Мештани села Лопардинце су своју славу, Ђурђевдан, прославили на традиционални начин. Након окупљања и литургије у манастиру Светог Архангела Гаврила, формирају се литије које свим мештанима честитају празник, а централни део прославе се одвија у Храму Светог Ђорђа.

Генерације Лопрадинчана своју славу, Ђурђевдан, одвајкада празнују на традиционални начин.

Све почиње недалеко од села, у порти манастира Светог Архангела Гаврила, којим се овдашњи мештани нарочито поносе и који памти и броји векове постојања.

– Наш манастир Светог Архангела Гаврила спада у ред најстаријих манастира у Србији.

Поред тога, манастир се дичи и лековитим својствима, имамо лековиту воду која извире из дрвета и по предању, лечи вид.

Ту је и камен пред који долазе жене које не могу да имају децу, а обилазе га и они који болују од кичме – каже Горан Костић, председник Савета МЗ Лопардинце.

Лопардинчани обичаје својих предака веома поштују, а традиција се преноси са колена на колено.

Лопардинчане везује слога и јединство, а број деце, неуобичајено велики за овај део Србије, даје им наду да ће имати ко да настави древне обичаје.

– Традиција се поштује од давних дана, ја од своје тринаесте – четрнаесте године долазим овде сваке године.

То нам је остало од старине и мислим да ова деца која су овде ће да наставе традицију, а све то иде све боље и напредније.

Наше село је живо, има омладине и има деце – каже Момир Стојановић.

Домаћин славе је ове године баш из реда младих Лопардинчана, а његов задатак је да дочекује литијаше који се овде зову Крсташи и да их предводи на путу ка селу.

– Мој задатак је да угостим људе који су дошли овде, позовем их на доручак и онда предводим литије – каже Данило Ђорђевић.

Наредна тачка на којој се Крсташи окупљају је код заветног дрвета, где један од домаћина организује предах.

– Овде је предах, овде се Крсташи скупљају и организује се доручак, припрема га домаћин, послужује пићем, а онда настављамо даље – каже Бобан Ђорђевић.

На путу до Храма Светог Ђорђа, Крсташи пролазе кроз село, а мештани их дочекују, честитају славу, дарују и наздрављају.

Славље се наставља у сеоској цркви, где се након молитве добровољно јавља домаћин наредне славе, што представља нарочиту част за сваког домаћина и домаћицу у Лопардинцу.

За ту част се јавила Весна Мирковић, чија ће породица наредне године бити домаћин прославе Ђурђевдана, иако део породице живи на Космету.

– Осећам се феноменално и много ми је драго што смо преузели домаћинство за наредну славу.

Живим у селу Партеш код Гњилана, али овде сам рођена и овде сам одрасла и често сам са породицом у Лопардинцу.

Мислим да је предивно што омладина из генерације у генерацију наставља ову традицију и мислим да ће тако и да остане – поручује Весна Мирковић.