику већи изазов, да је већи број деце имала бих више могућности. Сара је за мене сасвим довољан изазов. Можда звучи мало нескромно, али је је заиста тако и вреди за много ученика – каже учитељица.

Њих две уче једна од друге, проводе време заједно у школи, али и у природи, обилазе манифестације, учествују на пројектима и радионицама.

– Сваки дан је изазов са њом. Наравно да није све идилично, имамо и моменте када се љутимо, када можда изостаје неки домаћи, или када је потребна нека мотивација. То је управо зато што је једна једина и нема на кога да се угледа, некад јој можда и досадим, јер она нема заправо са ким да разговара. Ми смо упућене једна на другу и функционишемо лепо – закључује Сарина учитељица.

Сара тренутно похађа четври разред, а већ од следеће године ће у пети разред кренути у основну школу у суседном селу Власе.

Ова оронула зграда школе, кроз коју је прошло преко сто генерација деце, након одласка Саре, остаће празна и пуста, али са надом да можда још који пут у њу крочи нека дечја нога и зашкрипе клупе.